Пише: Тихомир Бурзановић
Морални суноврат Црне Горе није започео у парламенту, није почео у правосудним институцијама, и није био изазван једном или двије афере. Он је започео у језику – у ријечима које користимо да описујемо стварност. Тачније, онда када је ријеч „крађа“ почела да се замјењује фразом „снашао се“.
„Снашао се“ је један од тих језичких вируса који полако, али сигурно разара границе између исправног и погрешног. У друштву које је ионако крхко, тај еуфемизам постаје оправдање за све: од хапшења јавних ресурса до приватизације власти и институција.
Када политичари, појединци на власти или јавне личности почну да говоре „он се само снашао“, стварност се изопачава. Крађа се трансформише у „вјештину преживљавања“.
Погледајмо стварно стање: јавна предузећа, институције, општине, па чак и министарства – свуда где постоји прилика за личну корист, код нас се примјењује исти образац.
Када неко узме оно што није његово, он више није крадљивац; он је „сналажљив“. Када новац или положај некоме дођу „случајно“, више није превара – већ је успјешан трик. И оно што је најопасније, овај речник пролази кроз друштво као вирус, инфицирајући и најобичније људе, који онда сами почињу да гледају на зло као на вјештину.
Историја нам показује да је језик први облик отпора против зла. У сваком нормалном друштву постоје речи које означавају границе моралности. Када ријечи нестају, нестале су и границе. Када се „крађа“ претвара у „сналажење“, онда је легализовано варварство. И управо ту почиње крај једне културе одговорности.
Црна Гора данас није земља у којој „сналажљивост“ постоји као вриједност; она је земља у којој се зло камуфлира. Када политичари отму тендере, јавна средства, партијске позиције, а јавност каже: „па, он се само снашао“, ми у ствари признајемо да смо изгубили компас.
Систем више није заједнички – он је приватни. Закон више није мјера правде – он је препрека која се мора заобићи. Институције постају сценографија, декоративни оквир за приватне интересе оних који се „сналазе“.
Најопаснији дио овога процеса није у томе што постоји крађа – она постоји у свакој земљи, свакако. Опасност је у томе што је престала да буде срамота. Некад је постојала јасна граница између онога ко ради заједно и онога ко краде. Данас је та граница замућена. Данас „сналажење“ значи бити успешан у изигравању система. И људи то чак аплаудирају.
Ако ову логику примјенимо на политички ниво, добијамо парадоксалну али врло опасну ситуацију: политичари који су крали, злоупотребљавали функције или намјештали тендере, не само да нису кажњени, већ се славе као „паметни“.
Људи у парламенту, локалним савјетима, чак и у министарствима, уче се да је вриједно оно што доводи личну корист, а не оно што служи јавном интересу. Система контроле више нема, а ако и постоји, она је само декор.
Овакво „сналажење“ се преноси на сваки аспект друштвеног живота. Када је нормално „снаћи се“ у политици, онда је логично да се снађу и у јавном сектору, и у приватном сектору, и у школама, и у болницама. Сваки покушај да се поново успоставе стандарди моралности доживљава се као наивност или чак као непријатељство према успјешним „сналажљивцима“.
У таквом систему, грађани губе вјеру у правду, а институције постају симулакрум – привид функције. То је друштво које производи апатију, цинизам и бесмисленост. Ако је крађа само „сналажење“, онда се и дјеца уче да је преваром могуће све постићи. Друштво постаје друштво паразита – оних који вјешто изигравају правила, и оних који то ћутке прихватају.
Треба бити јасно: морални суноврат Црне Горе није само у једној афери, у једном скандалу или у једној генерацији политичара. Он је у језику који смо прихватили. У дозволи да се зло камуфлира и представља као „умјешност“. Док год „снашао се“ значи „украо је“, Црна Гора ће бити друштво у којем правда и закон нису циљ, већ препрека за личну корист.
Рјешење није једноставно. Оно не лежи само у хапшењима или контролама. Рјешење почиње у језику. Почиње онда када почнемо поново да именујемо оно што је зло. Када ријеч „крађа“ поново постане синоним за неправду, а „сналажење“ се врати у свој право значење – као способност сналажења у оквирима закона и морала, а не као оправдање за криминал.
Морални суноврат може се зауставити тек онда када Црна Гора прихвати једну једноставну истину: друштво које престане да разликује зло од умјешности – друштво које „сналажење“ прихвата као врлину – неће преживјети као заједница.
И ако желимо да наша земља поново постане простор у којем влада одговорност, поштење и правда, морамо поново учити једну ријеч која је одавно изгубљена из јавног дискурса: крађа. Јер без ње, свака „вјештина сналажења“ постаје само симулација, а све што остаје је празан простор у којем се зло прикривено као нормалност шири брже него икад.
