Пише: Дејан Бешовић
Стратимир Завидовић, син Завиде старији брат Стефана Немање -Симеона Мироточивог рођен је у Скадру 1099 .године и владао је областима око Западне Мораве,Великог Дрима ,Дриваста и Скадарског језера од 1163–1189 .године .
О Стратимировом раном животу податке налазимо у Житијама које су писали његови братанци Сава Немањић и Вукан Немањић . Истраживања о поријеклу Стратимира су бројна, будући да је он био рођени брат оснивача династије Немањића. Он је био други син Завиде. Идентитет његове мајке није познат. Имао је тројицу браће: Тихомира, Мирослава и Стефана Немању. Годину рођења Стратимира налазимо у Вукановом Житију Стефана Немање . Међутим, из Житија Светог Симеона од Светог Саве сазнајемо да је Стефан Немања био рођен 1113. године а Стратимир 1099 .године Тихомир је, дакле, морао бити рођен барем неколико година раније, будући да је био старији и од Мирослава. Разлике у годинама међу браћом данас нису познате, а не постоје ни ликовне представе Стратимира, које би донекле помогле у процјени. Академик Милош Благојевић је сматрао да је Стратимир рођен прије 1099 . године.Завида је био сродник владајуће рашке династије Вукановића. Отац му се у немирним временима друге деценије 12. вијека у Рашкој, изазваних борбама око престола, склонио у Дукљу. Завида се са Немањом касније вратио у Рашку.Са њима су дошли и Тихомир, Стратимир и Мирослав. Тибор Живковић је овај догађај хронолошки смјестио у тридесете године 12. вијека, мада данас постоје и другачија мишљења да која износи Академик Милош Благојевић да су Завида и Немања и његова браћа дошли у Дукљу 1120 .године.
Породица Завиде вратила се у Србију око 1143. године. Некакав непознати старији љетописац биљежи да је Стефан Немања по други пут крштен у Рашкој када је имао тридесет година.Ту теорију која нема не само научно утемељење, већ подмукло подрива темеље православља,развијајући папски илузионизам и опсенарство који су многи српски научници ad hoc прихватили аутор овог текста негирао је изнијевши историјске доказе у Гласу Црногораца 23 .априла 1999 .године . Текст са научним доказима Дејана Бешовића вјероватно никада не би ни био објављен да није интервенисао велики ,правдољубиви честити патриота тадашњи главни и одговорни уредник тог часописа адвокат Млађен Мићовић . Не желећи да овог пута патетишемо и описујемо наш братски однос са Млађеном Мићовићем као прилог ко је био он ,нека послужи ријеч Блаженог помена Митрополита Амфилохија на његовом спроводу у царство небеско „Млађен је био стуб православља и исповједник вјере наше „
Ово научно достигнуће уврстио је и Академик проф др . Милош Благојевић ,шеф катедре за историју Београдског универзитета у монографији “Србија у доба Немањића “,наш најбољи познавалац Српског средњовјековља и Српске државе уопште .
Свакако се тада, ако не и раније, и Стратимир обрео у Рашкој. Редослијед великих жупана Рашке у 12. вијеку данас је познат. Петорица владара засигурно су припадала династији Вукановића: Вукан, Урош I, Урош II, Белош и Деса. За Завиду се данас сматра да потиче од исте династије, али се не зна у ком сродству је био са владарима рашке породице. Година у којој је Стратимир стекао посједе није позната. У утврђивању хронологије донекле може помоћи хронолошки подаци из житија Стефана Немање. Срђан Пириватрић је сматрао да је Стефан Немања своје посједе добио између 1159. и 1167. године.У овом периоду, или нешто раније, треба тражити и годину Стратимировог успона. Потврду овакве претпоставке налазимо и у стицању положаја његовог млађег брата Мирослава. Изворима је добро поткријепљена претпоставка да је Мирослав дошао на власт у Хуму почетком 1160-тих година. Миодраг Марковић је детаљно образложио датирање његовог ктиторског натписа у цркви Светог Петра на Лиму у 1161/1162. годину као и натпис у Цркви Светог Јована Крститеља у Кули Рашкој -Врака . Управо је то било вријеме када су се Завидини синови уздигли на политичкој сцени Рашке.
Стратимир и Мирослав предводили су два српска напада на Дубровачку републику, током 1184. и 1185. године. Податке о овим борбама сачували су дубровачки архиви. Био је то први покушај српске државе да заузме богати трговачки град. Мирослав Завидовић је прикупио копнену војску, али Немањина браћа нису располагала довољним бројем бродова.Дубровачка таласократија спасла је град освајања. До поморске битке Дубровчана и Мирослављеве флоте дошло је код села Пољица, прекопута острва Колочепа, 18. августа 1184. године. Она је завршена потпуним поразом кнеза Мирослава. На исти начин је убрзо завршила и флота кнеза Страцимира, при нападу на Корчулу. Корчула је по традицији припадала хумском кнезу Мирославу. Мавро Орбин пише да је напад услиједио пошто становници острва нису поштовали Мирослављева права. Дубровчани су помогли Корчуланце да спале српске бродове, што је онемогућило освајање острва. Потом су поведени преговори. Рат је обновљен 1185. године. Мирослав је предводио копнени напад на Дубровник. Дубровачки извори биљеже да је Мирослав водио десетине хиљада војника, што не може одговарати истини. Иако је Мирослав спалио околину града, градске бедеме није имао шансе пробити. После недјељу дана опсаде, 7. јула 1185. године, Мирослав је напустио околину Дубровника. Мировни споразум између Стефана Немање и Дубровчана закључен је следеће године.На сличан начин доживјеће неуспјех и напад краља Уроша на Дубровник у 13. вијеку
Стратимир Завидовић се поново среће у историјским изворима приликом састанка светоримског цара Фридриха I Хоенштауфена са Стефаном Немањом у Нишу. Ријеч је о добро познатом догађају у науци , који се десио приликом проласка војске њемачког цара која се кретала ка Светој земљи. Пад Јерусалима 1187. године у руке ајубидског владара Саладина, након уништења јерусалимске војске у бици код Хитина, довела је до избијања Трећег крсташког рата. У њему су учествовали најмоћнији монарси тадашње Европе, попут Ричарда I Плантагенета, Филипа II Августа и Фридриха Барбаросе. Крсташка армија њемачког цара била је најбројнија и кретала се тзв. балканском рутом, којом су прошли и учесници Првог крсташког рата.Анали архива у Келну биљеже да је 25. децембра 1188. године у Нирнберг дошло посланство рашког великог жупана, који су цару пренијели жеље свог господара да угости домаћина у граду који жели учинити престоницом свога краљевства. Преко Угарске, крсташка војска доспјела је на територију данашње Србије и, преко Београда и Браничева, пристигла у Ниш. До састанка је дошло 27. јула 1189. године.Фридриха су дочекали Стефан Немања и Стратимир.
Након размене поклона, Немања је Фридриху понудио војну сарадњу против византијског цара Исака II Анђела. Ансберт помиње да су Немања и Стратимир, заједно са њиховим трећим братом Мирославом (tertio fratre suo Mercilao) заузели „мачем и стријелама“ град Ниш и узели Византинцима сву земљу до Сердике (Софије) до Корче (Горице ) . Цар је учтиво одбио Немањину понуду, не желећи да се беспотребно сукобљава са западним хришћанима.
Потом су Стратимир и Немања изашли са другом понудом. Она је предвиђала брак између ћерке Бертолда, маркгрофа Истре и „војводе Далмације, такођезване Хрватске или Меранија“ и сина њиховог брата Мирослава, кнеза Захумља и Рашке (comitis et principis Chelmenie et Crazzie), односно области које су се граничиле са Бертолдовим. Бертолд од Андрекса се заклео да ће се његова ћерка Ивана на дан Светог Ђорђа (24. април 1190) удати на Малој Истри за Мирослављевог сина Тодора „Тохуа“ (iuveni Тohu). Заузврат, Тодор је имао наслиједити свог оца у Хуму, са чим су се Немања и Стратимир сложили. Бертолд од Андекса припадао је породици Вителсбах, једној од најмоћнијих у царству. Његове области налазиле су се у сусједству Немањиних. У томе је лежао и значај овог брака. Константин Јиречек је идентификовао такозваног сина Тохуа са Мирослављевим сином Тољеном а Академик Милош Благојевић и Дејан Бешовић идентификују Тохуа са средњим сином Стратимира Тодором Немањићем на основу Есфигменске повеље из 1189 .године . Мајка Тодора Немањића била је сестра босанског бана Кулина а обред вјенчања овавио је млади јеромонах Сава Немањић потоњи први Српски Архиепископ у граду Скадру године 1189 у Цркви Светог Николе задужбини његовог стрица Стратимира и оца Стефана Немање . Занимљиво је да се у Есфигменској -Шименској повељи нигдје не спомиње прелазак Иване од Вителсбаха у православље . По доступним изворима из Есфигменске повеље 1189 .године она је већ била примила вјеру православну 1187.године у Кули Рашкој а свештеник који ју је крстио звао се Никола Крсто(вић ) старешина древне Цркве Светог Јована Крститеља у Кули Рашкој ( данас Врака Албанија ) у народу познатог још и као Црква Јована Рашког . Тачна година рођења смрти Стратимира Завидовића није позната. Последњи пут се помиње као жив у писму папе Климента Трећег којим препоручује новог дубровачког надбискупа. Писмо је датовано на 25. новембр 1189. године, што значи да је Стратимир умро после тог датума.Податак да Стратимирови евентуални потомци уколико их је имао ,крајње је историјски неодржив .Стратимир је имао шесторо дјеце :Гојка ,Пипа ,Васа ,Братимира, Ивана и ћерку Ирину (монахињу Евгенију ) Још злонамјернији податак је да су „његове области укључене су у састав Немањине државе, док су његови евентуални синови утопљени у редове локалне властеле“ .То се зове историјски фалсификат ,који је неодржив у науци.У прилог нашој тврдњи навешћемо само извјесне и провјерене изворе .Гојко Стратимировић је владао Подгорицом а његов син Иларион Шишевић Стратимировић -у народу познат и као Ивеза Дајбапски постаће 1220 .године први епископ Зете после успостављања Жичке Архиепископије . Пипо Стратимировић био је жупан Скадарски и Љешки и у Кроји је започео изградњу замка који ће у вријеме Ђурађа Кастриотића постати мјесто из кога ће се управљати Албаноном .Васо Стратимировић био је жупан Рашке и архонт доње Зете у манастиру Светих апостола у мјесту Стари Рас . Иван Стратимировић је отишао у Корчу .Тамо се оженио са најмлађом ћерком Дејана Дејановића, Исидором Дејановић .Имали су сина Павла Мрасоровића ,управника Горице и Епира који се с краја 14 .вијека преселио у зетску низију ,а од којег је настало племе Бјелопавлићи .
Бранимир Стратимировић ,био је жупан данашњих Брда у Црној Гори и Врачке низије ,као и ктитор Манастира у Каменици Скадарској . Упокојио се у Скадру гдје је и сахрањен у својој задужбини на обали Скадарског језера у Грилу ( од 1993 .године католички самостан ) . Најмлађе дијете Стратимира Ирина у монаштву Евгенија ,замонашена је у манастиру Свете Ане у Скадру гдје јој до данашњег дана почивају мошти . Сава Немањић у житију свог оца Стефана Немање спомиње своју сестру од стрица “благочестиву подвижници краљевског рода Евгенију која му је била узор за одабир монашког живота ” -Димитрије Богдановић “Немањићка Србија ” Београд 1983 .г .стр .33-44
Такође у житију Стефана Немање Сава Немањић спомиње и Докла Стратимировића (у монаштву Германа ) другог епископа зетског ,игумана Куле Рашке -Врака .