Пише: Момо Јоксимовић

Вранеш, широка и плодна долина, одувијек је била позната по добрим људима, честитим домаћинима и по дјеци која су стасавала у реду, раду и поштењу. То је крај у којем су куће биле пуне дјеце, школе још пуније, а свако дијете знало је шта значи образ и учење. Некада су школе у Павином Пољу и Томашеву  имеле  преко 800 и 900 ученика. А школе су радиле и у :Сокоцу, Лијесци, Ободу, Чокрлијама, Махали, Стожеру, Кичави, Грабу, Блишкови, Коврену, Горицама, Барицама.  Данас, нажаост,у Павином Пољу нема првака уписаног, а у Томашеву је само један. Али успомена на некадашње генарације вранешких ђака остају да живе. А ђак је ученик основне и средње школе. Ријеч потиче из црквенословенског језика и некад је означавао онога ко учи , нарочито у црквеним и манастирским школама.

Вранешки ђаци су свако јутро кретали у школу по неколико километара. Зима, снијег, мраз, киша- ништа их није могло зауставити. Ходали су по  сеоским путевима,преко брда и шумарака, често квасне обуће од коже и опуте, која  би се искривила од кише и воде, пироћанци и вунене чрапе, а на киши, снијегу и лапавици и одјећа и обућа би се сва уквасила , и отежавала ходање. Многи су носили торбицу од дамаће вуне, а у њој  буквар, свеска ,оловка и комад хлеба и сира. То је био њихов свијет-скроман али пун  поноса.

Са лоптом се оскудијевало, али није са крпењачом од  папира и похабане робе, увезана пређом. Или би на пролеће када се скида длака са  говеда, крава,волова , и са водом у рукама правили мале лоптице са којим се такође играло. Наши родитељи су нам бранили да трчимо, а нијсу знали да је то нужни дио нашег  дјечијег развоја.

Није било таксија, аутобуса и превоза. Прва лекција : да се знање не добија  лако, већ стиче својим кораком.

Ти ђаци били су васпитавани као мали домаћини. Кад би ушли у учионицу, извијали би рамена, извађених руку из џепова, са поштовањем  поздрављали учитеља.  Свакога су уважавали: -родитеље, ђеда, баку,-стричеве и ујаке, комшије , учитеље и наставника.

У кући су учили да је срамота бити лијен, а част бити вриједан. Да се ради и кад је тешко , да се слуша старији, и да  се поштује савко ко те нечему учи.  Зато  су  вранешки ђаци гдје год да оду препознати по култури и понашању.

Вранешки ђак је истовремено био и чобан и ученик. Водио би овце на пашу, а већ после тога сјео у школску клупу. На пашњаку би учио лекцију напамет, на камену рачунао задатке, а у торбици  увијек носио књигу. Њихова школа није имала само зидове-она је била цијели крај.

Кад би одрасли, баш ти ђаци знали су и  земљу да обраде, и кућу да држе, и занат да науче. Од младића у опанцима и фањели, постајали су људи од  угледа.

Послије основне школе, многи су наставили  школовање у Бијелом Пољу, Пљевљима, Мојкоцу, Пријепољу, у гимназијама, техничким , занатским , медицинским, учитељски школама .

Гдје год  су стигли, били су  познати као вриједни,поуздани, добри ученици.  Примјереног владања и уљудног понашања. Научени на рад, лако су стизали до  добрих оцјена и још бољег угледа. Многи од њих постали су  професори, љекари, мајстори,судије, адвокати, официри,инжињери, трговци, угледни домаћини. А сви  су  носили у срцу исти понос- да су из Вранеша.

Вранешки ђак није био само ученик који иде у школу. То је био један одгој, једно васпитање, једна школа живота, једна генерација која је знала шта значи труд, поштење и образ. На тим дјечијим леђима био је терет села, куће, породице- и баш зато су  постали људи који се памте.

Из малих школа изашли су велики људи. И  ма колико се времена промијенила, остаје истина: вранешки ђак је симбол труда, части, васпитања и поноса свога краја.

Шта је Вранешки ђак, нејбоље је показао Крсто Лековић, ученик Основне школе из Павиног Поља, који је предсједавао дјечијем парламенту у Скупштини Црне Горе, поводом обиљежавања  -Дан  дјетета и бриге о дјетету. 

Својим умјећем, културом обраћања и вођења Скупштине, задивио је регион и шире. Задивио је делегате, посланике и министре да је поздрављен аплаузом. Ђак Крсто из Вранеша слути великом човјелку и зналцу.

Вранешки ђак није се учио животу само из књиге,већ из рада, зноја и одговорности. Још као дијете знао је и тешке сеоске послове а градски  живот му није био стран, па га ништа није могло изненадити нити сломити.  Вриједност, дисциплина и поштење водили су га од скормног завичаја до највиших друштвених положаја. Постао је ударник Југославије, ректор  унуверзитета,  познати љекар, директор велике фирме , судија највишег суда,уважени  унверзитетски професор, познати глумац и књижевник.Његов животни пут доказује да коријен из Вранеша рађа људе широког ума и чврстог карактера. Такав ђак није само појединац, већ  симбол краја који ствара вође, а не поданике.

Вранеш је крај који не мази, већ  обликује. Каменита и брдовоита земља рађа камениту вољу, а тишина планине мудрост и истрајност. Из Вранеша  се у свијет не носе празне ријечи, већ рад, част и знање. Зато Вранеш остаје  колијевка успјешних и одговорних људи, снажне воље и карактера .

Вранешки ђак је доказ да из тешког краја израстају најачи људи, који радом, знањем и  честитошћу стижу до врха и остају успјешни. Вранешки ђак носи у себи снагу завичаја, ма гдје год стигне- он оставља траг, а не  сјенку.

Вранешки ђак  поникао из тишине планиских јутара,скромних сеоских кућа,али је знањем и радом израсао у стуб друштва. Доказао је да знање уздиже човјека, али не заборавља ко је и одакле је.

Са торбом на леђима и књигом у руци, носио је у себи глад за знањем већу од сваке удаљености и сваке зиме.

Он је учио под лампом, док је вјетар љуљао прозоре, а снијег затрпавао стазе. Из тога сиромашва рађала се снага и карактер, а из рада-човјеик.

Што је више учио, све је више растао као човјек. Гдје год је стигао, Вранеш је носио у себи.Побиједио је сиромаштво знањем. Од вранешке стазе до  светских позорница, и остао је исти човјуек- честит, скроман и свој. Ко понесе Вранеш у срцу, тај никада не залута, ма колико далеко стигао. Његово име је велико, али је  његова човјечност још већа. Вранеш га  је научио како се постаје човјек, а знање га је научило великим именом. Из сеоске тишине израстао је глас који се чује далеко. Ђе год да је стигао остао је вранешки ђак и није се удаљио од завичаја.  

Тако је сеоски ђак посатао  признат стручњак, име које се изговара са поштовањем у крају, држави, региону, па и шире-у Европи и свијету.  Али у њговом срцу увијек је остао Вранеш, прва учионица живота.

Он је доказ да велико име не ниче само у  великим градовима, већ и на мјестима гдје се учи поштено, раду и истрајности.

Вранешки ђак је лице наде-да знање побјеђује границе, а  коријен чува човјека ма колико високо  стигао.

Вранешки  ђак је својим знањем обишао  свијет, али се душом није удаљио од завичаја. Вранешки ђак је постао и остао велики човјек и  патриота.