(на слици: породица Кравћенко)
Александар Александровић Кравћенко (52) је козак, који је из Москве допутовао у Београд да би се поново срео са својим српским ратним друговима. Нашег брата по вери и крви упознали смо у стану Саве Росић, наше вредне сестре у Христу, која је дипломирала на Московском државном универзитету „М. В. Ломоносов“ (1976), и која је са руског превела на српски његову књигу „Руски добровољци“. Књигу је донео Сави на дар, недавно објављену у Москви на српском језику. Али, у разговору са Александром није нам била потребна њена помоћ, јер он одлично говори српски. Посебно смо се заинтересовали за њега кад смо чули да има шесторо деце. Дошао је са кћерком Александром. Искористили смо прилику да се са њим ближе упознамо.
Помаже Бог, драги брате, Александре, добро нам дошли! Испричајте нам којим добром дођосте у Србију?
Александар: Моја супруга Татјана (54) и ја венчали смо се у храму Светог царевића Димитрија при Првој градској болници града Москве. Имамо четири сина: Фјодор (22), Стефан (21), Иван (20), Данило (18) и две кћерке: Александра (15) и Марија (14). Два сина су одслужили војску, а трећи тренутно служи. Ми нисмо планирали, али је Бог планирао, и хвала Му за децу коју нам је дао. Живимо у Подмосковљу. Моја супруга је медицинска сестра, држи обуку у служби за негу болесника. Ја сам студирао на Правном факултету Универзитета у Српском Сарајеву. Нисам га завршио, али јесам школу живота. Рођен сам у Караганди. Сви моји преци били су православни козаци и рађали много деце, али у совјетско време породице нису биле верујуће и имале су највише двоје деце. Имам само сестру. Слично је и са супругом, има само сестру. За моју веру и моје крштење највише је заслужна моја бака Ана, звана Њура, која је била неписмена, али се стално молила Богу. Кад сам имао 10 година, она ме је први пут одвела у цркву. Ипак је мој први Православни молитвеник био на српском језику, када сам стигао у Босну, а једина молитва на црквенословенском била је Оче наш. Тамо сам упознао дивног младог свештеника Рајка, који нас је исповедао и причешћивао. Био је некако посебан. И супруга је имала побожну баку, крштена је као мала и често се причешћивала. Господ се увек брине за своје, и вера се вратила. И пре него што сам се 2000. вратио у Русију, био сам пред дилемом: или да се женим или да идем у монахе, треће нема. Одлучио сам се за женидбу. Вративши се у отаџбину, схватио сам оно што многи моји земљаци тада нису схватали – да се и против Русије води рат, и дужни смо да се супротставимо на сваки начин а, пре свега, стварањем православне породице, као темеља народа и државе. Мојим земљацима, који су се пре мене вратили, поручио сам да ми одаберу добру и побожну девојку. И тако сам се са њом упознао у цркви. Ето, ја сам се оженио по препоруци, као и наши преци. То су родитељи решавали и показало се као добро. Наравно, и ја сам тражио благослов од моје мајке, а отац ми се већ био упокојио, али и од духовног оца. Нас двоје смо отишли код свештеника, код кога смо се обоје исповедали, и рекао сам му наше намере. Он нам је дао рок од годину дана да се дружимо. И тако је и било, као у традиционалном друштву. Тако су живели наши преци и били јаки, и побеђивали све непријатеље, и створили огромну Русију као државу, јер су били на великој духовној висини. Ако погледамо, од Октобарске револуције до данас има нешто више од 100 година, када је вера замрла, а царска Русија је 1.000 година функционисала као успешан пројекат, јер јој је основа било Православље.
По чему је отац Рајко био посебан?
Александар: Отац Рајко је посвећивао велику пажњу руским добровољцима. Упознали смо га у вишеградској цркви Рођења Пресвете Богородице. Врло љубазно нас је примио у парохијском дому и почастио метохијским вином, произведеним 1989, јубиларне године Косовске битке, када је прослављено 600 година од тог догађаја. Српским војницима је указивао на веру руских добровољаца, који не заборављају да се помоле и прекрсте пред сваки полазак на задатак. Говорио је: „Погледајте веру тих људи и ничег се не бојте. С нама је Русија, значи да ћемо победити“. Међу нама је најревноснији био Игор Гиркин Стрелков, који је држао јутарње и вечерње правило и вршио метаније у нашој соби. Тек тада сам и ја почео да схватам да ће овде без молитве свима бити тешко. А на дан откривања споменика руским добровољцима у Вишеграду, 2011, изговорио је јако важне речи:„Када Господ допушта искушење, које ми називамо ратом, то и јесте казна Божја за све људе – праведне и неправедне… Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушењима останемо људи, како је говорио наш покојни патријарх Павле: `Господе, ако мој народ мора ратовати, нека он пати, али нека не причињава другима патњу.` У Писму је речено: Позовите Бога у помоћ и видећете како су слаби ваши непријатељи. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски добровољци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: `Зашто сте дошли овамо?` Одговарали су:`Дошли смо овамо да бранимо Православље`… После доласка Руса, наша војска је почела да постепено побеђује. Свети Николај Српски је говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници којима Сâм Бог помаже. Руски добровољци били су налик оним витезовима који су се, завршивши свој рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божје – не из Москве већ управо одавде, из нашег малог Вишеграда… Када буде Трећи светски рат, овамо ће доћи Руси, и све српске земље биће обједињене са другим православним земљама, зато што ми то хоћемо. Наши непријатељи на Западу примораће нас да се објединимо. И како је говорио наш први председник Радован Караџић: `Када почне да звони руско звоно, нико неће моћи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.` Дај, Боже, и нама да будемо у Царству Небеском, где су сада душе руских добровољаца.“ Касније сам сазнао да је током ратних година рођено његових петоро деце.
Да ли је рађање подвиг или беспотребно мучење?
Александар: Проблема са децом мора да буде, али нама за децу ништа није било тешко. Једино чега се сећам јесте радост живота са супругом и са децом. И не сматрам да смо учинили велики подвиг. Али, сада, у овом времену, сматрам да је ипак подвиг, јер постоје велики проблеми код омладине.
Да ли запажате разлику између верујућих и неверујућих људи?
Александар: Када смо мој пријатељ Кирил и ја ишли у Православну гимназију у Москви, после погрома на Косову 2004, ми смо тамо, као акцију подршке косовским Србима, држали деци предавање о страдању српског народа на Косову. Они су са великом пажњом пратили предавање. Кирил се томе веома задивио и рекао ми је како су ова деца много боље васпитана у поређењу са децом из других државних школа. Заиста, колико вера мења човека, најбоље се види на деци.
Живимо у време негативних утицаја у свим сферама друштвеног живота. Како се заштити, а посебно децу?
Александар: Кад сам се вратио у Русију, одлучио сам да се борим против западног сатанизма свим средствима, пре свега, радом на јачању родољубља. А Црква је средиште свих добродетељи. И тако већ 20 година ја радим при Цркви и за Цркву. При Храму Рођења Христовог у Митину, у Москви, оформио сам етнокултурни центар „Рождественскиј курењ“ (Рождественска козачка кућа) и као старешина-атаман, радим на сакупљању и очувању руске и козачке традиције и културе. Суботом и недељом водим тзв. војно-патриотски клуб, нешто слично соколском друштву, које је некад било код вас, држим наставу дечацима. Причао сам им о догађају на узвишици Заглавак и они су то правилно реконструисали као игроказ. Од 2002. уредник сам и један од оснивача интернет пројекта српска.ру – двојезичне веб странице. Осетио сам разорни утицај информационе блокаде, у којој се српски народ тада нашао, и зато чинимо напоре да пробијемо ту блокаду. Говорио сам мојим Русима о проблемима на Балкану, пре свега, православних Срба са муслиманима и католицима.
Овде се у разговор укључила и Сава: „Морам да вам испричам шта ми је рекао једном приликом, сада већ покојни, мој ментор са Универзитета „М.В. Ломоносов“, доцент Владимир Николајевић Турбин, током његове посете нашој земљи. Тада сам га, као бивши туристички водич, водила по Калемегдану и причала му о нашој историји. Посматрали смо прелеп видик са ушћем и Великим и Малим ратним острвом, на почетку степеништа којим се од Јакшића куле силази ка цркви Ружици, и он је замишљено рекао: „Вама, Србима, свака част! Лако је било нама, Русима, да сачувамо Православље – тако далеко и у густим шумама. Али овде, где се сустичу не две већ три религије!?“ Александар је наставио: А у питању је исти народ, исти језик, а три религије! То Руси не могу да схвате, јер ми те проблеме нисмо имали. Не само Совјетија, него и руски цареви су обједињавали разне народе и вероисповести. Тек сада, када је букнуо рат у Украјини, Руси схватају, јер је у рат увучен исти народ под утицајем спољашњег фактора. Срби, наши ратни другови, током предаха између битака, у снегом покривеним босанским планинама, говорили су нам: све што се овде дешава чека и Русе, рат на Балкану је проба за рат Запада против Русије. Када сам се вратио у отаџбину и то Русима пренео, нису веровали, сматрајући ме чудаком, који никако не може душу да ослободи од ратних потреса. Сада верују да ова чаша неће ни нас мимоићи, али не треба убрзавати догађаје. Треба се озбиљно спремати, и што се боље припремимо, тим ћемо више удаљити њихов долазак. Спремати се за рат – значи на сваки начин јачати своје снаге и свој дух – кроз покајање и молитву. Наш главни непријатељ на том путу је дух потрошње и удобности који је подјармио наше душе. Ми, Руси, знамо да имамо једину искрену браћу – православне Србе, који су очували своју веру. Осећамо ту чисту љубавну енергију. То је необјашњива појава, без обзира на историју.
Како је настала српска.ру? У Русији 1999, у јеку јавног протеста против варварског бомбардовања Југославије, настао је покрет „Света Рус“, чији је службени орган за штампу био лист „Српски крст“, а у мају 2002. одлучено је да се направи веб страница о Србији под новим именом српска.ру. Од 2003, захваљујући гђи Сави Росић, српска.ру постаје двојезична. Превела је огроман број чланака посвећених Русији и омогућила српском читаоцу да потпуније сагледа живот наше земље. На пројекту српска.ру у ових 20 година радило је неколико стотина волонтера, који су из искрене љубави према српском народу вршили своју пожртвовану службу. Редакцији су слали публикације, преводе, видео записе и фотографије, а такође су учествовали у техничкој подршци нашег пројекта. Али, данас на Интернету постоји око десетак пуноправних сајтова посвећених Србији на руском језику, као што су „Сеница.Ру“, „Моја Србија“, „Глас Србије“, „Русербиа.Ру“, који су, на неки начин, и супериорнији у односу на српска.ру. То ме лично чини срећним.
Од 2008, када су Албанци прогласили тзв. „независност“ Косова и Метохије, наша редакција је активно учествовала у стварању легендарног покрета „Косовски фронт“, који има своје корене у кампањи „Ово је наш рат“, покренутој са циљем да ради на сталној помоћи Србима на Косову. Активно је радио све до 2014, када смо те активности наставили као подршку руском народу, најпре у Донбасу. Та хуманитарна помоћ им је много значила, јер су тамо велике потребе и војске и становништва. Украјина није исплаћивала руске пензије и 2014. је умрло од глади 114 стараца само у једном граду. То се није десило у Босни јер је српска војска преузела на себе да храни народ у касарнама и отварала народне кухиње. У покрет „Косовски фронт“ били су укључени и Срби, који су скупили помоћ од 10.000 евра, а од тога 5.000 евра Срби из Аустралије.
Вашим активностима Ви спајате родољубље са богољубљем.
Александар: Човек који не воли свој народ, своју породицу, комшије, тај није нормалан. Љубав према ближњима задатак је од Бога свима нама. Морамо се томе научити још овде, на земљи. Родољубље је школа љубави која нас води према Христу. Бог је љубав и она је искључиво духовна. Ако се сетимо Св. Александра Невског или Преп. Сергија Радоњешког, видећемо да су у то време људи ишли ка томе: и кнез, и сељак, и радник. Њихов живот је био испуњен хришћанством. Ако узмемо православни календар, руски, српски или грчки, видимо колико има Светих ратника, заштитника отаџбине. Наша Црква нас васпитава по примеру тих родољуба. Данас смо били у Народном музеју Србије – рецимо Св. цар Константин Велики је био, пре свега, велики родољуб.
Свети цар и његова Света мајка Јелена подигли су много храмова у Светој земљи. По свему судећи, нећемо више моћи на ходочашће, јер овај рат Јевреја против Палестинаца мења многе ствари, а погађа и хришћане.
Александар: Увек је било прогона. Тако је сад и у Украјини. Тамо је забрањена наша Црква. Страдају владике, монаси, свештеници и обичан народ. Комунизам је човека уништавао физички, а није дирао у душу, а сада нам припремају уништавање људске душе. Ево, папа благосиља истополни брак. То је страшно. Бар у томе је Католичка Црква била чврста, а протестанти су већ одавно отишли предалеко у одступању од Речи Божје. Али, ја нећу да улазим у то.
Блажена Матрона Московска говорила је да ће људи у последњим временима бити стављени пред избор: хлеб или крст! Хоће ли опстати велике породице? Да ли наше време личи на то?
Александар: Личи. Али, у совјетско доба, када је Црква прогоњена, ипак су свештеници имали вишедетне породице и тиме сведочили прави начин хришћанског живота, а сада су и бивши комсомолци почели да стварају веће породице. Ја сам инспирисан тим дешавањем у мојој земљи. Како сам дубље улазио у веру, постајало ми је тесно, јер нисам могао у Србији да нађем више породица које су редовно одлазиле у Цркву. А моја душа је то тражила, желела је такво дружење. То је један од разлога зашто сам се 2000. вратио у Русију. У томе видим наду и верујем у препород своје земље. А познајем и неке Французе и Енглезе који су напустили њихове содомске цркве и пришли Православљу. Доста Европљана долазе да живе у Русији. Значи да Господ и даље врши Своју мисију. Зато кажем да има наде. И овај рат у Украјини се десио због наших грехова. Господ тражи покајање, баш као што каже Св. Николај Велимировић у песми „Небеска Литургија“ – кад Свети Сава клечећи моли Бога да пошаље невоље и ратове српском народу да се покаје и врати својој вери.
Као отац вишедетне породице, шта бисте поручили и Русима и Србима?
Александар: Сва ова трагедија која се дешава и Србима и Русима је допуштење Божје да бисмо променили начин живота, да од потрошачког друштва постанемо традиционални, да одбацимо содомску диктатуру и кренемо за нашим традиционалним вредностима. Ако кренемо тим путем, све ће бити у реду. Нека Бог дâ да издржимо на том путу. Али, без Цркве, то је немогуће. То важи, не само за Србе и Русе него и за све друге народе.
Желели смо и од његове кћерке понешто да чујемо, али она је отишла у шетњу. Тада нам је Сава рекла да се она недавно веома потресла. Наиме, увече 22. марта 2024, наоружани милитанти су упали у зграду концертне сале Крокус сити хола у Красногорску код Москве, отворили ватру на људе, а касније запалили просторије. Тог трагичног петка увече, Александра је радила хонорарно, проверавајући карте на улазу у салу. Током напада, успела је да се сабере и, заједно са другим запосленим тинејџерима, помогла је у евакуацији. Извели су више од стотину људи из зграде. На листи умрлих, коју је објавило Министарство за ванредне ситуације, налазе се 143 особе, а број жртава порастао је на 382 особе. Информације, добијене од оних који су ухапшени у случају терористичког напада, потврђују умешаност Украјине. Ово су објавили сви руски медији.
Драги Александре, верујемо да је то био велики потрес за све Русе, а посебно за Вашу породицу. Шта су терористи хтели да постигну овим нападом на цивиле?
Александар: У прошлим вековима није постојао овакав облик терора. Он показује да људи данас престају да буду људи. Њихова недела су огледало зла и греха. Очигледно је да служе сатанизму.
Разговарала: Радмила Грујић, теолог
