Поштовани Митрополте, Владико, свештенство, поштовани грађани, Беранци, Беранке,
Поштовани, нећу рећи обожаваоци јер само се Бог обожава, али пријатељи нашега Драгана,
Растанци су сви тешки. Шаљемо неког у други град или у другу земљу да живи, у неки бољи живот па плачемо. Када сам чуо за мога брата – тако могу слободно рећи – сузе су ми пошле. И само тада. Рекао сам: Не! Не требају сузе ићи, вјерник не смије плакати јер вјерник вјерује у други, у бољи живот. Одлично је рекао уважени Митрополит да је кратко живио. Да, али има и друга. Он је дуго живио! Не мјеримо живот по годинама, него ћемо га мјерити по дјелима. А овај човјек пред којим стојимо, наш брат, наш пријатељ пуно је оставио иза себе. Прво, добру и честиту породицу, затим, што бисмо рекли ми муслимани – добар џеман.
А кад поменух муслимани, овдје има и муслимана, на овој сахрани, и ми смо га једнако вољели исто као и ви хришћани. Он је био и наш пријатељ и друг. Како за мене кажу “наш ефендија” тако и за њега кажу “наш Драган, наш свештеник”. То је оно за шта смо и ја и он живјели. Ето, мене је Бог, можда још који дан продужио да живим. Ја вјерујем од оволико свештенства да ће имати ко да настави његовим стопама.
Није ме срамота ако кажем да смо у тешким временима, када су ружни вјетрови дували, када је најлакше било бити нечовјек а тешко бити човјек ми били заједно. Посебно ми је овај човјек ушао у душу што је имао повјерење у мене. И кад му је било тешко, осим породице и можда пар вас, са мном је то дијелио. То се не смије заборавити.
Исто и ја са њим.
Сад да ме неко пита какве је очи имао Драган – вјерујте ми да не знам. Али, какву је душу имао – то знам! Имао је душу као мало ко. Имао је душу и срце невиног дјетета. Како то Аго јуче објави на фејсбуку, наизглед груб или крут., али чим би човјек са њим мало стао, видио би да се у њему крије један невини дјечак пун љубави према сваком, увијек расположен да свакоме ко се год налази у његовом друштву буде фино. Ми смо тако дружили. Смијали смо се, дружили и мени је увијек било фино са њим а имам утисак да је и њему било фино са мном. То је само знак да смо живот на овом свијету тако прихватили да живимо за овај дан
И опет, није ме срамота да кажем: нећу прихватити, осим породице, да га је иком жао више него мени. Нећу нити могу. Тридесет и једну годину ми смо заједно. Често смо били заједно, на разним пријемима, свечаностима… Зашто живимо? На крају крајева, за овај дан и да имамо што однијет пред Господара. Драган има што понијети пред Богом, јер речено је да се жање оно што се посије. Овај свијет је кратак, на њему сијемо. И када се дијете послије девет мјесеци роди, оно плаче а ми се веселимо.и радујемо се. И тако, сада ми плачемо, али његова се душа радује, јер је она у џенету, односно у рају. Да бисмо то потврдили, требамо га се сјећати само по добру. По ничему другом се немамо сјећати Драгана, осим само по добру, а то је веома битно да га таквог памтимо и помињемо често.
извор: митрополија
