У организацији потпредсједника Сабора Ивана Пенаве, у уторак је у згради Хрватског сабора одржан округли стол „Масовни злочини југославенског комунизма у Словенији – стратишта и прикривање злочина“.

Челник Домовинског покрета, због којег је лани основано и Повјеренство за утврђивање судбине жртава злочина почињених након Другог свјетског рата, у свом је уводном излагању напоменуо како су на данашњи округли стол били позвани и повјесничари који „имају другачије ставове и мишљења“, те да се „овај округли стол никако не може проматрати као покушај умањења злочина које су починили нацисти и фашисти“.

Иначе, Пенавино повјеренство основано је уз већ постојеће Управе за заточене и нестале у Министарству хрватских бранитеља, која обавља послове који се односе на тражење особа несталих у Домовинском рату, као и посмртних остатака смртно страдалих у Домовинском рату, те истражује, уређује и одржава гробља жртава Другог свјетског рата и послијератног раздобља.

Занимљиво, Пенава у свом уводном говору усташе није споменуо.

Лељак није понављао своју „истину“ о Јасеновцу, већ се фокусирао на проблеме с којима су се сусретали он, његова удруга Худа јама и остали истраживачи комунистичких злочина у Словенији.

Да ће тон првог Пенавина округлог стола на тему комунистичких злочина бити „у шинама“, дао је наслутити и попис најављених гостију, међу којима су били и представници неколико министарстава, али и Миха Фатур, замјеник велепосланика Републике Словеније.

Сасвим је сигурно како се словенски дипломат и неки од данас виђених ХДЗ-ових дужносника не би појавили на Пенавину округлом столу да прије нису добили јамства како се панелисти неће бавити ревизионизмом и умањивати усташке злочине у логору Јасеновац.

Ференц је у свом излагању упозорио на суставно заташкавање злочина које је починио Титов режим на крају Другог свјетског рата и на тежак цивилизацијски пораз због чињенице да се починитељима тих злочина није судило па нису могли бити кажњени, за разлику од бројних нацистичких злочинаца којима се након Другог свјетског рата судило и који су за своје злочине – кажњени.

Прилику за постављање питања Љиљана Бенчик, умировљеница и блогерица из Истре, искористила је како би испричала причу о томе како је заправо, како тврди, откривено једно стратиште.

– Долазим из Пуле, дуго година пишем о комунистичким злочинима у Истри која је била под Италијом, а не под НДХ. Истра је пуна јама и фојби, а за многе се није знало због страха и терора који су владали јако дуго. Јама Церовица откривена је тек 2022. након што се једна бакица одлучила прије смрти исповједити свећенику и испричати му о томе што се стварно догодило на том мјесту – испричала је Бенчик и додала како је због својег рада на откривању комунистичких злочина често жртва јавног омаловажавања и ругања.

– Називају ме усташка баба – каже.

Занимљиву причу испричао је и Дарко Бекић, бивши дипломат који је од 1990. до 1992. године био савјетник за вањску политику предсједнику Фрањи Туђману. Бекић тврди како је њемачки велепосланик свој први сусрет с Туђманом искористио како би га затражио да на Мирогоју уреди гробље за Хитлерове војнике.