Пише: Момо Јоксимовић

Кад умре Вранешки  човјек-мало ко то чује , и ако се  ипак чује. Додуше не тресу се телевизије. Не прекидају се програми радија.  Нема насаловних страна, нема великих слова по порталима.

Прође сахрана, спусти се земља на ковчег…и свијет насатави даље. Ко да га никад није ни био.

Али није истина да га нико не жали.

Сахрана прође тихо, али лелек Талов  и громвит говор Момов, тужба Раде и Велинке ремети тишину, а живот брзо настави даље. Мора се живјети.  Као и да га свијет брзо заборави.

Ипак неко га  жали.

Жали га онај праг куће,који је годинама прелазио у зору и у сумраку.

Жали га стара столица на којој је сједио, уморне руке спуштао на кољена и гледао у даљину.

Жали га она клада  и сјекира што више  немају ону снажну руку  да их замахне.

Пати штала, амбар и колиба . Пати седло и узда што виси на ексеру и чекају неког а ко се више неће вратити.

Пати пијетао који је свако јутро  будио газду, а сада нема коме да најави свитање.  Пати пас што нема са ким да се радује када се врати са ливаде. Пате овце и говеда, коњ  што су слушали и разумјели  боље него многи људи.

Пати плуг и рало, мотика и грабуље, коса и билеђија , водијер и наковањ. Пати бадањ, казан ракијски, –ко ће сада ракију шљиву пећи и  мирисом јесени испунити двориште.

Пате саонице и јарам, пчеле у кошницама што чекају тиху руку домаћина. Пати мачак  што је лежао крај огњишта , увијек близу   човјека који га је знао помиловати.

Пати и онај празан чокањ  ракијски што је сваког јутра  на вријеме био  испражњен, па  поново напуњен-као  мали ритуал живота.  Пате катуни, каце, калице, крављаче и буцати, сач, огњиште и вериге.

Пате воћнаци од шљива, крушака, медница и јабука, које је орезивао стрпљиво, као да разиграва сваком граном.

Пате ждралови  и ласте  што више нема ко да их дочека и испрати на далеки пут.

Жали га сунце , мјесец и звијезде—јер нема више човјеке који их је гледао послије дугог дана рада.

Жали га и фењер што виси у  мраку, јер нема  ко да га упали и пронесе селом.

А кад се огласе звона  са цркава—тужно и  дубоко—као да и она знају да је отишао један тихи чувар земље.

Чују се звона са  Успеније Пресвете Богородице, Светог  Николаја, Златеша… Звона  за  човјеке који није имао  велике титуле, али је имао тежак живот и чист образ.

Жале га извори , воденице и потоци. Жале га сокаци којима је  пролазио. Жали га и гај којег неме ко више поткресивати. Жали га и онај сто у сеоској кафани, и столица  што га је стрпљиво чекала да  сједне са старим друштвом и попије чашицу разговора.

Жале га и она скривена мјеста изнад Добре воде, Вранешевца, Равног Жубера, гдје су се некад кришом рађале љубави, и данас тишина памти кораке које нико више не спомиње.  Само гора, земља и птице знају да ту још увијек живи дах једеног времена—свјеж, тих и никад заборављен.

Жали га старо друштво—не само због њега више и збг себе, јер знају да су и они  кренули истим путем далеким без брашњеника.

Тако одлазе генерације . Тако одлазе  најтиши и најчеститији људи.Да се живот живи све брже, а покојници све брже заборављају.  .

Али једно не можре нестати .  Да постоји њива коју је орао, воћка коју је засадио, кућа коју је подигао, и село које је чувао. Вранешки сељак није умро само човјек . Са њим умире једно вријеме. Једна честитост. Један начин живота .

И зато, ако га људи забораве земља га неће  никад заборавити.

Тако се тихо одлази са овога свијета.

Вранешки сељак није сасвим нестао.

Он је остао у земљи коју је волио.

У тишини села које га памти.