Павле Ђуришић, командант Лимско санџачких четничких одреда у Црној Гори, по свему судећи је жив спаљен у Јасеновцу, а и данас је на ломачи. При помену његовог имена већина политичара, НВО, интелектуалаца и осталих, скачу као опарени и дижу галаму да неће се Павле враћати у Црну Гору док су они живи. Умјесто објективне анализе улоге Павла Ђуришића у грађанском рату, дијеле се комунистичке етикете и тобожње патриотске заклетве да Павле неће проћи.
Портал „српска24“ покушаће да прикаже различите погледе на улогу Павла Ђуришића, осим комунистичког кога сви добро знамо, како би се коначно утврдило ко је био Павле Ђуришић.
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Пролећа 1945.године креће велика група четника заједно с великим бројем избеглица пут Словеније, како би нашли уточиште, након што је било извесно да ће комунистички поредак завладати Југославијом. Међу њима био је и војвода Павле Ђуришић. У ноћи 4. на 5. април 1945. дошло је до изненадног усташког напада код села Долина. У нападу су коришћени и тенкови. Четници су пружали жилав отпор. Положај Ђуришићеве групе се додатно погоршао 6. априла када су им у леђа ударили партизани. Опкољени, пружали су отпор до 21. априла када је Ђуришић, услед великих губитака, био приморан да прихвати нови споразум са Секулом Дрљевићем како би спасио своје људе и стави се под његову команду. Споразум је, међутим, одмах изневерен.
Усташе су заробиле више стотина официра и војника међу којима су били и Павле Ђуришић, Петар Баћовић, Мирко Лалатовић, Захарије Остојић… Сви су одведени у логор Стара Градишка. Велика је вероватноћа да је у Лијевчу пољу мучки убијен и академик Драгиша Васић, други човек и идеолог Равногорског покрета. Њагова судбина није до краја расветљена, па се у литератури помиње и да су Васића заробили партизани, да је на тајном суђењу у Бањалуци осуђен на смрт и ликвидиран.
Гостопримство усташа и Дрљевића биће ускоро скупо наплаћено. Уместо покрета следи замандаљивање затворских капија, испред којих су постављена митраљеска гнезда. Павлу је предат списак са именима 33 официра, на чијем самом почетку је било његово. Захтев: безусловна предаја, преостали могу да се прикључе својим јединицама.
Ђуришић је био одвојен од војске, а онда су једног по једног, официре са списка, стрељали у згради команде.
– Око два часа после подне капија је отворена, ушао је прво тенк, за њиме одред усташа. Наредили су обезглављеној војсци да положи оружје, одвојили официре од бораца. Ту сам последњи пут видео Драгишу Васића, Захарија – чика Бранка Остојића, Петра Баћевића, Ивана Ружића, Машана Аџића, Бећира Томовића, Мана Вековића… Плакао сам, били смо беспомоћни – остало је у сећању Предрага Цемовића.
Цемовић ће се ускоро наћи у Павловој ћелији – биће то њихов последњи сусрет, који он овако описује:
– Остао сам сат, два, можда и више. Павле ми је непрестано причао, углавном о фамилијарним стварима. Рачунао је да нас млађе неће побити, саветујући ми да бежим према Словенији и да то пренесем осталима. Док смо разговарали вадио је ствари из џепова и трпао у моје. Ту су биле неке његове забелешке, слике, новац, сат… а онда је разговор прекинуо усташки официр.
Формиран је преки суд, чији је председник био Бошко Аграм, а чланови Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. Пресуде су после кратког испитивања биле: натраг у затвор.
– Поред наше ћелије проведоше Павла, а одмах за њим повећу групу око сто педесет људи. После отворише и нашу ћелију и поведоше нас ка Сави. Кроз јутарњу маглу успео сам да назрем да нас воде ка некаквој лађи. Улазили смо преко неке рампе један по један… Међу “црногорским” борцима видео сам приличан број наших омладинаца, држали су пушке на готовс, а очи им пуне суза. Онда је пала команда да се вратимо у логор. Већ је био увелико 25. април, када смо изашли на друм Београд – Загреб – записао је Предраг Цемовић у Гласнику СИКД “Њагош” 7. јуна 1961. године.
По његовом сећању, Ђуришић, његови команданти и борци одведени су лађом у Јасеновац и о њиховој ликвидацији има више верзија. По једној, која се сматра најтачнијом, цела група је предата, по одобрењу Секуле Дрљевића, злогласном НДХ попу Филиповићу. По тој верзији, Ђуришића, Васића, Остојића и Баћевића усташе су зверски умориле. Павла су, по тој причи, живога запалили.
О погибији Павла Ђуришића понешто су забележили и други, они који нису били у његовим редовима и којима он није био надређен.
– У травњу (април) 1945. добио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца – истиче у књизи “Концентрациони логор Јасеновац” Љубо Милош, једна од водећих личности усташког покрета. – Односно да организујем њихову ликвидацију, то јест да их доведем до мјеста ликвидације и предам Пичилију који је са својом групом вршио ликвидацију логора. Ја сам га замолио да ме тога ослободи јер сам међу Црногорцима познавао неке студенте, те је на мјесту мене тај посао извршио сатник Прпић… За ово вријеме док сам боравио у Јасеновцу, по налогу пуковника Џала ликвидирана је једна група црногорских четника – официра на челу са војводом Павлом Ђуришићем.
О начину на који је уморен Ђуришић говори један странац, Херман Нојбахер, специјални Хитлеров изасланик за Балкан. Он у свом раду “Специјални задатак за Балкан” (Београд, 2004) наводи да је Павле Ђуришић склопио уговор с усташким трупама Анте Павелића да би са својим јединицама могао да прође кроз Хрватску и Истру, где су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и љотићевци. Усташе, за које су до последњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовале договор, поставили су му заседу и побили део његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и побијени. Павле Ђуришић био је, заједно с неколико својих другова, спаљен – наводи Нојбахер.
– Ђуришић је био прави Црногорац из прошлог века -записао је Херман Нојбахер о Павлу Ђуришићу.
Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Њагово занимање, његов позив био је: увек, и дан и ноћ да буде јунак Црне Горе. Он је водио крвави герилски рат против партизана. Али и код многих партизана је, такође, постојала иста жеља и то упркос њиховој комунистичкој идеологији. У тој црногорској херојској традицији, док је беснео окрутни грађански рат, уништени су многи животи.
Но, има и сумњи да је баш тако било. Станислав Краков у књизи “Генерал Милан Недић” каже: “Ако је Ђуришић стварно добио немачко одликовање од стране фирера, жељезни крст, тешко да би га усташе, верни Хитлерови послушници, на ломачи спалиле.”
Војин К. Јаничић, један од бораца Павла Ђуришића у својој књижици “Два сведока” поводом загонетке зашто су усташе ликвидирале његовог команданта, истакнуте официре и друге личности, када је већ постигнут договор о несметаном пролазу четника преко Хрватске на путу за Словенију, каже да је то “тешко и деликатно питање”. Он се и сам пита: “Да ли зато што је погазио уговор са усташама и Дрљевићем, зато што је сматран четником Драже Михаиловића, као Србин, или зато што је попалио Санџак?”
Као и у другим приликама, када нема архивске грађе која је добрим делом уништена, делом још увијек недоступна, онда су сазнања и о самом крају Ђуришићевом у фрагметнима, непотпуна, а сећања преживелих су делом и субјективна, што такође треба разумети. Тек извесно је да је Павле Ђуришић настрадао у злогласном Јасеновцу.
Свој живот, у тридесет и петој години, окончао је, по свој прилици, у тешким мукама, командант црногорских четника. У сећању оних који су били с њиме у “безнадном строју наде” био је храбар, крут, одважан, бистар и веома омиљен командант, нарочито код храбријих војника. Није га волела интелигенција, мада су га поштовали. Следио је пут Драже Михаиловића (и по начину одевања црногорски и србијански четници су били више него слични), све до растанка у Босни.
Павле потиче из братства Ђуришић из села Парци у Љешанској нахији. Рођен је у Подгорици, 27. јуна 1909. године. Син Илије, учесника у оба балканска и Првом светском рату, завршио је основну школу и четири разреда гимназије у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али је при крају друге године прешао у гимназију. У јесен 1927. примљен је у 55. класу Војне академије, коју је завршио 1930. и добио чин пешадијског потпоручника. Више месеци током 1930. и 1931. службује у Сарајеву. Од 1934. служи у Беранама. Капетански испит положио је 1937. Године 1936. венчао се у манастиру Ђурђеви ступови са Горицом Бакић.
Све до априлског слома 1941. остаје на положају у Плаву, где је упућен на Велики петак 1939, када су италијанске трупе окупирале Албанију. Дража Михаиловић га је прогласио једним од својих најхрабријих и најспособнијих официра, дајући му звање четничког војводе. Постављен је за команданта лимских четника, а 1944. и за главног команданта четничке војске у Црној Гори. За заслуге у борби против комуниста, како наводи његов биограф Горан Киковић, краљ Петар Други га из емиграције унапређује у чин потпуковника и одликује Карађорђевом звездом с мачевима.
извор: информер, 21. април 2024. године
One Response
Osveta Pavla Đurišića Crnpj Gorii ovim Crnogrcima se i dsanas sprovodi,sve je to po usudu koji je ovaj narod voljeli to priznati ili ne zasluzio.Tako će mrtav Pavle sa svojim poginulim saborcima pobijedit ovu i ovakvbu nakaradnu tvorevinu.
Kud ćeš više sramote od te da se Crnogrci vjenčavaju između sebe što kažu čovjek s čovjekom,i da je to postao običaj,još je najčešća i učestala navika da se i oženjeni razvode od žena i naknadno se žene sa svojim novim EU bračnim drugovima.
Sve je to tekovina Broza a iza broza DPS i danas neke stranke koja se zove Evropska.Tako da nije ništa slučajno da se ona gospođa Pajković odlučila da osnuje novu stranku i javno poziva da se kod notara prijavi svako ko hoće da je glasa.Bezmalo kažu da ima skoro 30 000 prtailaca,kažu da je poštena i sve što radi radi javno.Dakle došli smo do momenta
gdje stida nema a odavno se i izgubio,ali komunisti tragaju za spomenikom Pavla Djurišića dan i noć dok im se sin Vesne Medenice sprda javno u lice ,vjerovatno će i on osnovati stranku.Tako sam napravio opkladasu sa Acom M da ova seks bomba Pajkovic ne može sakupiti kakao je on kazao 6 poslanika na narednbim izbnorima, opklada je pečeno prase ili jagnje ako ga bude za kupiti,po svoj prilici neće biti jeftino.Dakle Crnogrci se inate sa svojom grešnom i pregrešnom istorijom od 41 do danas i djavola crnoga će glasati ali četnike nikakao da zaborave , i to u trećemili već slobodnom se može reći i četvrtom koljenu.To je program koji će se zaboraviti onog trenutka kada ne bude u radnjama svega onoga što se do sada naučilo da se ima,a ubrzo će se neke stečene navike morati zaboraviti da se ide autom na kafu u obližnji kafić ne da se ista ispija kući ,da od četiri člana porodicve svi četiri imaju po automobil i po dva mobilna telefona,da je Dubaji joši za neke u Grblju postao destinacija koa što je za mene bila plaža Jaz šesetih godina.Sve to će brzo da se resetuje pa i jeftini letovi iz Tirane,jer država koja ništa ne proizvodi a hoće standar jedneog Luksemburga je u debeloj zabludi ili bolje reći ćorsokakau.Ipak biće im u tim trenucima manje do Pavla a više do opstanka i to baš onog fizičkog ,jer ovo je planetaran kriza ,gdje i malo veće države posrću a ne jedan provizorijum od teritorije koji nikada nije bio država a ovoakvim naćinom neće ni biti. Sve je to osveta ČRTNIKA kojima se ova i predhodne vlasti bavi i bavili su se da su došli da i spomenik uhapse ili da ga traže i uhapse. Treba zbavljati narod odložitisuđenje mafiji a nmarod ionako nikada pameti nema i samo gleda i čudi se svakim danom nekim dogodovštinam koje su postale normalnost a da oni i sami nijesu svjesni dasu to i zasluzili i sami izglasali.Zato brzo punim gasom u EU koja jedba čeka da nas ugosti ,samo et o pitanje kada ,mada se kažu i to zna ,bar ovi iz avio ompanije Montenegro gdje su napisali 28 na avinu kolika ih imaju ne znam ali sam vidio jer mi prelčijeću iznad kuće .