Пише Тихомир Бурзановић
Када је 2020. године у Црној Гори дошло до историјске смјене власти, многи су тај тренутак доживјели као више од политичке промјене. То је био симболички раскид са једном епохом, са стилом владања који је годинама градио систем у којем су партијска лојалност и лични интереси често били испред јавног добра. Очекивања су била огромна: да ће институције коначно постати независне, да ће се отворити затворени кругови моћи и да ће одговорност постати правило, а не изузетак.
Умјесто тога, већ у првим годинама нове власти постало је јасно да промјена није ни једноставна ни брза. Коалиције су се смјењивале, политичка сцена је била нестабилна, а реформе су често остајале на нивоу обећања. У таквом амбијенту, грађани су почели да препознају познате обрасце – запошљавање по партијској линији, нетранспарентне одлуке, сумње у злоупотребу ресурса и институција.
Ако је у Србији једно вријеме био популаран израз „жути лопови“, као симбол разочарања у власт која је обећавала европске стандарде, онда би се у Црној Гори данас могла повући паралела са „ружичастим лоповима“. Не као конкретна етикета за појединце, већ као метафора за нову гарнитуру која је, барем у очима дијела јавности, почела да личи на ону коју је критиковала.
Ружичаста боја овдје није случајна. Она симболизује нешто што је у почетку дјеловало блаже, модерније, прихватљивије – нешто што је обећавало отклон од грубих и очигледних злоупотреба. Али управо у том „мекшем“ приступу крије се парадокс: систем није нужно демонтиран, већ је често само префарбан.
Од 2020. до 2023. године, а и у периоду након тога, јавност је свједочила бројним контроверзама које су подривале повјерење у нову власт. Иако су многе од тих прича остале у домену сумњи, политичких оптужби или медијских истраживања, њихова учесталост је била довољна да створи утисак да се суштинске ствари не мијењају. Када се на то дода хронични недостатак јасних институционалних епилога, осјећај разочарања постаје још дубљи.
Један од кључних проблема лежи у схватању власти као плијена. Умјесто да се државне институције третирају као сервис грађана, оне често постају простор за расподјелу утицаја, позиција и ресурса. Та логика није настала 2020. године, али је проблем што није ни нестала након те године. Напротив, многи би рекли да је само промијенила носиоце.
Посебно је забрињавајуће што се реторика о борби против корупције често користи као политичко оружје, док конкретни резултати изостају. Велике најаве, драматична хапшења и медијски спектакли не значе много ако не доведу до правоснажних пресуда и системских промјена. У супротном, све остаје на нивоу перцепције – а перцепција је варљива, али и моћна.
У том контексту, „ружичасти лопови“ постају симбол једног ширег феномена. То није прича о именима, већ о понашању. То је тренутак када нова елита почиње да усваја старе навике, када се идеали топе под притиском моћи, а обећања постају средство политичког маркетинга. То је, у суштини, прича о континуитету тамо гдје се очекивао прекид.
Не треба занемарити ни улогу грађана у свему томе. Разочарање често води у апатију, а апатија је најбољи савезник сваке неодговорне власти. Када људи престану да вјерују да је промјена могућа, они престају да је и траже. Тако се затвара круг у којем се власт мијења формално, али систем остаје нетакнут.
Питање које се намеће 2026. године није само ко су „ружичасти лопови“, већ зашто се тај образац понавља. Да ли је проблем у појединцима који, када дођу на власт, забораве шта су обећавали? Или је проблем дубљи – у институцијама које су слабе, у механизмима контроле који не функционишу и у политичкој култури која толерише оно што би требало да буде недопустиво?
Одговор вјероватно лежи у комбинацији свих тих фактора. Систем који годинама функционише на један начин не може се промијенити преко ноћи. Али то не значи да изговори треба да постану норма. Напротив, управо зато је одговорност нових власти већа – јер су на власт дошле обећавајући да ће бити другачије.
На крају, можда је најтачније рећи да „ружичасти лопови“ нису конкретни људи, већ упозорење. Упозорење да свака власт, без обзира на идеологију и почетне намјере, може склизнути у исте обрасце ако не постоје јасне границе и јака контрола. Упозорење да боја може да се промијени, али да суштина остаје иста ако се систем не реформише.
И зато, умјесто да се задржимо на етикетама, важније је да се постави питање одговорности. Не симболичне, не политичке, већ стварне, институционалне одговорности. Јер без ње, свака наредна власт ризикује да добије нову боју – али исту суштину.
Док се то не деси, Црна Гора ће наставити да живи у циклусу очекивања и разочарања. А грађани ће све чешће постављати исто питање: да ли смо заиста мијењали власт – или смо само мијењали нијансе?
