Пише :Дејан Бешовић

Никола Пашић рођен је 1845. године године 18. децембра, мада као могући дани његовог рођења помињу се и 6. или 31. децембар.

Своје образовање је започео релативно касно, са једанаест година. Школовао се у вријеме кад су, као посљедица политичких прилика у Кнежевини Србији, била честа сељења зајечарске гимназије, те је Пашић због школовања боравио и у Неготину и у Крагујевцу.Никола Пашић, српски и југословенски политичар, творац Видовданског устава 1921. године, првог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, предсједник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке. Животни пут једног од највећих српских политичара био је шаролик, а његова политичка каријера пуна обрта.Ту своју политичку каријеру Никола Пашић је започео као социјалиста у покрету Светозара Марковића, да би касније, 1881. године, основао Народну радикалну странку. За вријеме владавине династије Обреновић, Пашић је био „бунџија“, те због предводничке улоге у Тимочкој буни 1883. године чак осуђен на смрт.Буну су подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића, али ју је краљева војска за кратко вријеме угушила, а Пашић је побјегао у сусједну Бугарску и у изгнанству провео неколико година. У политичкој немилости је провео 11 година, и на политичку сцену се вратио 1903. године након Мајског преврата – државног удара у којем су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга Машин .Историја показује да је био мудар, прагматичан и упоран политичар, који је био поштован од стране истомишљеника, али и политичких противника, чак и од стране непријатеља. Бескомпромисно се залагао за демократско парламентарно уређење српске државе и тзв. патријархалну демократију. Пашић је познат по томе што се након Балканских ратова 1912. и 1913. изгубљено пола Српских Етничких територија.Конкретно Пашићева „заслуга “ за губитак Каменице , Враке ,Скадра ,Бушата ,Бушатског поља ,Љеша ,Љешкопоља ,Дања,Деригната,Зуса  Срђа,Драча и Драчког поља  никада није дубље изучавана .Ако је Пашић у политичком и личном смислу имао успјеха у Српском националном смислу он је донио Српском народу невиђену катастрофу .Његовом улагивачком политиком која није представљала ништа друго  осим сурове констатације „како су Срби мали и нејак народ “ по аутору овог фељтона ,направио је нашем народу несагледиву миленијумску штету . У прилог томе доносимо Пашићево писмо из 1918 .године ,баш из времена када су се гасиле двије древне Српске државе Србија и Зета (Црна Гора ) и ницала гробница Српског народа Југославија .То његово необјављено писмо из 1918. НИН је објавио 1957. године. Архивски текст из дипломатске историје „Трумбићевих листова” прештампано је у цјелини :

Пашић, наравно, није био толико радикалан. То је било разумљиво с обзиром на његову политичку орјентацију, јер је он увијек – и као политичар близак концептима царске Русије и као представник експанзионистичког дијела младе српске буржоазије – много више мислио на стварање „Велике Србије“ него на Југославију: због тога никада није био посебно одушевљен блиском сарадњом, те му је оваква развојна ситуација била наклоњена и у том погледу му је била наклоњена. Желио је да монополизује дипломатску акцију искључиво у својим рукама. Одмах је протестовао и указао Лондону и Вашингтону на недосљедност савезничке политике према Аустроугарској, али је, позивајући се на одредбе устава, одбио предлог Комитета да се сазове та генерална скупштина и предложио да се умјесто тога одмах покрене пропагандна кампања кроз скупове. Анте Трумбић, предсједник „Југословенског одбора” је зато послао Јову Бањанина, члана Одбора, на Крф да постигне усмени договор, али безуспјешно. Бањанин је са собом понио Трумбићево писмо Пашићу када је стигао на одредиште и предао га предсједнику Пашићу .Пашићево писмо Трумбићу је датовано : Крф, 13. март 1918. године вјероватно по старом календару и у уводу се Пашић извињава Трумбићу што је закаснио са одговором, правдајући то министарском кризом која је трајала, како Пашић каже, „веома дуго“ мимо свих очекивања. „У мојим разговорима са г. Рекао сам у Бањанину, и то понављам у овом писму, да иако је ситуација тешка, нисмо изгубили дух, нити смо ослабили веру у остварење наших националних идеја. Тек сада ваш рад мора бити прилагођен новонасталим околностима и ситуацији која постоји у земљама наших савезника. Јер наша војна снага је слаб залог за остварење наших националних идеала, и стога је сва наша моћ у јединству, слози и заједничком раду са нашим савезницима. У оним питањима у којима се разликујемо од наших савезника у смислу наших метода рада, морамо се придржавати метода убеђивања разумом и доказима да оно што заговарамо и тражимо лежи у општем интересу Савезника, а не протестима. Протести, који иза себе немају никакву моћ или претњу која би могла да изнуди оно због чега протестују и шта желе да постигну, најчешће остају неуспешни: а што је веома опасно, могу донети и потпуно супротне резултате, ако су чести, неоправдани и досадни.Пашић даље у писму истиче да је рат трајао много дуже него што је ико предвиђао, да је однео више жртава него што се могло замислити, да су савезници – њихови народи и војске – због тога постали веома осетљиви и нестрпљиви, те да се често осврћу на узроке рата и истражују да ли је до овог страшног крвопролића заиста требало. Истовремено, пише он, дубоко им је жао што су њихова очекивања, заснована на неисцрпној моћи Русије, пропала. Говори Лојда Џорџа и Вилсона само су ехо новонастале ситуације и нема сумње да су поменути говори били исхитрени и да су се у њима могли избећи поједини непримерени изрази, који су произашли из старих заблуда, заснованих на уверењу да је могуће одвојити Аустроугарску од Немачке. Влада је одмах протестовала код Савезника, истичући да се мир може успоставити само ако се сви народи ослободе немачког и мађарског ропства, а Комитет је, импресиониран овим говорима, сматрао да би било најбоље одржати велики догађај у Паризу и Лозани.„Пријавио сам“, наставља Пашић, „да предлог, у форми у којој сте га поднели, није могао бити прихваћен из много разлога. Обавестио сам вас да не можемо да сазовемо скупштину у Паризу и Лондону, јер су томе у супротности одредбе нашег Устава, а затим да у вези са тим постоје и друге тешкоће које се не могу отклонити. Тако смо, на ваш захтев, питали наше савезнике да ли ће приступити и одобрити демонстрације како је то предвидео и тражио Југословенски одбор, добили смо негативан одговор, тј. да су нам саветовали да не одржавамо ову манифестацију, јер би то нашкодило самој ствари. Дакле, манифестација какву је замислио Југословенски одбор и како је прихватио део наших посланика није могла, као што смо већ рекли, да буде изведена на било који начин“.

С друге стране Пашић је скроз заборавио да је Зета ( Црна Гора) имала своју српску државност још од пренемањићких владара те да се противила губљењу те своје државности како наводи др.Новица Радовић,вођа комитско -зеленашког покрета а касније и вођа како га је он звао  Трећег Српског -Божићног устанка  студији „Црна Гора на Савезничкој Голготи „Пећ 1933  .године  и друго допуњено и проширено издање 1938 .године  само из једног разлога : Црна Гора као неокрњени Пијемонт Српства који   неће губити државност због Југославије и неоставарених снова Александра Карађорђевића и Николе Пашића ,већ ће се подићи на устанак за Крст часни и слободу златну  .Црној Гори је пријеко потребно уједињење свих Срба у једну државу али не и стварање нових држава Хрватске и Словеније на тлу етничке Српске државе ,на просторима на којима су Срби господари више од једног ипо миленијума . У разговорима са Пашићем и младим Карађорђевићем јасно сам им скренуо пажњу : Ви господо стварате Југославију која ће за непуних сто година прогутати пола Српских Етничких територија .Ви господо преговарате са лукавим Британцима,подмуклим Галиотима, ,крвожедним Њемцима и нашим злотворима Угарима са позиција тоталног непознавања српске историје . У тој Југославији по вашој мјери створиће се од српског народа пет-шест нових нација и исто толико језика док ће правим Србима руке  бити спутане  .На крају поновио сам им ону чувену изреку Светог Петра Цетињског „Ви чините што знате али не знате што чините „уз констатацију да се ни Карађорђевић ни Пашић не боре за уједињење Српског народа већ да из личних амбиција стварају некакву масонски обојену револувионарну Југославију-гробницу Српства  . Мој говор и ставови протумачени су од поменутих као моје противљење уједињењу Српства ,што је било крајње дрско и безобзирно јер је Александра Карађорђевића заправо политички школовао ,Влах Никола Пашић .То ће се касније и показати као тачно када су усташе и Бугари убили Краља Александра у француском Марсеју 9.октобра  1934.године . Претходно ме је Краљ Александар аболирао од служења вишегодишње робије на коју сам осуђен као највећи противник Југославије и Југословенства -те подмукле подвале коју су сервирали нама Србима творци Новог европског  перетка “ . Када сам крајем љета 1934 .године премјештен у зенички затвор из кога сам након 9 година моје  ратничке српске мисије  пуштен на слободу на вратима затвора ме чекао позив да се јавим на Дедињу Краљу Александру Карађорђевићу . Отишао сам код њега и у прилично срдачном  разговору саопштио му следеће ,свјестан да могу поново бити ухапшен  „Ти ваше Височанство Српској историји веома мало или ништа не знаш .Створио си Југославију ,гробницу Српског народа . Онда су Те усташе и далматински покатоличењаци  почели прозивати да ствараш Велику Србију а од тога нема ништа .Срби су једини народ у овој земљи који је фундаментално угрожен .На наговор Пашића изгубили смо Скадарску и Драчку Србију ,Темишвар поклонили Румуно-Владима ,Бају и Сјеверни дио Бачке даровали Угарима ,добар дио Далматинске Србије нашим злотворима у Риму .Хрвати који никада нијесу имали државу ,добили су је ,Словенци такође а Србија и Црна Гора су изгубили и своју државност и себе . Ваше височанство дај Боже да гријешим али они ће покушати да Те убију приликом прве посјете иностранству „на што се Југословенски краљ Александар иронично  насмијао. Било ми је више него јасно да је та међународна заједница осудила на смрт Краља Југославије Александра Карађорђевића “ . Из студије др. Новице Радовића Црна Гора „Црна Гора На савезничкој голготи“ видимо да је он по националности Србин који се само противио начину уједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију он сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити је њу ишта питао о њеној судбини.Такође Радовић изражава велики жал за Враком , Скадром,Драчем ,Темишваром и Бајом .  Посебано апострофира Скадар као најстарију српском престоницицу  и столпом српске отаџбине  (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа… двије српске државе…, чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Пашићева Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ српски по Црној Гори  и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе… Новица Радовић :  Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Посебно напада Петра  Пешића који  му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136).Радовић је са неповјерењем гледао не само на Велику Британију ,Њемачку ,Француску ,него је био један од највећих Евро-скептика а посебно је презирао и подозрењем гледао  на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става“Латини су старе варалице .Наш велики Славјано-руски Цар Николај Романов  је рекао :Немај посла са трулом Европом .За свога вијека упознао сам их све . Европејци су сви до једног старе преварене хуље. 

Радовић је посебно презирао Англо-сакдонце „То је народ који највише мрзи нас и Русе . Историја као наука на то потврђује. Сваки ангосаксонац када се роди усађена му је у срцу мржа према Словенству .Арбанији и Топтанију ништа није требао Скадар .Отели су нам га само да нам напскосте. Само да не буде Српски и то по наговору британске круне.Историјски причати овакву причу може бити веома опасно ако је човјек произноси без аргумената .Аргументи су ипак на нашој страни ,на страни Српских и Руског народа “ .Новица Радовић се у студији О Албанији ,Пећ 1932.године осврнуо и на Српско питање и тој новонасталој држави : Приликом повлачења кроз Албанију српске јединице и народ били су изложени  невиђеним нападима, за које сe не може рећи да су „партизанског“ карактера: њихов je циљ најчешће био пљачка. Изгладњели и промрзли људи скидани су до голе коже и убијани или препуштени „бијелој смрти“ у снијегу. Нарочито je страдао Комбиновани одред у заштитници колоне коју су чиниле Вардарска и Моравска дивизија II позива на правцу преко Везировог моста на Дриму и Пуке ка Љешу. Љума и Миридити су овај одред методично десетковали, нападајући углавном заостале групице малаксалих војника [уличне борбе у Ђаковици, борбе код Фани Бисака, покушај ликвидације цијелог одреда код Блиништа]. Преживјели учесници „Албанске Голготе“, како je у успомени српског народа запамћено ово трагично повлачење преко албанских планина и гудура , истичу да су их нападали „качаци Арнаути због пљачке“, али су поједине албанске породице, у Ђаковици на примјер, ипак лијепо примале и војску и избјеглице. Непријатељство Албанаца према српском народу испољило сe и следећих година, за вријеме аустроугарске и бугарске окупације Србије. Јужну Србију и Македонију окупирале су углавном бугарске трупе, са образложењем да ту живи „бугарско“ становништво, а Бугари су хтјели да приграбе и дио Косова и Метохије; окупацију ове области су правдали потребом да добију сигурне „стратегијске исправке“ својих будућих граница према Албанији. На тај начин je Бугарска дошла у сукоб са Аустро-Угарском, која je своје претензије према Косову и Метохији 1916. године правдала својим обавезама према Албанији. Штавише, посебном погодбом, закљученом између Њемачке и Аустро-Угарске 17-18. маја 1917, било je ријешено да сe Призрен и Приштина уступе Албанији, али сe Бугарска није хтјела повући, држећи косовско-метохијску област као своју територију. На ову област je била протегнута и бугарска управа тзв. Македонске војно-инспекцијске области [МВИО] у два округа, осам срезова, 116 општина, 832 села и засеока, са укупно 317.438 становника. После пробоја Солунског фронта Косово и Метохију ослобађају српске трупе у току октобра 1918.године . Испред побједоносне војске разгоријвао сe народни устанак и герилски покрет Срба, који je веома отежавао повлачење њемачко-аустријских армија. Активан четнички покрет развио сe у Метохији и на Косову у области Призрена и Приштине, а потом сe брзо проширио најприје на источне црногорске области, а онда и преко цијеле Црне Горе. Српске чете су оперисале и у сјеверној Албанији тамо гдје су Срби били већина , што je нарочито истицано у аустроугарским војним извјештајима, који говоре о стању сличном општем устанку. У долини Ибра, Санџака и Црној Гори дошло je до праве устаничке експлозије. Ту су и прије продора српских  трупа настале слободне територије, као на примјер око Пећи и доље око Скадра -врачка низија .Око Драча готово да су очишћена сва српска села у Првом Светском рату . О томе Радовић биљежи :

Спорно je, по нашем мишљењу, тумачење изузетка од одредаба члана 9, Версајске конференције  гдје сe предвиђа посебна обавеза на „олакшице“ за извођење наставе на матерњем језику „у варошима и срезовима у којима станују у знатној мјери Срби, што опет не спрјечава владу Државе СХС да у поменутим школама у Скадру и Драчу  уведе наставу званичног језика као обавезну; исто тако, 9. чланом [ст. З] предвиђено je да ће сe у варошима и срезовима настањеним у знатној мери Србима – југословенским држављанима који припадају етничким мањинама, по вјери или језику, „овим мањинама осигурати правичан удио у искоришћавању и додјељивању оних сума, које би из јавних фондова, државним буџетом, општинским и другим буџетима могле бити намијењене васпитним, вјерским или добротворним циљевима“. Ограничење je у томе што „одредбе овог члана (значи само њега, а не претходних чланова којима сe дају генерална права националним мањинама – прим .Н .Р .) важиће само за територије додијељене Србији или Држави Срба, Хрвата и Словенаца после 1. јануара 1919. године“. Спорно je могло бити да ли сe то односи на територију Старе Србије и Маћедоније. Ове територије су додијељене Србији Лондонским мировним уговором између Турске и балканских савезника од 30. маја 1913. године. Тим уговором je Турска уступила савезницима територије западно од линије Енос-Мидија, изузевши Албанију [чл. 2], а обије стране су препустиле великим силама бригу да уреде разграничење Албаније и сва питања која сe ње тичу [чл, З]. Лондонска конференција амбасадора, додуше, пре 1. јануара 1919.г. доноси начелну одлуку о формирању Албаније суверене  државе, али je њена територија одређена, а према томе и одговарајућа територија „додијељена“ Србији и Црној Гори тек у току 1913. 10. априла престаје да важи и улази у самосталну међународно признату државу Албанију“ .

                         ( наставиће се)