Пише: Дејан Бешовић

У зору Великог петка, 7. априла 1939. године, становнике престонице поново је пробудио звук пуцњаве. Али овога пута то није био срећан догађај као два дана раније. Било је то гранатирање Драча, увод у саму инвазију. Мусолини је одлучио да зада свој кукавички ударац на тај свети дан жалости и молитве. Никакве скрупуле, никакво поштовање његове обећане ријечи, никакво поштовање заклетог пријатељства није мучило његову савест.Тупи звук удаљених пушака доноо је вијест да је Албанија у рату, а то је донијело извјесно олакшање, после екстремне напетости последња два дана. Огромни сивкастозелени авиони су се појавили на небу и кружили изнад престонице Тиране . Да ли би се спустили на срамоту бомбардовања отворених градова? Не. Задржали су своје бомбе као последње средство да сломе отпор ако би се продужио.Мехди Фрашери се инсталирао у општинским канцеларијама, гдје је била смјештена радио-предајна станица Тиране, окружен гомилом секретара и на брзину постављених преводилаца. Све људе окупљене око Фрашерија било је страх да ће, док топови италијанских ратних бродова сипају своје гранате на албанске градове, фашистичка пропаганда надмашити саму себе у лажима и неистинама да убиједи свијет извана да народи у Албанији  раширених руку дочекују фашистичке хорде. Било је од суштинске важности да слободни свијет чује прави глас  народа у Албанији ,који се бори за своју слободу упркос огромним изгледима за пораз . Није била пука случајност да је човјек који није припадао влади преузео овај витални задатак. Мехди Фрашери, одбацујући све конвенционалне титуле и одлике, преузео је иницијативу и носио је са сјајном снагом и храброшћу.Друштво су му правили политички представник Влаха Тајар Завалани,Срби из Враке Пуковник Петар Булатовић,Василије Шантић ,Влах Темискол Врангел ,Цинцарин Пјетро Џувани и Грк Јанис Кокојанис.

Мехди Фрашери је на радио Тирани прочитао  свој чувени протест, пркосно упућен Мусолинију, у коме је истакао :да ће народи Албаније који су се борили против толико инвазија и освајача кроз историју, исто учинити против механизованих хорди двадесетог вијека. Претходно је Бенито Мусолини изјавио за лист Коријере дела сера да: нација која није спремна да умре за своју слободу нема право да је ужива и да постоји . Мехди Фрашери му је то бацио у лице и додао да не може очекивати да народи Албаније, који у животу цијене своју слободу изнад свега, подрже  његове црнокошуљаше са цвијећем и клицањем. Овај храбри протест, који удахњује непоколебљиву вјеру у судбину отаџбине, одмах је преведен на главне европске језике и прочитан за микрофоном импровизованих говорника. Проглас је прочитан на: српском,влашком ,грчком ,енглеском ,француском и њемачком језику .Вијести са фронта су биле добре. Италијани, убијеђени да су својим подземним радом у последњих петнаест година паралисали моћ отпора у Албанији , очекивали су да се лако искрцају и да ће, уз вијорење застава, парадирати кроз град Драч. Дневник Зери свједочи : Војска Албаније предвођена мајором Жандармерије Абазом Купијем  ,која је заузелс положаје око луке, није одмах ометала искрцавање, али када су кејеви били црни од италијанских војника, митраљези су отворили ватру. У махнитом бјекству, освајачи су били ухваћени између ватре пушака и морских таласа. Чамци су се брзо напунили и вратили се до пловила која су лежала на сидру испред луке. Тада су далекометне батерије постављене на једном од брда отвориле ватру, а један од чамаца се преврнуо са својим товаром војника. Гранате су пале на мост једног од бродова, нанијевши озбиљну штету усмртивши 50-так фашистичких војника . Покушаји десанта  поновљени су шест пута, а шест пута су пропали пред отпором херојских бранилаца Драча.Убијено је око 250 фашистичких војника . У акцију су ступили италијански морнарички топови, а митраљези на обали су утихнули један по један. Када је непријатељ стекао упориште у луци, борбе су настављене на улицама града. Браниоци – војници, полиција и цивилни добровољци – били су смјештени у приватне куће, и пуцали на Италијане док су у блиској формацији напредовали преко централне градске авеније. Улице су биле посуте мртвима и текле су ријеке  крви.Оштре борбе су се водиле и код Љеша, историјског града у којем је било сједиште првог Националног конгреса, којим је предсједавао Скендербег. Половина војске која је  уништена бомбама, држала се против непријатеља, бранила га је само шачица на брзину наоружаних људи.Насилне борбе су се такође водиле на висовима Какарић, источно од Шингђона (Сан Ђовани ди Медуа). Планински саплеменици, добро заклоњени у шумовитим брдима, срушили су многе Италијанскр авионе као и читаву бригаду  која је  напредовала у групама.Валона, коју су власти оставиле разоружану, није могла бити потпуно неверна својој традицији. Групе добровољаца заузеле су положаје на висовима Бестрова према мору. Италијани, изненађени што нису наишли на отпор у самом граду, безбрижно су кренули ка шумовитим брдима села. Када су им се приближили, Грчке патриоте су отворили јаку ватру из пушака и митраљеза на њих. Италијани су побјегли у нереду. Храбри црнокошуљаши повратили су дах на својим бродовима који су били већ усидрени  Бродски топови засипали су положаје Краљевске војске Албаније  гранатама.

Истовјетна сцена се  одиграла и  у Светој Саранди -Санти Куаранта. 

Дневник Зери пише : Браниоци, укупно двадесетак људи, заузели су положај иза брда, са својим пушкама и једним митраљезом. Дозволили су Италијанима да се искрцају без ометања и, када су се довољно приближили, отворили су ватру и наставили све док није потрошена последња муниција. Жртве међу освајачима биле су велике. Рањен је виши официр и погинуо генерал Галео Матини. Италијани су затим напали други пут тенковима и заробили оне од бранилаца који су још били живи. Италијански официр је питао где је војска?  Речено му је да је ту, испред њега – укупно седамнаест људи, бројећи мртве, рањене и живе. Италијански официр Франческо Марија је узвикнуо: „Али било је лудило усудити се да нам се одупре!“

Што се сјевера Албаније тиче у Скадру је ствар била још напетија : На велики четвртак група предвођена Капетаном Павлем Ђуришићем и кадетима краљевске школе резервних официра  преко Каменице чамцима ушла је у Албанију. Група није била ометана од стране Албанске жандармерије .Умјесто историјских интерполација и наглабања аутор овог текста одлучио је да цитира пуковника министра -ађутанта Бановине Зетске  Драгослава -Бећа Драгићевића и његов рад :Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1938-1944 .године Чикаго 1993 .године : На велики четвртак пред почетак Свете Литургије  Павле Ђуришић стигао је у Цркву Светог Ђорђа испод Горице,са групом војника и официра из Билеће .Испод саме Цркве сачекали смо га Капетан Ђорђије Лашић и ја . Свету Литургију служио је архијерејски намјесник подгорички прото Душан Петровић са још седам свештеника .Ту смо се сви причестили.Послије свете службе свратили смо у кућу Хаџи Богдана Чађеновића .Около куће било је стотине војника и официра на главном тргу у Подгорици а његова супруга Стефа и још пар комшија послужили су све војнике и официре . Протојереј Петровић се интересовао куда смо се запутили ? Како сам га познавао још од дјетињства и знао његово Српско и Светосавско настројење био сам слободан да му кажем и ако сам у том тренутку прекршио војну тајну .Рекао сам му у присуству Ђурићуша и Лашића да идемо за Скадар је се тамо спрема велико зло тамошњим Србима . Од свештеника нашој причи су присуствовали још Душан Радовић и Јован Кажић ,обојица вјерни и марљиви послениви на њиви Господњој . После мог излагања Прота Душан Петровић пожелио  нам је пожелио срећан пут рекавши :Поздравите тамо брата Вела (мислип је на скадарском архијерејског намјесника Протојереја Велишу Поповића прим.ДБД ! ) и реците му да ако загусти бјежи овамо са народом . Ту смо се поздравили затражили још једном благослов. Свештеници подгорички пошкропили су светом водицом све војнике који су били православне вјере  .Око 15 .часова стигли смо на граници са Албанијом .То и није била нека граница . Пјешице смо прешли до села Хан идући тако  све до иза Ливадица . Ту никога није било .Народ као да је предосјећао надолазећи трагедију . Када смо се примакли Коплику испред нас је дојахао у Малесорској ношњи један жандарм : Преставио се.Био је то Петар Ђонмаркај из Ороша из Мирдитских планина и рекао да га шаље његов брат Марк Ђонмаркај . Обојица су дакле били синови Џон Марка Ђонија или Капетанан Ђонија , који је био Мирдитски поглавар старјешина каноник са великим доприносом миру, сенатор Краљевине Италије, мин. одбране током Бушатијеве владе  антикомунистички вође и оснивача Независног блока .Ђон Марка Ђони  је рођен као чувар од капетанских врата Ђонмаркаја , и био је једини син Марка Гјон Марка познатог као Марк Ђони и Дава Коља Раде . Био је заштићен кроз шљаке које су од његових врата прелазиле у Мирдитску  покрајину. Након смрти свог оца, 1925. године, постао је поглавица и наслиједио одговорност да води Мирдиту према историјској етикети врата као морални ауторитет.Године 1904. оженио се Мриком Ђоке Пјетрита, из первитског племена Курбина , и имали су пет синова и пет кћери. Носио је барјак је од 1926. до 1928. године, а бајрак по бајрак, предузимао помирење крвних лоза и исправљање неспоразума у Мирдити и самом граду Скадру . Међутим, после помирења двије важне породице, глас се подигао у цијелој покрајини. Фраза без речи која је диктирала последњи апел „Ако вам се не свиђа пресуда, напустите  Ороше и Мирдити , нашла је темељну подршку и даље одјекује уз опсежну Капетанову  активност током година које су услиједиле. Он је 28. августа 1937. окупио народ у граду Ороши да изврши редефинисање неких односа како би се прилагодили потребама новог времена.Такође он је прва два сина Марка и Петра по племенском статусу именовао у младе капетане Мирдита . Ту смо прихватили позив да се упитамо ка Орошима према Косову и Метохији .На изласку из Скадра чекао нас је Марк Ђонмаркај са око 300 бораца на коњима који су били у Малесорској ношњи .Ђонмаркај нас је замолио да останемо на обалама Дрима све до првог мрака ,јер је у Скадру био приличан број италијанских шпијуна и пар агената њемачког Вермахта . Марк Ђонмаркај на је рекао и да сачекамо први сумрак а он ће се побринути да безбиједно стигнемо до његовог оца у Ороше .Такође наредио је својим коњаницима да донесу и нешто хране ,јер је био пост и многи наши војници нису хтјели да се мрсе .Битно је напоменути да је капетан Павле Ђуришић прилично вјеровао Ђонмаркају за разлику од Капетана Ђорђија Лашића и мене . Маркатни Мирдитски капетан Марк Ђонмаркај је завршио школу резервних официра у Билећи . Павле Ђуришић као начелник те школе   је био више него сигуран да добро познаје Ђонмаркајa .Како сам се ја у последњој деценији моје службе дружио буквално са свим и сваким од уличних чифчијаша до министара и предсједника влада био сам приличмо уздржан .Негдје пред саму сумрак рекао сам Павлу у четри ока -Павле овај ће вечерас покушати да нас и војску коју предвидимо поубија у покраде нам оружје . Павле Ђуришић је позвао Ђорђа Лашића који се у потпуности сложио са мојом причом . У међувремену у Бушатском пољу гдје смо били смјештени посјетио нас је поново Петар Ђонмаркај,са депешом : Ујутро око 7.30 на Велики петак Италија ће извршити инвазију на Албанију . Такође је рекао да је контактирао и Мехди Фрашерија у Тирани као и пуковника Петра Булатовића Депешу смо примили и повукли се у командни шатор да ствар изведемо на чистац .Павлу и Ђорђу сам рекао : Игра историјске судбине нас тројицу је одредила решавамо питања заштите српског живља у Албанији .Ђонмаркај лађе да се чуо са пуковником Петром Булатовићем .Мислим да Марк Ђонмаркај покушава да нас наведе на танак лед побије и војску и нас у клисури Шкумбе  .Такође сам им рекао да још док сам био  обавјештајни официр војске Краљевине Југославије имам негативно искуство са Орошанима .Подвукао сам да треба да се вратимо у Враку и ту са нашим народом дочекамо инвазију Италије на Албанију . Господо и браћо официри умјесто у Ороше треба да се вратимо у Браку .После пар тренутака и невјерице устао је Павле Ђуришић насуо чашицу ракије прекрстио се и испио је у једном гутљају . Ђорђе Лашић био је смиренији . Предложио је да сачекамо поноћ и као и мог агента којег сам послао у скадарску башкију Малисора Пјетро Тому да изводи ситуацију . Када се вратио из башкије Скадарске Пјетро Тома ми је рекао . Свих четри барјака са око 5000 војника се окупило иза Пуке. Ту ће Вас из засједе напасти и ликвидирати . То је њихов план . Информацију сам одмах подијелио са Павлем и Ђорђем . Настала је права мала пометња не само међу нама већ и међу наших 300 војника колико нас је било на лијевој обали Дрина.

Док су се Драгићевић ,Ђуришић и Лашић премишљали шта да раде и луда да се упуте  у самој Враки Војо и Владимир Кушић ,Јордан Мишовић ,Владимир Шантић ,Иво и Марко Јованов ,Драго и Јако Брајовић ,Ђорђе и Никола  Крстовић ,Василије ,Бранко и Марко Кадић,Ћазим Каписазовић ,Наим Халуновић Алит Аџагић…  ,припремали су се за инвазију Италије на Албанију . Те ноћи замолили су Академика проф  др.Николу Вулића ,да одмах иде из Враке за Београд и да тамо покуша да им издејствује набавку оружја преко његовог пријатеља Јована Дучића који је прије пар мјесеци посјетио Враку . Такође Иво Јованов као најстарији од њих прихватио је да разговара са Павлем Ђуришићем,Ђорђијем Лашићем и Драгославом -Бећом Драгићевићем а да посредник буде Свештеник Велиша Поповић старешина врачких и скадарских цркава и архијерејски замјеник епархије Рашко -призренске. Такође скадарска група Срба у порти Боричке цркве Свете Тројице ,на Велики четвртак заклела се да ће бранити Враку и Врачане до последњег и тако сшријечити нови погром над Србима у Албанији ,овога пута од стране фашистичке Италије .

                        ( наставиће се )