Пише: Иван Милошевић

Србија је 5. октобра 2000. године формално са чела државе уклонила комунисте, очекујући повратак парламентарне демократије, монархије и западног начина живота. Међутим, добила је наставак владања комуниста, али прерушених у прозападне политичаре, који су у срцу и даље носили петокраку. Након четврт вијека кажу да се у Србији ништа случајно тих петооктобарских дана није дешавало и да је домаћа УДБА, али и стране обавјештајне службе правиле нови комунистички поредак. И како прије четврт вијека, тако и данас, Србија се још није вратила себи, у Београду засједају разни централни и остали комитети дјеце комунизма и владају том земљом. Више ни сам Бог не зна шта ће бити са Србијом, а вјероватно мало шта добро док дјеца комунизма тумаче Српство и подучавају шта да се ради! Наравно има изузетака, али они су више инциденти него правила!

Нада да ће и Црна Гора кренути путевима 5. октобра, демократије и разрачунавања са комунизмом и комунистима у редовима већине странака, па и обичног народа, појавила се 30. августа 2020. године. Након три деценије диктатуре једног човјека, примитивног идолопоклонства, пљачкање државе и њених привредних и и свих осталих богастава и владавине неокомунистичке идеологије за коју су сви ван њених редова исконски непријатељи, појавила се нада да ће се Црна Гора и обичан свијет вратити самима себи, опростити једни другима, да ће умирити мртве и да ће се залијечити братске ране крвавог грађанског рата. Нада је била велика, чинило се да нема шансе да се стари систем закован тајнама УДБЕ и заробљен петокраком, одржи мјесец, два… Очекивала се нова стварност и од ње се очекивало да свима донесе нешто боље! 

И као и свака нада и ова од 30. августа клекнула је на кољена пред превејаним војницима старог система и пред новим триковима старе УДБЕ. Нада се претворила у разочарење, правда је постала још дубља неправда, нова политика  је само тужни наставак старе. Крешендо разочарења и пада наде од 30. августа су недавни подгорички избори. Краци старе петокраке након мале паузе засијали су старим сјајем, а њен одбљесак на јучерашњем будванском НАТО форуму засијенио је тродеценијску борбу против ДПС-а и његове наопаке, комунистичке идеологије и праксе. Велики диктатор, идеолошки инквизитор, јуче је на пјени од мора одржао предавање о распињању Српства и позвао је нове играче да му се у томе придруже. Чак је то назвао храброшћу политичких противника, односно тобожњих државника! 

Стари диктатор позвао је нове политичке играче да му помогну да се све врати на старо и да некадашњи идеолошки и сваки други мрак стисне редове и постане још гушћи и гушћи и покопа сваку наду да овдје икада може бити боље. Стари јахачи петокраке опет би да стану на чело колоне и да нас све одведу у земљу недођију гдје је све као што је некада било и гдје се за све пита бивши и садашњи велики диктатор!

И што је најгоре, дио наших петооктобарских политичких јунака 30. августа смијеше се на понуде великог диктатора и тобож узимају му мјере, а заправио гледају како да се безболно укрцају на брод диктатора који тоне. Иако тоне и иако се посада једва спашава, тај брод још увијек некоме изгледа као барка спаса. Кормилара чак сматрају месијом! 

Петооктобарске наде 30. августа скоро више нико и не помиње, трагове петокраке нико не примјећује и добар дио политичких странака, па и обичног народа, спава дебелим комунистичким сном, без икакве шансе да се из тог кошмара пробуде. Напротив, тај кошмар као да постаје нова обећана земља! 

Нада 30. августа дефинитивно је нестала јуче на пјени од мора. Изгубила се негдје у врлетима будванских таласа и за собом је на дно однијела све оно што се очекивало од 30. августа. Над 30. августом јуче је у Будви одржано опело, а повампириле су се старе омразе, ране и ровови! 

Зла коб Црне Горе је ДПС и њен стварни шеф. Док су они ту гдје су, нема шансе да се наде 30. августа остваре. Мрак постаје само  гушћи и гушћи и гута све око себе. 

30. август – шта то и када бјеше?