Код Бијелог Поља подигнуто спомен-обиљежје капетану Вукадину Фемићу: Споменик јунаштву које није заборављено
У подножју Бјеласице, на историјском мјесту Крсташ у бјелопољском насељу Фемића Крш, јуче је свечано откривено спомен-обиљежје у знак сјећања на капетана Вукадина Фемића и његове саборце, који су 1860. године страдали у борби против турске војске.

На том мјесту, гдје је некада стајала кула капетана Вукадина, окупило се братство Фемића како би одало пошту својим прецима и обиљежило 165 година од трагичног догађаја.

Према историјским подацима, Вукадин Фемић је са дванаест сабораца јуначки погинуо у кули коју је турска војска опколила и запалила. Сви су изгорели, али нису поклекли – капетан није хтио предати грб који му је повјерио књаз Данило да у Лимској долини организује народну власт.

Како су истакли представници братства Фемић, окупили су се на Крсташу гдје је 1806. године донијет крсташ барјак, што им је Карађорђе дао за јуначке и ратне заслуге.

– Крсташ је овдје постао симбол вјере, опстанка и страдања. Капетан Вукадин, као и његови саборци, нису бранили само кућу већ част, народ и државу – поручио је Радосав Раде Фемић, предсједник Одбора за подизање спомен-обиљежја.

Он је додао да „нема страшније смрти од умирања у ватри, али ни узвишенијег циља од онога због којег се за живот не жали – за своју земљу, народ и част“.

– Ово је био јединствен примјер јунаштва и подвига који нама као братству служи на понос и част. Од те 1860. крваве године, протекло је много љета, безмало три вијека, а душе ових мученика вапиле су да им се направи обиљежје на земљи иако су га у памћењу братства и славне историје имали. То западе нас и ради тога смо поносни што њихово витешко дјело и мученичка смрт не бјеху узалудни. Нека овај крст буде помен славним прецима, а аманет потомцима – како се чувају част, вјера и име братства и државе – поручио је Радосав Фемић.

Свечаности је присуствовао и историчар Звонко Душанов Фемић, потомак капетана Вукадина, који је истакао да овај споменик представља не само обиљежје једном човјеку већ и цијелом братству, чија је историја исписана жртвом и јунаштвом.

– Овдје смо данас у срцу Крша Фемића да откријемо споменик и обновимо завјет. Ми не подижемо споменик, него подижемо памћење. Не говоримо само о једном јунаку већ о цјелокупном идентитету братства. Име које нас окупља и обавезује јесте име капетана Вукадина Фемића. Његов живот и његова смрт уклесали су га у историју, а од данас и у овај споменик –казао је Звонко Фемић говорећи о подвигу капетана Вукадина.

Он је подсјетио да је након трагедије, у којој је живот изгубило 25 људи, а 13 кућа било спаљено, вијест одјекнула до Београда, Беча и Париза… Свијет је сазнао да се у Фемића Кршу догодило мучеништво, а не пука смрт. Француски и руски представници у Скадру уложили су протест против турске војске, осуђујући суровост њених поступака.

Како се чуло на скупу, народ овог краја никада није заборавио своје јунаке. У народној епској поезији капетан Вукадин често је упоређиван са косовским јунацима – јер је, како се чуло, „изабрао огањ умјесто покорности“.

– Кула Фемића постала је светилиште, наш стуб Голготе – мјесто које нас учи да ни мач ни ватра не могу уништити част и образ – истакао је Звонко Фемић.

Споменик у Крсташу подигнут је као вјечна опомена и завјет будућим генерацијама.

– Данас када откривамо овај споменик, ми не дижемо само камен. Ми подижемо опомену да народ који заборави своје јунаке престаје бити народ. Нека овај споменик буде стражар прошлости и светионик будућности – истакао је Звонко Фемић.

Грб из куле изнијет у колијевци са дјететом

– Књаз Никола је средином 19. вијека, желећи да учврсти црногорску војску, формирао Капетанију у Фемића Кршу. Дао је Вукадину грб и капетански чин, а он му казао „грб неће, господару, нека буде божја вјера, ни са мртва а камо ли жива отети“. Онда су 13. марта 1860. године турске снаге предвођене бихорским Бејтам бегом напале Крш Фемића. Из куле су се Вукадин и његови саборци бранили, али понестало им је муниције. Турци су запалили кулу, а пламен је прогутао тринаест мушких глава. Вукадин је, када је кулу захватио пламен, грб предао својој жени и рекао јој да бјежи и спашава грб. Жена је истрчала носећи грб у колијевци у којој је била њихова кћерка Стамена и сачувала грб – подсјетио је Звонко Фемић на историјске чињенице.

извор: дан