У пролеће 1944- године при штабу Церско мајевичке групе корпуса, формиран је „ Први ђачки батаљон“. Чинили су га ђаци и студенти који су се већ налазили у јединицама ЈВуО под командом мајора Драгослава Рачића. Због све већег прилива шабачке омладине, студената и ђака средњих школа, у јесен исте године формиран је и Други ђачки батаљон, а ова једниница представљала је не само војну јединицу, већ и политичко, интелектуално језгро будуће генерације равногорског нараштаја.
Приликом повлачења четника, у Босну је прешао и Други ђачки батаљон, у села Дворови и Дјелови. Комунистички челници, нажалост Срби, издали су наређење да све јединице КНОЈ- а које се налазе у Мачви и на подручју Шапца хитно пређу Дрину, нападну и униште Други ђачки батаљон, под геслом да уништење мора бити потпуно, укључујући свирепо стрељање и последњег шабачког ђака.
У зору, 16. децембра 1944. године партизани су прешли Дрину код села Бадовинци, ушли у Попово код Бијелине и напали ђачки одред који је био смештен у кући Бранка Ерића. У неравноправној борби, ђаци четници, слабо наоружани борили су се витешки. Убијене ђаке партизани су товарили на воловска кола, а рањене, везане жицом, повели према Дрини. У њиви Чедомира Гаврића, земљорадника из Бадовинаца, комунисти су зверски мучили заробљене ђаке, терајући их да голим рукама копају своје раке. Групу ђака четника, њих 64 сахранио је Живан Перишић из села Попово. Њихова тела лежала су на овом месту читаву деценију, док се родитељи нису изборили да тела њихове деце буду положена у заједничку гробницу на шабачком Доњошорском гробљу. Одобрење за пренос посмртних остатака измолио је шабачки свештеник Ива Јанковић , а сахрањивање тела обављено је у потпуној тишини уз писмену обавезу родитеља да ће о трагедији своје деце доживотно ћутати.
Гробница српских соколова и данас је стравично нема. Осим једне црне мермерне плоче на којој пише: У Попову 16.12.1944. године- Босна – све је немо.
