Пише: Дарко Прелевић

Двадесет девет је година од легендарне утакмице Црвена Звезда – Олимпик Марсеј. Одгледао сам
је уживо на стадиону “Свети Никола” у Барију, а прилика да гледаш свој тим у финалу Купа европских
шампиона се указује вјероватно једном у животу и није се смјела пропустити. Живо се сјећам се та два, по свему посебна дана.

Овај мини аранжман је почео тако што смо Петар, друг са којим сам кренуо да гледам утакмицу и ја
свратили код његове бабе која је живјела у Бару. На самом фериботу “Свети Стефан” је требало
да се придружимо остатку екипе. Док смо вечерали и чекали вријеме за полазак, баба је забринуто прокоментарисала: “Ко ће, забога, да чува Папена”. Запео ми је залогај у грлу имајући у виду да је имала осамдесет и кусур година. Да нисмо журили, не сумњам да би наставила са фудбалским темама, па можда и
са бригом типа, хоће ли Звезда задржати већи посјед лопте, да ли ће да игра у формацији 4-4-2 или неком
другом поставком игре да одговори на високи пресинг противника. Срећом по њу и нас, играчи Марсеја се нису прославили. Истина, касније је Папен поред живог Дејана Савићевића проглашен те 1991. године, најбољим играчем Европе. Тиме је учињена тешка неправда, особито, што је неписано правило да је добитник ове престижне награде увијек играч побједничког тима.

Иначе, до Барија нас је пратило немирно море, а ми се дијелили са душом и повраћали по палуби и
преко палубе васцијелу ноћ. Зачудо, јутро у Барију смо дочекали врло орни. Уграбили смо да свратимо до базилике Светог Николе која чува свечеве мошти а после тога се читав дан мували по центру града, срдачно се поздрављали са навијачима Олимпика и касније организовано одвезени до стадиона читавих пет сати прије почетка утакмице. Са ове дистанце необјашњиво, али памтим да се ни један једини секунд нисмо досађивали до почетка утакмице. Тадашњи власник Олимпика, француски тајкун Бернар Тапи, направио је моћан тим у којем играч као што је био Пикси Стојковић није био стартер. Поред Папена, играли су Аморос, Водл, Абеди Пеле, Боли… Двије године касније Олимпик је постао први француски тим, за сада и једини, који је освојио Лигу шампиона. Иначе, десетак година касније Тапи је оптужен и ухапшен због велике корупционашке афере јер му је држава исплатила 400 милиона евра у кешу. Памтимо да је у аферу била укључена и тадашња министарка финансија, а потом шефица ММФ-а Кристин Лагард. И ондашњи Звездини генерални секретар Владимир Цветковић и предсједник Драган Џајић су касније такође били актери судског процеса, због злоупотребе службеног положаја и малверзација приликом трансфера неколико играча.

Но, вратимо се фудбалу. Финалисти Купа европских шампиона нису случајно били ту гдје јесу, па ни
наш тим није био нимало наиван. Сви играчи заслужују да их поименице набројимо. У фудбалску историју су ушли: Стојановић, Шабанаџовић, Маровић, Најдоски, Белодедић, Михајловић, Просинечки, Југовић, Бинић,Панчев и Савићевић .Душко Радиновић, који је играо сезону каријере је, нажалост, повријеђен био.
Била је то група фудбалских велемајстора од којих су неки касније потврдили екстракласу, играјући за највеће европске клубове. Кад бих градирао њихова умијећа по личним афинитетима, имао бих велики проблем, па нека сви остану фудбалски витезови округлог стола са изузећем, наравно, Савићевића, који је двије године касније са правом од стране италијанске фудбалске јавности назван Генијем.

Имали смо савршена мјеста на трибинама јер су карте “мушки” плаћене.Иза нас се удобно смјестило
неколико Италијана који су покушали да навијају за Французе, али их је преобратила погрешна процјена
ризика, односно поглед на нашу групу (било нас је десетак из Подгорице). Одлучили су, имајући вјероватно претходно нека непријатна искуства, да престану да уопште навијају, иако нама ни једна длака на глави није помислила да било кога преваспитавамо. Цијела једна страна стадиона је била “насељена” искључиво Делијама, али Француза је укупно било пуно више. Да подсјетим, година је 1991., већ се увелико таласало у СФРЈ, па се добрим дијелом утакмице скандирало домаћинима, Италијанима: “Узмите нам Истру”! Признајем да сам се придружио скандирању.

Саме утакмице се сјећам као у магли ,ваљда од адреналина и високе тензије. Ипак био бих луд кад не
бих памтио пенал Дарка Панчева, којим су ови момци освојили титулу и фудбалску бесмртност.
У повратку је срећом било мирно море, па смо читав пут спокојно преспавали,мада сам сигуран да
би због тешког премора спавали као фламингоси и на једној нози, да је нужда била. По искрцавању смо директно кренули на воз за Подгорицу, па, нажалост, нисмо свратили до Петрове бабе Анке. Сигуран сам да је итекако имала што да каже.

Никад касније нисам пожелио да натенане одгледам снимак овог финала.Сигуран сам да то не би
била иста утакмица коју сам ја гледао.

Из књиге: Ноћ на Земљи