Пише: Јован Пламенац
Свака Литургија на Румији је особени доживљај. Ипак, јучерашња, 28. децембра 2024. године, била је од оних које се памте. Снијег је неколико дана раније нападао и прекрио читав пут од манастира Светог Сергеја Радоњешког до врха планине. У одласку, био је смрнут и веома клизав. На појединим дионицама није улијегао под стопалима. На једном мјесту виде се трагови широких стопала, вјероватно медвеђих. И под њима, залеђени снијег улегао је тек толико да се разазнају. Од превоја Долац од Румије (којег многи погрешно зову „Мала Румија“) дувао је снажни ледени сјеверни вјетар, подижући веома ситне комадиће леда који су ударали у лице као шрапнел.
Тај вјетар намалтерисао је цркву снијегом, који се потом заледио. У цркви, такође снијег. Упумпао га је силни вјетар кроз камење и између дасака пода. Испело се нас 27, сви који смо и пошли на Литургију. Најмлађи, деветеогодишњи Урош Бојић. Дошао је са мајком. Ледени вјетар све нас је угурао у малену Румијску цркву. Температура -4˚C. Понијели смо малу плинску гријалицу. Гријалица и наша тијела нијесу температуру у цркви подигли изнад 0˚C.
Поглед са Румије као из дјечје маште. Ловћен као на дохвату руке. Са супротне стране, у Скадру се виде зграде. Попречно, са једне стране Бар и Јадранско море, са супротне Скадарско језеро са чудесним острвима на којима су древни манастири. У повратку, до Доца од Румије и даље дува ледени вјетар и снијег је смрнут. Низ падину од Доца је завјетрина и снијег је омекшао. Добрим дијелом је дубок и сада стопала пропадају. Веома је клизаво и лако се пада.
У манастиру, монахиње су нас, као и сваки пут, нахраниле. Већ се било смрачило када смо се вратили у Бар.
Након дуго времена, у Румијској цркви било је суво. У новембру смо затворили све отворе на њој, углавном настале 2018. године када нас је тадашња црногорска власт напрасно прекинула у испуњењу предачког завјета народа подрумијског краја, када нам није допустила да у цркву уградимо камењене вјековима изношено управо да би се њиме саградила црква. И, ово је била прва Литургија на Румији на коју смо пошли путем који је од Бара до Вељих Микулића сав асфалтиран. Локална барска власт је асфалтирала одраније преосталу дионицу веома лошег макадама дужине скоро колиметар.
Био је ово један од оних дана када човјек осјети Божије присуство. Жртвени труд одласка на Литургију у Румијској цркви у веома тешким временским условима никоме од ходочасника, који су све вријеме једни другима били на помоћи, није тешко пао. Заиста, прегаоцу Бог даје махове. Заиста, над човјеком је непрекидно Божија рука испружена свакоме ко хоће својом жртвеном љубављу да је се прихвати.
