Аутор: Тихомир Бурзановић

Да ли су злочини над Србима у 20. вијеку резултат идеолошког лудила, патолошке мржње или планских политичких пројеката? Одговор није једноставан – јер су ти злочини били и психолошки поремећај и државна политика, и фанатизам и бирократија.

 Шта значи геноцид над Србима?

Српски народ је у 20. вијеку претрпио више масовних злочина који, према савременим критеријумима међународног права, носе елементе геноцида – иако су различите епохе имале различиту терминологију, мотиве, размјере и циљеве. Најзначајнији историјски примјери:Први свјетски рат – аустроугарски репресивни апарат. Масовна интернирања, стријељања интелектуалаца, укидање српских институција у БиХ и Хрватској те логори попут Арада, Нежидера и Добојског логора представљали су организовану кампању уништења једног народа као политичког фактора. Формално, данас се то назива злочинима против човјечности, али у суштини, елементи геноцида су видљиви: циљано уништавање српског идентитета.

Други свјетски рат – НДХ и индустрија смрти

 Не постоји други простор у Европи – осим нацистичке Њемачке – у којем је постојала држава која је званично имала политику физичког уништења Срба, Јевреја и Рома. Усташки режим није крио мотиве: они су били идеолошки, расни и политички. Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Гаравице, Пагоново, логори у Лици, Кордуну, Банији – систематичност, начин убијања и број жртава чине овај пројекат несумњиво геноцидним.

 Расељавања и прогони крајем 20. вијека

Распад СФРЈ отворио је простор за етничко насиље у којем је српско становништво у појединим републикама било изложено масовним протјеривањима, нападима, погромима и ликвидацијама. Ови злочини имају различите правне квалификације, али социолошки гледано – представљају континуитет политике елиминације Срба са одређених територија.

Да ли су ови злочини д‌јело лудака или политике?

 Најважније питање сваке озбиљне анализе је: ко је генератор? „Лудило маса“ као политички алат.

Народи не улазе у геноцид спонтано.Потребна је: припрема, пропаганда, демонизација друге групе,стварање мита о „пријетњи“,легализација насиља. То никада не раде болесни појединци – већ политичке структуре које користе психолошки дефицит друштва.

 Идеологија као катализатор мржње

Усташтво је било идеологија која је имала све елементе геноцидне конструкције: расна мржња, религијски фанатизам, мит о угрожености, политички циљ стварања „чисте државе“. Дакле, геноцид није инцидент, него логичан исход идеологије која себи дозволи да „други“ не мора постојати.

Бирократски геноцид

 Хладна, техничка ефикасност НДХ система показује да геноцид није хир појединаца. То је била државна стратегија у којој су: чиновници израђивали прописе, полиција хапсила, војска обезбјеђивала терен, медији оправдавали, црквене структуре дијелом ћутале, дијелом подржавале,радикални елементи реализовали убилачки рад.

То није лудило – то је организована државна политика.

Психолошки фактор: како се производи мржња?

Дехуманизација.

 Да би геноцид био могућ, жртва мора бити претворена у „не-људа“. Срби су, у различитим периодима, били означени као: опасност, реметилачки фактор, непријатељи државе, страна тијела у „националном организму“. Чим се народ дехуманизује, насиље се нормализује.

 Политички страх од српске политичке снаге

У многим епохама Срби су представљали демографски и политички најбројнији елемент на простору који је желио да се формира као етнички чист. Елиминација „већег“ народа постајала је начин да се направи „мања, али хомогенија“ нација.

 Пројекција и комплекс инфериортета

Социолози често напомињу: геноцидни пориви настају када се друштво осјећа инфериорно, несигурно и угрожено. Мржња тада постаје „оружје слабих“.

Је ли геноцид над Србима заборављена тема?

Глобални наратив 20. вијека често је фокусиран на друге велике злочине, док су српске жртве – посебно у НДХ – остале недовољно истражене, признате и међународно препознате. Разлози: геополитички интереси великих сила,хладноратовска структура у којој је Југославији одговарало да „затвори“ етничке ране,модерни политички наративи који не желе да компликују регионалне односе, недостатак српске институционалне стратегије памћења.

Геноцид над Србима – комбинација фанатизма и политике

Геноцид није д‌јело лудака. Лудаци не могу организовати логоре, формирати државе, писати законе, издавати наредбе и водити војску. Геноцид је: политички пројекат, идеолошка матрица, систем организоване мржње, криминална намјера подигнута на ниво државне политике. Фанатици и психопате постоје у свакој епохи, али геноцид постаје могућ тек када се њихово лудило институционализује и претвори у државни посао.

 Зато се геноцид над Србима у 20. вијеку мора посматрати као цивилизацијска траума која није резултат болести појединаца, него политике која је сматрала да Срби треба да нестану са одређених територија.

А, меморија о томе није питање прошлости, него цивилизацијска обавеза да се таква идеологија више никада не понови – нигд‌је и над било ким.