Немој да се брукамо пред својим великим и светим прецима и да славимо комунистички и на*истички Први мај науштрб Ђурђевдана и Ђурђевданског уранка.
Идите на протесте, ако желите, али немој да прослављамо антисрпски Први мај!
То је празник социјалистичке идеологије, било оне национал-социјалистичке (на*истичке) било оне интернационал-социјалистичке (комунистичке). Такав накарадан празник нема везе са нама Србима и никада није постојао у српском народу!
Титови комунисти су тим несретним Првим мајем уништили прославу једног од најважнијих празника Ђурђевдана у српском народу и заменили га за прославу комунистичког и нацистичког Првог маја.
Оно што није успело ни Турцима, Аустријанцима, Немцима или било ком другом ко је пошао на Србе да нас уништи, успело је Титовим комунистима—да заборавимо на Ђурђевдан и Ђурђевданске уранке.
Тито је постигао то да Ђурђевдански уранак (и сви богати ђурђевдански обичаји—којих има највише након Божића) падну у заборав.
„Ђурђевданак—хајдучки састанак“ се у комунизму изгубио у првомајском роштиљању, алкохолу и оргијању, који је однео и хајдучку традиција у Срба.
Као што су Божић заменили прославом Нове године или Материце Осмим мартом, тако су Титоисти перфидно заменили ђурђевдански за првомајски уранак и затрли народно сећање на један од најлепших празника у Срба, по коме се Срби разликују од свих других народа.
Чак су и Горанци или наши муслимани у Рашкој, Подрињу и Полимљу обележавали Ђурђевдан до данашњих дана, иако су престали да буду Православци. А данашњи Срби?
Немојте зато да кукате над српском судбином и да се питате зашто нам се све ово дешава…
Просто, преци вам се у гробу преврћу кад вас гледају како уместо Ђурђевдана и највећег свеца Георгија (кога као Крсну Славу слави трећина Срба) роштиљањем и баханалисањем славите некакве раднике Чикага из 1886. године, који са нама никакве везе немају и које су заједнички славили на*исти и комунисти.
Док смо имали своју државу и док су њом владали српски кнежеви и краљеви, за Први мај се радило, а на Ђурђевдан су народ, девојке и деца раним јутром одлазили у природу, умивали се у чистим рекама, изворима и потоцима, певали родољубиве, хришћанске и традиционалне песме, правили венце од пољског цвећа, играли се и веселили и затим одлазили својим домовима на ђурђевдански ручак и поподне на славске прославе.
Славари су такође у цик зоре Ђурђевдана одлазили у природу да би, са првим црквеним звонима које су најављивали јутрење одлазили у своје храмове, како би након Литургије освештали славске колаче и журили кући да припреме славску прославу.
И учитељи су на Ђурђевдан водили децу из школа у оближњу природу и са српском децом славили Крсну Славу Светог Георгија, пролеће и хајдучки састанак.
Откад постоји помен Срба, постоје и подаци о прославама Ђурђевдана уранцима, славећи буђење природе и почетак пролећа. Ова традиција је трајала и пре него што је наш народ примио хришћанску веру пре више од 1.300 година и благословом наше Цркве постала саставни део народне прославе једног од највећих православних светаца.
Данас су комунизовани Срби једини народ на свету који 1. мај, „Међународни празник рада“, прославља у природи, уз роштиљ и опијања, а не као сви други народи у атмосфери прославе права радника, уз синдикална окупљања у фабрикама и на трговима.
И не заборавите, уранак нема везе са 1. мајем, већ са Ђурђевданом.
Ђурђевдански уранак је много старији, традиционалнији, духовнији и смисленији за српски народ који зна своју историју и традицију!
извор: равногорски четнички покрет (фејсбук)
