Пише : Дејан Бешовић
Наполеон Зервас рођен је у Арти, 17. мај 1891.године и био је официр грчке војске и вођа грчких националистичких устаника за вринеме Другог светског рата.Зервас је организовао и водио ЕДЕС – Народна Демократска Грчка Заједница, алтернативни превод Народна Републиканска Грчка Лига.
, герилска формација против нацистичке окупације Грчке и Сјеверног Епира. Раније присталица Венизелоса, Зервас је био вођа ЕДЕС-а, коју је основао као алтернативу комунистичком ЕЛАС-покрету. Његове акције биле су усресређене углавном на Епир. Учествовао је и у саботажи моста у Горгопотамосу, чиме је било озбиљно отежано појачање немачком афричком корпу маршала Ервина Ромела.Комунисти су га после другог светског рата оптуживали за етничко чишћење Албанаца и Чама али ништа није могло бити доказано .
Александрос Папагос рођен 9. децембар 1883 – је био официр грчке војске који је предводио Хеленску војску у Другом свјетском рату и каснијим фазама грчког грађанског рата.Једини грчки официр који је у каријери унапријеђен у чин фелдмаршала, постао је први начелник Главног штаба грчке националне одбране од 1950. до његове оставке 1951. године. Затим је ушао у политику, основао грчку партију и постао премијер земље после побједе на изборима 1952. године. Његово премијерско место дефинисано је у неколико догађаја. Хладни рат и посљедице грчког грађанског рата; Грчка постаје чланица НАТО-а; Америчке војне базе биле су дозвољене на грчкој територији; створен је снажан покрет и снажно антикомунистичко безбједносни апарат; а комунистички лидер Никос Плумпидис је погубљен . Његов мандат такође је започео фазу грчког економског чуда и растуће напетости са Британијом и Турском око кипарског и Сјеверо Епирског питања.Његов отац је био генерал-мајор Леонидас Папагос, који је за вријеме своје војне каријере био на високим положајима, укључујући и позицију директора особља у Министарству рата и помоћника краља. Његово поријекло је са острва Сирос.Александрос је
године 1902, уписао је у Војну академију у Бриселу и наставио студије у школи за коњанике у Ипресу. Он је 15. јула 1906. био на дужности као други поручник коњице у Хеленској војсци. Оженио је Марију Калински, ћерку генерал-пуковника Андреаса Калинскиса-Ридиса.
Од 1911. године постао је поручник, а учествовао је у балканским ратовима 1912–13 године. 1913., унапријеђен је у Капетана. После балканских ратова, служио је у Првом коњаничком пуку и штабу 3. армијског корпуса. Од 1916. године именован за мајора, постављен је за начелника штаба коњичке бригаде. Као потврђени ројалиста, отпуштен је из војске 1917. године као резултат националног раскола.Позван је у активну службу 1920. године, након изборне побједе ројалистичких партија, са ретроактивним рангом потпуковника, и још једном је служио као начелник штаба коњичке бригаде и коњичке дивизије током кампање Мале Азије против турског Националног покрета Мустафе Кемала- Ататурка . Након катастрофалног пораза грчке војске у августу 1922. и каснијег избијања војне побуне, он је поново отпуштен из војске, али се вратио 1926.године у чину пуковника. Године 1927, постављен је за команданта 1. коњичке дивизије. Године 1930., именован за генерал-мајора, и именован је за замјеника начелника Генералштаба Хеленске војске. Године 1933-1935. обављао је дужност инспектора коњице, а потом команде 1. и 3. армијског корпуса. Он је унапријеђен у генерал-поручника 1935. године.По избијању грчко-италијанског рата 28. октобра 1940. године, постао је врховни командант војске, који је задржао позицију до капитулације грчких оружаних снага након њемачке инвазије на Грчку у априлу 1941.године .Папагос је управљао грчким операцијама против Италије дуж грчко-албанске границе. Грчка војска је под његовом командом успјела да заустави италијанско напредовање до 8. новембра и присилила их да се повуку дубоко у Албанију између 18. новембра и 23. децембра. Успјех грчке војске донио му је славу. Друга италијанска офанзива од 9. до 16. марта 1941. одбијена је уз катастрофални пораз италијанске војске . Упркос овом успјеху, Папагос је одлучио да задржи већину грчке војске у Албанији и није био вољан да нареди постепено повлачење како би ојачао сјевероисточну границу како се њемачка интервенција приближавала . После њемачке инвазије на Југославију 6. априла 1941. године, бројне грчке снаге у Македонији оштро су се одупрле њемачкој офанзиви на линији Метаксас, али су их непријатељи надмудрили и тако је Папагос подржао њихову предају. Убрзо након што је Епирска војска капитулирала, до 23. априла 1941. грчка влада је била присиљена да побјегне на Крит.Папагос је остао у окупираној Грчкој. Током 1943.године удружио се са другим бившим официрима војске, организацијом отпора, Војном хијерархијом. У јулу исте године, ухапшени су од стране њемачких окупационих власти и превезени у Немачку као таоци. Крајем априла 1945. године пребачен је у Тирол заједно са око 140 других истакнутих логораша из концентрационог логора Дахау, гдје су их СС војници оставили као заробљенике. Ослободила га је пета армија САД-а 5. маја 1945.године .
Јоанис Метаксас рођен је 12.априла 1871 .године у Итаки .Метаксас је био професионални официр, свједок грчко-турског рата 1897. године. Након студија у Њемачкој, вратио се да би се придружио Генералштабу и био део модернизацијских процеса грчке војске пре Балканских ратова (1912−1913), у којим је активно учествовао. Био је постављен за начелника грчког Генералштаба 1913.године и био унапријеђен у чин генерал-потпуковника 1916. Припремао је планове за војне нападе и спроводио дипломатију у Првом и Другом балканском рату који су довели до окупације онога што данас формира сјеверне провинције Грчке Тракије, Македоније и Сјеверног Епира.
Непоколебљиви монархиста, Метаксас је подржао краљ Константина I и противио се уласку Грчке у Први свјетски рат. Елефтериос Венизелос, премијер, поднео је оставку због одбијања Метаксаса да помогне савезницима у неуспјешној дарданелској кампањи и користи рат као главни адут на изборима. Када је Венизелос освојио изборе у мају године 1915. мобилисао је војску да помогне Србији, али је био одбијен од стране грчког краља. Ово одбијање повећало је јаз између монархиста и венизелиста, стварајући “Национални раскол” који је мучио грчку политику неколико наредних деценија. Августа 1916, венизелски официри су покренули побуну у Солуну, која је резултирала успостављању посебне “Владе народне одбране” на челу са Венизелосом. Нова влада, уз подршку савезника, проширила је своју контролу над половином земље и ушла у рат на савезничку страну. Јуна 1917.године, уз подршку савезника, краљ Константин је свргнут и Венизелос је дошао на власт, проглашавајући рат у име цијеле земље 29. јуна 1917.године .
Елефтериос Венизелос рођен јеХанија, Крит, 23. август 1864 .године
, грчки револуционарни вођа, један од најзначајнијих политичара у модерној Грчкој историји. Био је председник влада укупно 12 година.
Студирао је права на Универзитету у Атини, након чега се вратио на Крит гдје је изабран за представника Либералне партије у локалној скупштини.Венизелос је био заговорник уједињене Грчке и борио се у устанку на Криту 1897.године . Овај устанак је завршен тако што је Крит добио аутономију од Османског царства. Британска, руска, италијанска и Аустроугарска ратна морнарица дошле су на Крит са циљем да протјерају турску војску са острва. Грчки принц Ђорђе је под притиском европских сила постављен за Високог Начелника острва а Венизелос је постао његов савјетник -министар правде. Европске силе су такође помогле да се оформи Жандармерија како би осигурала поштовање закона.Венизелос је помогао у писању критског устава и постао је министар у влади принца Ђорђа,као високи начелника.Принц Ђорђе и Венизелос су се убрзо разишли јер је Ђорђе, непоколебљиви ројалиста, почео да влада апсолутистички.Венизелос је постао предводник опозиције, а затим и оружане побуне након које је принц протјеран са острва. Замијенио га је Александрос Заимис.Следећи сукоб Венизелоса и Константина је уследио током Првог светског рата. Иако је Грчка на почетку била неутрална, Венизелос је подржавао савез са Антантом, вјерујући да ће у рату побимедити Велика Британија и Француска. С друге стране Константин је желио да Грчка остане неутрална. После серије расправа, Венизелос је поднио оставку 21. фебруара 1915. Венизелосова партија је поновно побиједила и формирала владу. Иако је обећао да ће се придржавати неутралности, напад Бугарске на Србију која је била савезник Грчке, га је приморао да напусти такву политику. Велики сукоб са краљем га је приморао да још једном поднесе оставку. На сљедећим изборима није учествовао јер је сматрао да је распуштање Скупштине противуставно. У међувремену у Солуну се искрцала савезничка војска као помоћ Србији.
Енвер Хоџа покушао је још за вријеме Другог свјетског рата да разводни
грчко становништво Албаније тако што је дозволио да само одређена подручја буду означена као зоне грчке мањине, а затим искључујући друге области, али и удаљавајући дио грчког становништва из тих зона како би се могли асимиловати.Дакле констатација је да није само Србе покушао асимиловати већ и неколико пута бројније Грке .По дефиницији Међународног протокола о Правима мањина потписана у Хагу 1904.године протокол 5. каже :
Мањинска зона је област у којој низ региона ( села или градова ) која се налазе једно поред другог насељава једна етничка група која није већинска. Обим мањинске зоне има за циљ да заштити језик и етнички идентитет тих заједница од асимилације у већу групу.Тако на примјер мале, одвојене заједнице, попут оне у Нарти или у Химари, гдје неки људи себе сматрају Грцима, нису сматране зоном мањина. Претпостављамо да ово има везе са чињеницом да су премали за административне сврхе да би се сматрали мањинском зоном рекао је Мехмед Шеху још на почетку Другог Свјетског рата септембра 1939 .године у листу „Слобода „часопису радничке партије Албаније бр .98 стр .3 – год .2 – Корча :
У случају Химаре тамошњи народ се сматра хеленизованим Албанцима, јер сви историјски докази указују на то да су они заправо Албанци.
Наравно ради боље информисаности наглашавао да мањинске зоне нису успоставили комунисти, већ више од 20 година раније, негдје почетком 20-тих година 20.вијека тадашњи премијер Албаније Ахмет Зогу ,касније самопроглашени краљ Албаније .
Дионисије Фредис Белерис вођа Химариота ,апсолутни побједник избора у Химари који је умјесто на челу Химаре завршио у затвору ,осуђен на двије године 2022 .године због наводне куповине личних карата и експресно стрпан у затвор у Тирани а касније Фир : Ми у Албанији до данас нисмо свјесни успјеха било какве посебне политике коју је спроводио режим, а чији је циљ био да „разводни” грчку заједницу у Албанији.Грчка заједница у Албанији се утростручила током 45 година комунистичког режима. Пољопривреда је значајно напредовала. У ствари, Дропулитске задруге су биле прилично успјешне у поређењу са осталима широм земље.Грчки културни аспекти, као што су народне песме, игре и ношње, славили су се и емитовали на јавној ТВ заједно са албанским. Све те снимке грчких игара које можете видјети и пјесама је заправо снимила државна ТВ.Што је најважније, читава генерација једноставних грчких сељака добила је високо образовање,високу стручну спрему и напредно радно искуство. Многи од њих су студирали у иностранству. Неки од најцјењенијих личности у албанској уметности, култури и науци потичу из грчке мањине.То није био случај са Србима.Њима је у времену после владавине Енвер Хоџе била буквално разбијена глава . Од једне велике заједнице каква је била Српска која је обухватала као већинска Хан Хотски ,Каменицу ,Горње Балшиће ,Ивановиће ,Коплик,Кулу Рашку ( средњовјековно епископско сједиште Српске цркве ) ,Омаре ,Млади Борич ,Стари Борич ,Борич ,Омаре ,Котрабудан ,Туралије ,Грил ,Ферезе ,Стари Штој ,Скадар ,Дањ ,Деригнат,Широке ,Пуке ,Дањски Брод ,Бушат ,Поље ,Љеш,Драч ,Елбасан ,Берат са пољем ,Белишт и други остало је неколико породица које немају никакве организације а самим тим и никаквих права за свој народ који је био апсолутно већински на тлу Сјеверне и Средње Албаније све до 1934 .године. Ми смо неколико пута покушавали да скренемо пажњу представницима Српског народа , како у Албанији тако и у Србији и шире да морају боље да се организују на националном и културном плану Једини који је те наше покличе чуо је предсједник Александар Вучић .Сви су имали некакве своје теорије и ту се очитовало оно што је карактеристично за Србе -Два Србина три мишљења . Нико у Албанији не зна нити је икада чуо да су Грци премјештани било гдје силом или као резултат политике. Такав град, село или кварт не постоји.А Врака ? Можда ко год каже да је грчко становништво пресељено, мисли на оне појединце који су можда послани у егзил из политичких разлога, или оне појединце који су можда пребачени као професионалци гдје год су њихове услуге биле потребне.Шта то говори ? Да је наша организација на највећем нивоу што се ни у промисли не може рећи за Србе“ .
На овакву Белерисову констатацију реаговао је бивши Министар правде Прелазне Владе Албаније Спартак Нђела у емисији Ора Њуз 27.септембра 2022.гидине : Није први пут да се појаве које су биле заједничке за читаво албанско друштво тумаче као мере које се предузимају само против мањинских група. На пример, државна репресија је свуда била иста, али ће неки неохеленисти рећи да је грчка мањина била потлачена, изостављајући чињеницу да су сви остали трпјели потпуно исту ствар.Све у свему, с обзиром на суровост и диктаторску природу режима, грчка мањина је била прилично добра, посебно ако је упоредите са неким другим албанским заједницама.Није се дуго чекало да Белерис аргументовано одговори Нђели и цјелокупној Албанској јавности а наравно и владајућим структурама у Албанији .У поменутом листу „Химара “ 27.јануар 2023 .године Белерис констатује : Људска права у Албанији крши Влада која је, према организацијама за људска права, мучила грчко становништво преко полиције и тајне службе од 1934 до данас . Грчке заједнице су биле на мети развојних пројеката и њихови домови су разорени због наводног етничког напада на Грке из јужне Албаније. Такође, према Amnesty International, било је случајева малтретирања припадника грчке мањине од стране власти. Такође, етничка грчка мањина се безброј пута жалила на неспремност владе Албаније да призна етничке грчке градове изван „мањинских зона“ из комунистичке ере, да користи грчки језик у званичним документима и на јавним натписима у етничким грчким областима, или да укључи већи број етничких Грка у јавну управу.У годишњем извјештају САД за 2012. помиње се да је појава јаких националистичких група попут Црвеног и црног савеза повећала етничке тензије са грчким мањинским групама. Посебна лична карта за етничке Грке из Албаније издата је 2001. године коју је примило 189.000 лица која су тада боравила у Грчкој. За етничке Грке из Албаније ова мјера је виђена као третирање њих као „грађана ниже класе“, јер је у анкети било у облику питања да ли сте „грчке националности“. Други проблем са посебном личном картом односио се на то што су етнички Албанци користили лажна документа која су их представљала као припаднике грчке мањине да би је добили. Године 2008.промјена закона о држављанству у Грчкој омогућила је власницима посебних личних карата да добију грчко држављанство, а око 45.000 је то учинило само у прве три године његове примене.Организација Омониа износи 287.000 након њиховог такозваног „грчког пописа“ 2013. Овај попис није признат од стране албанске владе. Од 2022. године, број албанских држављана који имају посебне личне карте смањен је на број од 13.329.Један број сјеверних Епирота мигрирао је од касног 19. вијека у Америку, и углавном су интегрисани у локалне грчко-америчке заједнице. Пан-Епиротска унија Америке, организација која се састоји од 26 огранака у различитим градовима, према њеним проценама је 1919. бројала скоро 30.000 северних Епирота у Северној Америци. Према послератним изворима, Сјеверни Епироти у Америци су 1965. бројали преко 15.000 породица.Сјеверни Епироти су такође емигрирали у Аустралију, гдје су активни у покретању политичких питања везаних за њихову отаџбину и права грчког становништва које још тамо живи.Највећи број таквих особа је у држави Викторија“ .
Током година комунистичке владавине, сваки облик организовања мањина био је забрањен. Године 1991, када је пао комунистички режим, политичка организација Омониа основана је у граду Дервичани од стране представника грчке мањине. Организација има четири подружнице, у Саранди, Делвини, Ђирокастру и Тирани, и подсекције у Корчи, Валони и Пермету. Њен водећи форум је Генерални савјет који се састоји од 45 чланова, који се бира на Генералној конференцији сваке две године.
Предсједништво организације је 1991. године позвало на аутономију Сјеверног Епира, на основу тога што су права мањине према албанском уставу била веома несигурна. Овај предлог је одбијен и тиме подстакао радикално крило организације да „позив на Унију са Грчком“. Организација је забрањена на парламентарним изборима у марту 1991. на основу тога што је прекршила албански закон који забрањује „формирање партија на вјерској, етничкој и регионалној основи”. Ову ситуацију је на сљедећим изборима у име Грка Епирота оспорила Партија јединства за људска права – партија која представља грчку мањину у албанском парламенту. Омониа и даље постоји као кровна друштвена и политичка организација и представља отприлике 100.000 до 150.000 етничких Грка.Дионисије Фредис Белерис у емисији Грчке радио телевизије 21.септембра 2024 износи :
Организација је била центар више од једне политичке контроверзе у Албанији. Велика политичка контроверза избила је 1994. када је пет етничких грчких чланова организације ухапшено, под истрагом и суђено за издају. Њиһово хапшење је у великој мери поремећено процедуралним недостацима у претресу њихових кућа и канцеларија, њиховом притвору и суђењу. Нико од ухапшених није имао приступ правном савјетнику током првобитног притвора. Четворица од пет етничких грчких чланова организације изјавили су да су их власти током притвора подвргле физичком и психичком притиску, укључујући премлаћивање, ускраћивање сна и пријетњама мучењем и убиством . Албанска влада је одбацила ове тврдње. Пет етничких Грка се такође жалило на недостатак приступа својим породицама током прва три мјесеца њихове четворомјесечне истраге. Током њиховог суђења, испред зграде суда одржане су демонстрације групе од око 100 грчких адвоката, новинара и етничких грчких држављана Албаније. Албанска полиција насилно је прекинула протест и привела око 20 адвоката и новинара. Чланови организације су на крају осуђени на затворске казне од 6 до 8 година, које су накнадно смањене у жалбеном поступку“ .
( наставиће се )
