Пише: Тихомир Бурзановић

Злочин који није застарио – јер никад није ни истражен

Двадесет и двије године након убиства једног од најзначајнијих медијских људи у савременој историји Црне Горе, овај случај више није само кривични досије. Он је огледало државе. И то не само оне која је постојала до 2020. године, већ и оне која је дошла након ње са обећањем да ће коначно раскринкати мрежу моћи, страха и криминала.

Умјесто тога, добили смо континуитет ћутања.

Јер, ако је тачно — а све више индиција говори да јесте — да је истрага била заустављена оног тренутка када је дотакла налогодавце, онда је ријеч о злочину власти. Али ако данас, након промјене власти, и даље немамо пуни одговор, онда је ријеч о срамоти система.

Нема више простора за изговоре. Само за одговорност.

Двије пушке, једна лаж

Нови наводи који долазе из породице жртве не доносе само емоцију — они доносе чињенице које руше званичну верзију догађаја. Тврдња да је убиство извршено из два оружја није тек детаљ, већ потенцијално кључна тачка која доводи у питање читаву конструкцију досадашње истраге.

Ако је постојао други метак, из другог оружја, који је служио као „овјеравање“ убиства, онда је јасно да није ријеч о импровизацији, већ о професионално организованој ликвидацији. То више није прича о извршиоцу — то је прича о систему који је знао, планирао и заштитио.

Још озбиљније: ако је од првог дана постојало сазнање да пуцњи нијесу испаљени из возила које је означено као кључни доказ, онда је неко свјесно креирао погрешан траг.

А када држава креира погрешан траг, онда она није истражилац — она је саучесник.

Кад истина стане – почиње политика

Најопаснији дио сваке нерасвијетљене ликвидације није само у томе ко је пуцао, већ ко је наредио да се истина заустави. Ако је истрага заиста била доведена до тачке када су идентификовани налогодавци, а потом стопирана, онда више не говоримо о пропусту, већ о намјери.То значи да је постојао политички интерес да се истина не сазна.

Такав интерес не настаје у вакууму. Он се гради годинама — кроз повезаност институција, безбједносних структура и криминалних кругова. Управо ту лежи суштина овог случаја: није ријеч о једном убиству, већ о моделу управљања државом.

Моделу у којем се истина дозира, правда селективно примјењује, а страх користи као инструмент контроле.

Промјена власти без промјене система

Када је дошло до политичких промјена 2020. године, очекивања су била јасна: овај случај ће бити један од првих који ће бити до краја расвијетљен. Не само због правде, већ и као симбол раскида са прошлошћу.

Међутим, шест година касније, тај симбол се претворио у терет.Нема нове оптужнице која би уздрмала јавност. Нема процеса који би довео до налогодаваца. Нема институционалне храбрости да се отвори оно што је годинама било затворено.И зато је одговорност сада двострука.

Претходна власт сноси одговорност за могуће прикривање злочина. Актуелна власт сноси одговорност за његово нерасвјетљавање.Јер, правда која касни двије деценије није само спора — она је обесмишљена.

Ћутање као професија

Један од најузнемирујућих дијелова нових свједочења није везан за оружје, већ за људе. Конкретно — за оне који су били најближи жртви, а који су након убиства остали нијеми.

Ако медиј који је основао убијени новинар није дао ниједан суштински допринос расвјетљавању његовог убиства, онда је то више од професионалног неуспјеха. То је морални суноврат.

Јер новинарство, ако није спремно да истражује истину о сопственом оснивачу, онда губи право да се позива на јавни интерес.

Посебно забрињавају наводи о могућим контактима појединаца из редакције са извршиоцима након убиства, као и о уништавању доказа. Ако се то покаже тачним, онда више не говоримо о пасивности, већ о потенцијалној саучесничкој улози.

И ту се круг затвара: систем, политика и медији — сви у истој тишини.

Свједоци који су требали бити оптужени

Посебну тежину има тврдња да су поједини свједоци на суђењу требали бити ухапшени одмах након давања исказа. То указује на нешто што је правно и институционално поражавајуће — да је судски процес можда био више сцена него механизам правде.

Ако су људи који су имали директна сазнања или учешће у злочину прошли као свједоци, онда је систем не само заказао, већ је активнo радио на заштити истине.

У таквом амбијенту, правосуђе не служи грађанима — већ моћи.

И зато није чудо што након двије деценије немамо одговоре. Имамо само фрагменте истине који избијају кроз пукотине система.

Мафија као државни партнер

Једна од најтежих теза која се појављује у јавном простору јесте да иза овог убиства стоје структуре које превазилазе локалне оквире. Ако је ријеч о мрежи која укључује међународне криминалне токове, онда је јасно зашто је случај остао недовршен.

Али то не може бити оправдање.Јер држава која није јача од криминала није држава — већ територија.

А ако постоји сумња да су поједини дијелови система били повезани са тим структурама, онда се поставља суштинско питање: да ли је убиство било средство заштите интереса који су били изнад закона?

Одговор на то питање није само правни — он је историјски.

Европа као последња адреса

Занимљиво је да се у недостатку унутрашње снаге све више помиње спољни притисак као једина нада. То само по себи говори довољно.

Када грађани једне државе очекују правду од споља, то значи да су изгубили повјерење у институције изнутра.

Ипак, ослањање на међународни фактор не смије бити изговор за домаћу пасивност. Јер ниједна спољна структура не може замијенити политичку вољу.

А управо је она овдје кључна — и очигледно недостаје.

Истина која чека храброст

Случај овог убиства више није само питање ко је пуцао. То је питање ко има храбрости да каже истину до краја.

Јер чињенице, како се чини, већ постоје. Постоје документи, постоје свједочења, постоје трагови. Оно што недостаје јесте одлука да се све то споји у једну цјелину и изведе пред лице правде.

Та одлука није техничка — она је политичка.

И зато је свака нова година без епилога нова потврда да проблем није у доказима, већ у вољи.

Држава на испиту који траје 22 године

Овај случај је постао мјера зрелости државе. И за сада, тај испит није положен.

Претходна власт је оставила насљеђе сумње, страха и недовршених истрага. Актуелна власт је имала прилику да то промијени — и није.

Зато данас више није довољно говорити о прошлости. Потребно је говорити о садашњости. О одлукама које се доносе — или се не доносе.

Јер правда није питање времена. Она је питање избора.

Ако нема истине, нема ни државе

Двадесет и двије године након убиства, остаје једна једноставна истина: држава која не може да расвијетли убиство новинара не може да се позива на демократију.

Без истине нема повјерења. Без повјерења нема институција. А без институција — нема државе.

Зато овај случај није само прича о прошлости. Он је питање будућности.

И док год постоје двије пушке, а једна истина — ова прича није завршена.