Пише :Дејан Бешовић
Мат је планински предио кроз који протиче истоимена ријека, а налази се између Кроје (планински гребен) и Дебра (ријека Дрим са запада и истока), са сјевера између планина и граничи се са другим српском кнежевином Дукађина тј. Мирдитије, а са југа су планине Мартиновићи и Ћафа Мурићка . Тај предио је био познат под именом Имафија (гр. Имата, по Хомеру Имата ке Мигдониа). Дебарска Малесија тада није више улазила у састав Мата. У доба Јастребова ту су била 4 бајрака: Зогољићи, Оломан, Чељси и Божићи.
У бајраку Зогољића је било ових 19 села: Зогољић (150 кућа — у том селу је кула Мат, а сјеверозападно од ње област Горица а јужно Горња Горица ), Шлеј (40 кућа), Мацокул (40 кућа), Дрињани (50 кућа), Лазија (100 кућа), Љачи (30 кућа), Румули (35 кућа), Месучи (25 кућа), Бурџает (50 кућа), Фарец (20 кућа), Жаљишта-Џелишта-Делишта (20 кућа), Браница (20 кућа), Кастриоте (10 кућа), Нањ (20 кућа), Вињал (50 кућа), Мурићи (60 кућа), Селиште (100 кућа), Лукиње (40 кућа), Кациње (50 кућа). Укупно око 1000 кућа.
У бајраку Оломан су била ова села: Фуљчет (150 кућа), Курдареј (100 кућа), Ђур (100 кућа), Тума (200), Турја (120). Укупно 670 кућа. Оломани су потомци оних Аломана који се помињу у грчким списима као западни народи -Срби и који су се овдје населили. Били су најамници у војсци српског краља Дукље Михаила, послатој под командом његовог зета Лонгивардопуља ,којег је Константин Бодин заробио у бици код Призрена 1072 .године против Ромеја. Након разбојничких подухвата најамници су се разишли.
У бајраку Чељса су била ова села: Ђур (100 кућа), Чеља (100 кућа), Серуја (80 кућа), Патејна (100 кућа), Фјуљчети (50 кућа), Дарси (40 кућа), Буреља (50 кућа), Базја (40 кућа), Пшкас (100). Укупно око 570 кућа.
У бајраку Божић (а не Богшин, као наводи Јастребов у својој студији) била су следећих 8 села: Гури барф (50 кућа), Мартинићи (100 кућа), Шимрај (40 кућа), Бејан (20 кућа), Пазари (20 кућа), Чип (а не Дсипер) (30 кућа), Кљоси (Кљусе) (200 кућа), Скендер (200 кућа).
Гури барф је била летња резиденција Скендербегове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио Александар Македонски поред Пеле на пола сата хода одатле у селу Музаће. Ефенди (Господин) Васа Бањо , у доба Јастребова губернатор Либана, у време Берлинског конгреса се тенденциозно трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат – Македонија и да је у сусједству Мата место Пела. Циљ Васе је био да доказаже да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату, иако је познато да се Александар родио у Пели 356. године п.н.е., рушевине близу Солуна. И по Барлетију Мат је Македонија јер се срећу изрази Aemathia sev. Macedonia. Божидар Вуковић је Подгорицу и Зету смјештао у маћедонске пределе (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски Мардарије Ускоковић (у доба Св. Василија Острошког) се титулисао и са македонским именом. Скендерија је турцизовано Александрија, као и Скадар од Александар . Неспоран је јак утицај Александар Македонског како у свијету тако и на простору Зете, гдје многи називи мјеста (градови, цркве, села, језера…) носе назив по њему (Скадар – Алекснадар, Љеш – Алесио, Љешанска нахија, Лесендро острво на Скадарском језеру, Улцињ – Лицин, Манастир Светог Александра у Орошу (иако је храм посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села Велики Микулићи, Скендербег значи Александар бег), Лека Дукађинобић носи име по Алекснадру… У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница почињала код реке Мат, цар Диоклецијан је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овде није примало, о томе сведочи Никола Фарлати говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као и међу Србима. Отуда су севернји крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. Могућа је повезаност имена Далмација и Мат, Маћа, Македонија,мада све остаје на нивоу хипотеза .
У Албанији имамо и 2 куле које носе име и по области на којима су се налазили, кула Мат и тврђава Далмација. У штампаном тому хрисовуље сабраних канона цара Јустинијана наведене су и границе Горње и Доње Атбаније. Горња је почињала од Кројског владичанства, а доња од Љешког. Албанолог Академик др. Каплан Буровић наводи податак да су Албанци у Скадар силазили са гора средње Албаније (Мата) да тргују.По томе, то је био доњи крај, у старини доњи Мат, доња Маћедонија, Далмација, што потврђује и Далмација (тврђава у Албанији).
У 4 бајрака је било 2370 кућа, по званичној евиденцији 5200 мушкараца, док је стварно било до 20.000 мушкараца.
Ни једно од поменутих села није познато само Даљбиниште јер је прије тридесетак година од када је то Јастребов писао, био резиденција епископа, и село Шкуре, јер је споменуто у животопису Скендербега. У селу Милот је била латинска парохија. Зогољићи (Соколовићи – соколовци, зог је птица уопште а идентичан топоним налазимо и на Дунаву -Дунавска Србија- Српско село Соколовац ) је тада било главно мјесто у Мату, гдје је била и резиденција кајмакама. Тада је кајмакам био Џелал-паша Зогољић, поријеклом из зетског племена Бушатлија, из села Бушата код Скадра. Пазарни дани за житеље Мата су били у четири мјеста. Недељом се пазар одржавао у селу Лизија (један сат хода јужно од Зогољића). У селу Чеља (Чељски и Оломански бајрак) четвртком, а за бајрак Божић суботом поред села Бејан. За села Зогољског бајака базар се одржавао и петком у селу Дрњане, сјеверно до Зогоља. Купци под отвореним небом одржавају куповину. У зимско вријеме су се правиле земунице покривене сламом. Тада је путовање кроз Мат за странце изискивало пратиоца, Арнаутина којега сви познају (навешћемо примјер Ивана Јастребова којег је пратилац спасио главу у селу Вињал гдје се један дивљи Арнаут побунио што Јастребов посјећује њихов крај).
У старија времена, данашња традиционална албанска, је била српска народна ношња. Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, готово сасвим иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, бијеле капице… то је чисто српска одећа из старих времена. У такву ношњу била је одјевена цијела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло (према сведочењу Кинама којег цитира Панто Срећковић). Кинам је записао: Приближивши се ријеци Тари, прије сунчаног заласка, византијска војска увидје безбројну множину наоружаних Срба… Одијело им је било: доламе, уске гаће-Јолевице и бијеле капе…Село Ђура је било познато по производњи црног ваљаног сукна за арнаутски ђурдин – познату арнаутску џоку с кратким рукавима и са додатком за покривање главе. Кажу да је Арнаути носе у знак жалости за Скендербегом. То мишљење је код Арнаута распрострањено исто као код Црногораца мишљење да они њихове капице (фесове) са црним ободом носе у знак туге и жалости због пропасти царства на Косову пољу.
Јастребов ће записати “Речани су сиромашни и буквално иду у одјећи Адама и Еве. Више личе на дивље звијери него на људе. Речани су познати по лоповлуку и не знају ни за какву бесу=бесој =ријеч , једнако као и Чидинци. Ако етнограф жели упознати прави тип Албанаца, морао би проћи кроз Реч, Чидну, Фанди. Овде су Пулата, Никаји, Мертури. Ту се могу видети прави потомци Албанаца, они пак који се данас (тада – у доба Јастребова) називају Албанцима ни најмање нису Албанци. Говоре албански, сматрају се Албанцима, али то је словенски и римски тип, од романизованих Дарданаца, Скордиска, Беса, Трибала и других народа који су ту боравили. Арнаутин је танак, низак, црномањаст – у њему има нешто циганско-етиопско, феничанско.
Читавим предјелом, тачније Дебарском кнежевином , Матском кнежевином , Дукађинонском кнежевином са Драчком облашћу владао је српски краљ Јован Владимир. Тај предео се звао Тривалија (Трибалија). Касније Тривалијом влада краљ Владислав, као и градом Драчем.Касније поново владају српски краљеви и цареви. За вријеме цара Душана владао је његов шурак Комнин и био је врховни управитељ калифата Албаније.
Кнежевине Љеш ,Мат,Дукађинија ,Дебар ,Арбанон и остају у саставу Србије до 1504 .године и коначне пропасти и пада под отоманску власт јужне Српске државе Албаније .
