Према речима његових сабораца из Српске Гарде, Гишка је погинуо када је ушао у дубину хрватске територије, напуштен од три тенка тадашње ЈНА који су се, уместо да му чувају одступницу, из до данас непознатих разлога, једноставно повукли. Гишка је тог 15. септембра 1991. дан пре 36. рођендана, више пута напуштао заклон позивао помоћ. Када се последњи пут нашао на брисаном простору, погодила су га три хица! Умро је на рукама свог синовца који је такође био у Српској гарди, Милована Мићковића, јединог сведока његове погибије, који је и сам тада био рањен.
Гишка и Гарда су сметали Радмилу Богдановићу и Михаљу Кертесу, јер су се плашили да их нико више неће склонити.
3a Гишку се могло рећи да је био некрунисани Витез улице. Никада није малтретирао ниједну девојку. Ни са једном девојком није спавао на силу, никоме није отео паре. Ако је могао некоме да да паре, он је дао. Гишка је радио само оно што је сам хтео. У томе је била огромна разлика између њега и Аркана.
Једини је командант неке војне формације који је погинуо у борби. Остали команданти су гинули по Београду у окршају банди или су завршили у Хагу. Довољно да дођемо до закључка ко се једини борио за свој народ и ко једини није заборавио шта је то „чојство и јунаштво“.
Занимљиво је и прича да је пред одлазак на ратиште у Госпић, Ђорђе Божовић – Гишка отишао код своје маме Милене да се поздрави и рекао: „Идем, мајко, у Госпић, да погинем за свој народ“. Игуман који је Гишку исповедио пред његов одлазак на ратиште, казао је да икада у животу није срео толиког верника и искренијег покајника од Ђорђа Божовића – Гишке. Стога је он за своје рођаке, кумове и пријатеље апсолутни херој и витез српког народа.
Рођаци, кумови и пријатељи Ђорђа Божовића Гишке подсетили су да је овај велики човек убијен на данашњи дан, а да је једном приликом рекао: „Ако ме донесете мртвог, сахраните ме у Кучима“. Они притом истичу да када су на Гишкину 26-тогодишњицу, његове и посмртне остатке његових родитеља Милене и Гаврила, преносили из Београда у Куче, на гробље Мартиника, да је Гишкино тело било нетрулежно! То су посведочили свештеник Џомић који је служио помен и митрополит црногорско-приморске СПЦ Амфилохије.
Заинимљиво је истаћи да је осим култа у народу, потребно да је будући светитељ живео на „гласу светости“, што значи да је током живота био безусловно привржен исповедању хришћанске вере – објашњавају у Српској патријаршији. Према њиховим речима, доказ светог живота јесте и нетрулежно тело после смрти, или точење мира из моштију. Чудесна исцељења, за разлику од католика, код нас нису обавезан елемент прибројавања нове личности светима. Много је важнији лик истинских боготражитеља који будући светитељи изграђују за живота.
–
Није непознато да је Гишка био грешник и да је имао буран живот, али је многима непознато да је био и велики покајник. Да је под Острогом исповедао своје грехе код покојног архимандрита Лазара, игумана острошког, и да је стално говорио да му Господ буде милостив као оном покајаном разбојнику на Голготи, који је висећи на крсту поред Христа рекао: „Сети ме се, Господе, у царству своме“ – објаснио је протојереј и додао да је у Гишкиној породици сачувано Свето писмо које се скоро подерало од читања и на чијим је маргинама записивао своја размишљања о божјој речи.
Посмртни остаци троје Божовића испраћени су у селу Куче на гробљу Мартиника, у породичној гробници у селу Безјово код Подгорице, где је Гишкин отац Гавра 1953. подигао гробницу. Сахрани је тада присуствовао велики број рођака, сабораца и пријатеља.