Аутор: Тихомир Бурзановић

Црна Гора је формално демократска држава, али суштински функционише као демократура – систем који користи изборе, парламент и институције као декор, док се права моћ чува у невидљивим структурама, политичким интересним мрежама и медијским пропагандним круговима.

Црна Гора – Земља која глуми демократију

Црна Гора данас није ни аутократија ни демократија, већ политичка сива зона. Изгледа демократски, говори европски, а управља ауторитарно. Управо та двострука природа чини Црну Гору класичном демократуром – државом која живи од западних стандарда, али влада по балканској логици.

 На изборима се одлучује све, осим онога што је заиста важно. Институције постоје, али не функционишу без политичке директиве. Грађани гласају, а онда мјесецима гледају како се њихова воља претвара у приватне нагодбе.

Институције као сценографија, а не као стубови поретка

 Скупштина персонализована, судство недовршено, тужилаштво заробљено, влада стално привремена – то је анатомија црногорске демократуре.

 Систем јесте вишестраначки, али није вишецентричан. Све се своди на неколико утицајних људи, неколико финансијских група и неколико медијских кућа које одређују наратив.

У демократији институције контролишу власт. У демократури – власт контролише институције, силентно, али ефикасно.

 Фабрике перцепције, а не истине

Црна Гора има слободу медија само на папиру. У пракси, медији су подељени у “наше” и “њихове”, и функционишу као пропагандна крила политичких блокова. Умјесто да буду коректив власти, црногорски медији су често продужена рука партија, амбасада, пословних кланова или идеолошких група. Када нема поуздане јавне дебате, друштво губи компас.

То је савршено окружење за демократуру: истина се више не оспорава – она се замјењује верзијама.

Грађани – учесници само на дан избора

Црногорски грађанин формално има сва права и слободе, али суштински има само један дан политичке моћи – дан избора.Од наредног јутра, моћ прелази у руке политичких трговаца, партијских преговарача, интересних мрежа и скривених посредника. Грађанин је, у демократији, центар система. У демократури – публика. А публика може да аплаудира или да ћути, али не може да утиче.

Стална транзиција – идеални кисик за демократуру

Црна Гора већ 20 година живи у транзицији која никада не завршава. Све је „у процесу“:интеграције, реформе, борба против корупције, деполитизација, професионализација институција

То “вјечно сутра” је кичма црногорске демократуре. Ништа се не завршава, али све се обећава.

Ко одржава демократуру? Политичке елите – старе и нове

Супротно широком увјерењу, демократура није власништво једног режима. Она се преноси као политичко насљеђе са старе власти на нову, са старе генерације на нову. Једни су је створили.Други су је преузели.Трећи је одржавају јер им одговара.А сви заједно причају о Европи, док се у пракси понашају као балкански кнежеви.

Зашто грађанима прија привид стабилности?

Јер систем даје довољно да се не буниш – а премало да будеш задовољан. Црногорска демократура је политички минимум-комфорт:мало реда,мало хаоса, мало Европе, мало Балкана, мало институција, мало лидера

Довољно да траје, никад довољно да напредује.

Може ли се демократура поразити? Може – али не само изборима

Промјена власти је почетак, али не и крај. Демократура нестаје тек када институције постану професионалне, медији одговорни, а грађани – политички зрели и недоступни манипулацији. Систем ће се промијенити тек када:одлуке буду транспарентне, партије престану да контролишу све, јавни интерес постане норма, не изузетак грађани буду актери, а не декор.То је пут ка демократији, не њеним декорацијама.

Црна Гора између привида и избора

Црногорска демократура је најуспјешнији политички производ транзиције – систем који се стално мијења да би остао исти. Све док се моћ крије иза паравана, док институције глуме ауторитет, а грађани глуме моћ, Црна Гора ће имати демократију по форми, а демократуру по суштини.

 А народ ће, као и увијек, живјети између два осјећања: да може боље и да се плаши горег.