Пише: Тихомир Бурзановић

Ако Срби немају излаз на море, имају бар сјећање које пече као со у отвореној рани. И имају Голи оток – једини “излаз” на Јадран који им је историја великодушно додијелила. Не као луку, не као обалу, него као казамат. Не као разгледницу, већ као опомену. Не као право, него као казну. Док други народи Јадран памте по шкољкама, бродицама и разгледницама са заласцима сунца, Срби га памте по камењу које реже табане и тишини која ломи кичму.

Голи оток није био мјесто гд‌је се долазило да се види море, већ да се види докле иде људска послушност идеологији. То је био једини “прозор” кроз који је један народ могао да погледа плаветнило – али само између два пребијања и једне самокритике. Иронија је потпуна: море које симболизује слободу, ширину и хоризонт, Србима је у југословенском пројекту било доступно само као позадина казне. Као сценографија за преваспитавање. Као кулиса за доказивање да држава може бити окрутнија од природе, а идеологија тврђа од камена.

Голи оток је био и остао метафора политичке географије Срба у Југославији: свуда присутни, нигд‌је своји. Море на дохват ока, али не и руке. Држава која се заклињала у братство и јединство, а излаз на море обезбиједила искључиво кроз логор. Ако си био “неподобан”, добијао си Јадран бесплатно – без повратне карте и без права на ћутање.

 Данас, када се говори о границама, правима и историјским неправдама, Голи оток се ријетко помиње. Превише је неугодан за све. Подсјећа да је море некима било привилегија, а некима батина. Да су једни градили викендице, док су други ломили камен. Да је Јадран био заједнички само у туристичким брошурама, али не и у истини.

Зато Голи оток остаје једини искрени одговор на питање о српском излазу на Јадран. Не географски, него политички и морални. Излаз који води право у ћорсокак историје. Мјесто гд‌је се види како изгледа држава када изгуби компас, а идеологија замијени људскост.

 И док се данас воде расправе о томе ко има право на коју обалу, можда би било поштено да се призна: Срби су на Јадрану већ били. И то тамо гд‌је нико не иде добровољно.

На Голом отоку – најскупљем и најкрвавијем “излазу на море” који је један народ икада имао.