Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару јереј Душко Којић поручио је да је важно сјећати се Шантића, који је знао да град не чине зграде и улице, него људи.
– Трудио се својом поезијом да дође до сваког срца и да свако срце учини топлијим и дао нам најбољи примјер како се може свим срцем вољети своје, а не мрзити оно што је туђе и другачије – рекао је Којић.
Он је додао да се новим нараштајима у Мостару покушава пренијети иста порука – да воле и цијене своје и да на тај начин поштују оно што је туђе.
Предсједник мостарске „Просвјете“ Сања Бјелица Шаговновић рекла је да мостарска национална друштва кроз своје дјеловање покушавају очувати сјећање на Шантића и врате га граду.
– Чувајући Шантића, ми заправо чувамо сјећање на цијелу једну епоху и сјајне људе и генерације које су били носиоци културне и националне мисли у Мостару. Шантић је био не само велики пјесник, већ и носилац културне и националне мисли и носилац духа толеранције и уједнинитељ – рекла је Бјелица Шаговновић.
Бјелица Шаговновић наглашава да је пјесника волио цијели град и да о томе најбоље говори његова сахрана на коју је дошло више људи него што је живјело у Мостару.
– Шантић је умро 2. фебруара 1924. године и његова сахрана и данас се препричава, јер је била највећа икада у Мостару. То говори колико је Мостар волио Шантића – навела је она.
Према њеним ријечима, хроничари тога времена кажу да је тада у Мостару живјело око 11.000 људи, а да је Шантића испратило око 13.000 људи.
– Кажу и да је Мостар изгледао као мајка завијена у црно која жели за својим сином. Спровод је трајао од 14.00 до 19.00 часова. Неки су пјешачили и по 40 и 50 километара да испрате Шантића – рекла је Бјелица Шаговновић.
Предсједник Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва „Гусле“ Радислав Тубић рекао је да се човјек не мјери по ономе колико узме, него колико остави.
– Шантић је нама оставио много. Оставио нам је то да не гледамо ко је какве вјере него да гледамо ко је какав човјек. `Гусле`, заједно са `Просвјетом` и СПЦ труде се да живи Шатићев дух и да сјећањем на њега доведемо Мостар и Херцеговину у неко вријеме које је било, сигурно квалитетније – каже Тубић.
Због разних политика, Шантић је у свом граду дуго времена био запостављен али се нове генерације враћају том духу.
У понедјељак, 2. фебруара, у 19.00 часова у Музеју Саборне цркве /Владичански двор/ биће одржана премијера документарног филма „Век прође, а што те нема“ у режији Драгана Милића и Драгана Величковића који је рађен поводом 100 година од Шантићеве смрти.
Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје проводи највећи дио свог живота.
Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха. Имао је два брата, Јефтана и Јакова и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.
Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.
У граду је затекао „необично мртвило“, које је било посљедица „угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.
Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека.
Аутор је антологијских пјесама „Остајте овдје“, „Емина“, „Вече на шкољу“, „Не вјеруј“, „Претпразничко вече“, а његов пјеснички опус чини више од 700 пјесама.
Почетком 1887. године постао је сарадник часописа „Голуб“, затим часописа „Босанска вила“, те „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине“.
Наредне године основао је Српско пјевачко друштво „Гусле“, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора „Просвјете“.
Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа „Зора“, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као „истакнутог српског националисту“.
На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме.
Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.
Више школа у Републици Српској и Србији, те једна школа у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.
Нажалост у његовом Мостару, само у трећини његове улице данас стоји табла с његовим именом, а гимназија која је носила пјесниково име такође је преименована у Гимназију Мостар.
У Мостару Шантић има своју улицу и парк гдје се налази и његов споменик.
Српско просвјетно друштво „Просвјета“ Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“ у Мостару сваке године организују „Шантићеве вечери поезије“, а сваке треће године на манифестацији се додјељује и књижевна награда „Алекса Шантић“.
извор: ртрс
