(На слици пуковник Петар Булатовић и Василије Шантић)

Пише: Дејан Бешовић

Дневници Галеаца Ћана, Мусолинијевог зета и министра спољних послова, у потпуности дају унутрашњу причу о инвазији на Албанију  Био је то чин агресије планиран хладнокрвно и много унапријед. То је значило не само намјерно кршење многих међународних споразума, кршење свечане заклетве да ће се заштитити мали народи  који су  Италији већ дали све уступке компатибилне са статусом независне државе: значило је нешто још опакије. Ћано  је повјерио у свом тајном дневнику да је дан инвазије изабран да се поклопи са рођењем краљевског принца. И тај дан је био Православни  Велики петак.

Мање од двије године касније указала се прилика када је Хитлер, након што је потписао Челични пакт са Мусолинијем, заузео Чехословачку. У међувремену, Ћано  је марљиво радио на томе да спријечи реакције које би његов ‘албански удар’ могао да изазове на Балкану. Грчку је сматрао занемарљивом количином народа , а покушао је да поткупи Југославију обећавајући јој парче Албаније као и луку Солун. Како Ћано каже: „линија напредовања коју је повукла сама судбина је Солун за Србе, Тирана за нас“. Југословенски премијер Милан Стојадиновић снажно је саосјећао са Мусолинијевом спољном политиком као и са фашистичком идеологијом. После кључног састанка са њим у Бељу, током државне посјете Југославији, Ћано биљежи у свом дневнику: „Он [Стојадиновић] је говорио о подели [Албаније] као најбољем излазу.

На површини, живот се наставио као да ни сјенка неспоразума, неће нарушити односе између Албаније и Италије. У априлу 1938. Ћано је отишао у Тирану да буде кум на вјенчању краља Зогуа. Примљен је са раскошним гостопримством, а чак га је и публика бодрила када се возио отвореним колима улицама Тиране. Али чим се вратио у Италију, он је Мусолинију извијестио о неопходности радикалног рјешења у Албанији, уз ликовање у свом дневнику напомињући да је „Дуче спреман да уђе у рат да би добио Албанију.“ Сложили су се да су потребне једногодишње припреме на лицу мјеста и на међународном плану. У складу с тим, пуч је оквирно одређен за мај 1939. Војне припреме су одмах наређене; Ћано се надао да ће уз адекватан приказ оружане моћи пуч бити изведен са релативном лакоћом. Споразум са Француском о отвореним проблемима требало је да буде потписан уочи окупације Албаније, како би се „ударац задао у атмосфери опште еуфорије“ .Ширење фашистичког царства на источне обале Јадрана био је Ћанов  кућни сан и његова највећа амбиција. Замислио је то као нови поредак у старом Риму. Користио је велику моћ убјеђивања да натјера свог колебљивог таста да прихвати његов план и предузме мјере да га спроведе. Када је био сам са собом, био је циничан у вези са тим, називајући то ‘албанским ударом’. Први пут га помиње у августу 1937 у још необјављеним дневнику : “ Морамо да искористимо прилике које ће нам се указати… Овај пут се нећемо повлачити као 1920. На југу [Италије] смо апсорбовали неколико стотина хиљада Албанаца. Зашто се исто не би догодило и на другој страни Јадрана? Питање Албанаца ,Срба ,Влаха и осталих морамо једном за свагда ријешити тако да се они никада више не помире и не буду могли живјети заједно .То су народи ниже класе и ниже расе . Они су бескорисни и отели су од нас Ромеја најљепше парче земље “ .Директор департмана фашистичке Италије Франческо Ђиро, фашистички насилник, послат је у Албанију да је поремети изнутра. Он се у извештају Ћану  хвалио да “ има значајне елементе под својом контролом и да се јавно мњење стално диже против краља и његових разбојника као и против Албанаца ,Срба и Влаха који не воле фашизам „. Идеја је била да се изазову унутрашњи немири како би италијанска интервенција наишла без противљења. „Даћемо му [Краљу Зогу] јахту са италијанском посадом. То ће гарантовати немогућност његовог бекства у сваком случају.“ каже Ђиро .

Ћаново предвиђање је отишло толико далеко да се припремио за економску експлоатацију и колонизацију Албаније након њеног припајања. Он је послао у Албанију стручњака за пољопривреду који је разрадио шему мелиорације која би донијела вишак од 200.000 тона кукуруза који би Италија увезла.

Ништа није препуштено случају. Када је дошло вријеме да се зада посљедњи ударац искрцавањем трупа на албанске обале, краљ Зогу  је требало да буде убијен, требало је да буде нереда на улицама  и разбијене и побијене  како Ћано  каже, „групе у које можемо вјеровати да ће сићи из планине“. Чак је и понуда албанске круне краљу цару Виктору Емануилу Трећем била планирана још у октобру 1938. године.Од почетка 1939. темпо догађаја се убрзао. Ђакомони, италијански амбасадор -министар у Тирани, позвао је Ћана специјалном депешом “ да реагује брзо пошто је атмосфера у Албанији била напета. Увјеравао га је да су „несумњиво сви [албански] поглавице са нама”.Када је Хитлер кренуо против Чехословачке,Мусолини је одлучио да му Албанија припада као компензација. Дао је упутства Ђакомонију –да припреми локалне побуне и наредио је морнарици да другу ескадрилу држи спремном у Таранту-. Уручење ултиматума краљу Зогу који је требало да прихвати искрцавање италијанских трупа и затражи протекторат или да се суочи са отвореним ратом поклопило се са рођењем краљевског дјетета. У овом тренутку Ћано изражава своје чврсто увјерење да ће „Зогу жртвовати свој положај зарад своје породице“. Он са савршеном беспризорношћу примјећује: „Искрено, не могу да замислим  Џералдину Зогу како трчи около борећи се кроз планине Албаније у деветом мјесецу трудноће.“ Ћано  отворено каже да ће споразум са Албанијом који је сачинио сам Мусолини „значити припајање Албаније Италији“. Зогу мора да прихвати, иначе ће доћи до „војне запљене земље.Четири пука Берсаљерија концентрисана су у Пуљи; а такође и једна пјешадијска дивизија, одреди ваздухопловних снага и сва прва поморска ескадрила. То је забељежено 23. марта 1939, двије недјеље прије кобног Великог петка.Ђакомонију је наређено да 1. априла изнесе ултиматум краљу Зогу. Галеаци Ћано  објашњава: „Неред ће избити широм Албаније у четвртак, због чега ће наша оружана интервенција постати хитна потреба.На православни Велики петак освојићу цијелу Албанију “ .Првих дана априла мјесеца 1939. године почеле су да круже алармантне гласине Албанијом. Људи који су се управо вратили из Италије говорили су о концентрацији трупа у Барију и Бриндизију и припреми за инвазију на Албанију у блиској будућности. Агресивне намјере Италије биле су толико очигледне да су европске престонице  постале забринуте. Али Мусолини, водећи се политиком безобразлука и перфидности која је сама суштина тоталитарних режима, није оклијевао да затражи од краља Италије да прочита званичну изјаву Трибуна Сената само неколико дана прије инвазије. године, у којој је потврђено да ће пријатељски односи са Албанијом бити настављени, као и материјална помоћ која се даје за економско-социјално олакшање. Штавише, скоро уочи Великог петка 1939. године, гроф Ћано је, одговарајући на захтјев британског амбасадора у Риму за објашњење, изјавио да су :Гласине о италијанском искрцавању у Албанији без основа и да Италија има сву намјеру да поштује политички и територијални статус као на Медитерану, чији је Јадран био саставни дио.Талас негодовања подигао је  народе у Албанији  на издају оних који су се до тада гласно проглашавали својим пријатељима и „савезницима“. Једногласна жеља за одбраном независности земље настала је спонтано од тренутка када су постали евидентни први симптоми агресивних намјера Италије. Свађе,  притужбе нагомилане током протеклих петнаест година,национална и вјерска трвења , брзо су заборављене. Јединство срца и душа, без разлике у класи, вјероисповести или нацији остварено је без икаквих припрема, па чак и у супротности са властима, чија је воља за отпором била нарушена петнаестогодишњим уступцима и компромисима. Током те судбоносне Страсне седмице, становништво у свим градовима Албаније показало је своју одлучност да по сваку цијену брани слободу свог родног тла.Потакнут својим патриотским ентузијазмом,  народ је показао неслућену политичку зрелост. Током бројних демонстрација које су организоване широм земље, одржаван је дух дисциплине који је задивио Европу . Императив је био , док изражава своју приврженост слободи, да земља треба да избјегне сваки инцидент који би Рим могао да искористи у својој кампањи провокација. Није подигнут ниједан крик непријатељски према Италији, нити је један Италијан на било који начин злостављан. Слично томе, никоме није пало на памет да изврши личну освету током ових дана највеће опасности. Једина ријеч команде била је: примирје у политичким питањима; нема унутрашњих свађа; сви уједињени око краља да бране земљу у часу опасности.У преовлађујућој атмосфери полицијског режима, ток догађаја би лако могао да крене наопако да није било готово провидентног рођења краљевског принца. Његов ефекат је био рушење баријера између народа и владе, а такође је дао призвук законитости демонстрацијама које су у стварности биле излаз за гњев народа у Албанији против фашистичке Италије.

У зору у сриједу 5. априла становништво Тиране је тако пробудила 101 салва испаљена у част рођења принца Леке Зогуа .Становници престонице су чак на тренутак помислили да се дешава инвазија. Гужве су се излиле на улице, а на општинском тргу организовано је славље.О томе часопис Зери пише :  Званичници су се окупили на балконима општинских канцеларија, а трг је одјекнуо од говора. Било је ироније у слушању ових званичних портпарола како гласним тоновима, појачаним звучницима, објављују да је вјечност династије Зог сада осигурана. Али такав осећај горчине и скептицизма могао је само да дирне, и то олако, ум одвојеног посматрача. Што се тиче гомиле, ово весеље је дошло у правом тренутку да омогући одушка њиховом узбуђењу. Никада, можда, током претходних петнаестак година, званична церемонија није изазвала тако искрено и једнодушно одушевљење. Када се прослава на тргу завршила, маса се формирала у поворку и кренула да приреди демонстрације испред палате.Дневник  Зери даље пише: Први пут су се гвоздене капије отвориле народу, који је утрчао газећи цвијеће и травњаке. Зауставили су се пред мермерним степеницама. Терен, трг иза њега, сусједне улице су биле црне од људи. Помахнитала гомила имала је једну жељу – да види краља, да му потврде своју лојалност, да се стави под његово вођство за одбрану своје родне земље у тешким временима која долазе. Најзад се краљ појавио на прозору, упутио национални поздрав и осмјехнуо се. Гомила је чекала да проговори, али је он ћутао. Неколико сати касније парадирали су горе-доле испод прозора палате. Истог дана сличне демонстрације одржане су у сваком граду у Албанији.У Скадру су нарочито Срби били активни .Рано следећег јутра поново су одржани јавни састанци. Народ је захтијевао изјаву владе о тачном стању преговора са Италијом и мјерама које су предузете да би се одговорило на пријетњу инвазије. У народу се сматрало да је такав крај ситуације неизбјежан. Из тог разлога млади и стари су тражили да буду уписани као волонтери и војни обвезници . Зери пише : Млади школарци од 16 година плакали су од бијеса због оклијевања владе да наоружа народ док је баук рата из сата у сат постајао све опаснији. Министри су ипак били на савјетовању и није било могуће ступити у контакт са њима. Демонстранти су се окупили испред владиних зграда. Једна импровизована делегација, пробила је кордон полиције и ушла у зграду. Делегацију је премијер примио у присуству још два министра. Шеф владе је дао увјеравање да, по његовом мишљењу, ситуација није очајна.Твврдио је да су настављени су разговори са Италијом. 

Краљ и влада су се једногласно сложили да се не смије прихватити ниједан услов који би могао поткопати независност земље. Прозивање резервиста настављено је уобичајено у припреми за најгоре. За упис волонтера и обвезника  у случају потребе задужени су министар унутрашњих послова и начелник полиције. Коначно, током дана је требало да буде објављена званична декларација да се објасни тачна ситуација.Делегација састављена од Влаха Тајар Заваланија ,Србина Петра Булатовића ,Албанца Сејфула Малешеве , Грка Јанис Кокојаниса и Цинцара Мишелаћ Џуванија жестоко су приговорили Премијеру  да сва та увјеравања и обећања о наоружавању народа не представљају прави став власти. Патриоти су били у затвору само зато што су прокламовали жељу да бране част и слободу земље.Све је учињено да се угуши глас народа, што је довело до страха да би власт могла пристати на срамну капитулацију.Зери пише : Премијер је одмах наредио да се затвореници ослободе и да се демонстранти ни на који начин не мијешају са њима.Умирени овим изјавама, гомила је пожурила ка затвору, а петорица ослобођених младих затвореника тријумфално су ношени главном престоничком улицом.Поподне се поворка поново формирала. Делегација је отишла код Мехди бега Фрашерија, бившег премијера који је био широко поштован као најспособнији и најпоузданији од албанских државника. Он је навео да је Италија неколико дана раније доставила ноту у којој је изнио одређени број захтјева чије би прихватање несумњиво значило крај независности Албаније. Два најозбиљнија од ових захтева била су, прво, да се Италији да право војног заузимања путева и стратешких тачака дуж границе и албанске обале и, друго, да Италијани који живе у Албанији аутоматски стекну албанско држављанство и право посједовања сеоске имовине (што је уставом изричито забрањено, да се не би отворио пут масовној италијанској колонизацији). Даљи захтеви су били: доношење закона  за царинску и монетарну унију; финансијска контрола; и присуство италијанског савјетника, подржаног широким овлашћењима, у сваком од албанских министарстава.Импликације су биле јасне: то би значило крај свега што је чинило независну Албанију. Мехди Фрашери, кога је краљ консултовао од почетка, савјетовао је да су ови захтеви неприхватљиви. Делегацији је рекао да су краљ и влада исто тако пресудили. Да би добила на времену, објаснио је Фрашери, влада је поднела контрапредлоге. Али Рим је инсистирао на апсолутном прихватању 17 тачака наведених у његовој изјави . Ујутро претходног дана, Ђакомони се представио у палати и, под окриљем честитке поводом рођења наследника, захтијевао је одговор у року од 24 сата на италијанску ноту, која је тако добила облик ултиматума. Све могућности компромисног рјешења биле су наизглед исцрпљене и рат је сада био неизбјежан. У току дана требало је да буде објављена званична декларација у којој се тачно наводи став албанске владе.

Упркос крајњој депресивној природи Фрашеријевих ријечи, делегација се осјећала као да је подигнут тежак терет. Они су, наиме, од човека у кога су имали потпуно повјерење добили уверавање да ће –срамота капитулације бити избјегнута и да ће освајач наићи на оружани отпор. Фрашери је био замољен да да јавну изјаву, како би смирио узнемиреност коју су међу масом изазвале контрадикторне гласине и одсуство било каквог званичног саопштења.Нико у Албанији те вечери није се огласио до 22 часа .Делегација се вратила на трг и увјерила демонстранте у оно што им је управо речено. Службени аутомобили италијанске мисије, натоварени путницима и пртљагом, имали су великих потешкоћа у вожњи кроз гужву на путу до аеродрома или до Драча. Демонстранти су од бијеса стиснули песнице, али нису изрекли увреду, пошто су се тако повиновали наређењу да се уздрже од и најмање провокације.

Исте вечери новине су објавиле саопштење Прес бироа Владе Краљевине Албаније  у коме се наводи да је : Италијанска влада на најнеочекиванији начин формулисала захтјеве неспојиве са правима суверене државе. Саопштење је потврдило да краљ и влада Албаније никада неће пристати на давање, било којој страној власти, права која би угрозила политичку независност или територијални интегритет земље.

Чланови делегације поново су слободно дисали. Наравно, нико од њих није имао ни најмању илузију о могућности да заустави италијанску инвазију. Све што су хтјели је да се Италијанима не дозволи да анектирају земљу без испаљеног метка и тако дају повјерење причи да су дошли уз слободно изражену сагласност народа Албаније. То објављено саопштење дало је сигурност и наду по овом питању.Упорни захтјев народа да им се да оружје никада није услишен. Власти су држале масу у нади обећањима која нису хтјели да испуне. Ветерани из Валоне послали су делегацију у Тирану тражећи оружје које им је ускраћено. Осећај фрустрације је достигао врхунац када се на плавом небу појавио сребрно-сиви авион Капронија. Министар унутрашњих послова се касно увече 6. априла сложио да се престонички млади студенти упишу у помоћну службу, док ће се регуларна војска и жандармерија борити против агресора иза добро припремљених одбрана.