Из штампе је изашao рад мр Тадије Бошковића :Сто година од убиства Бошка Бошковића. До сада најцјеловитији приказ на ову тему . На овај рад се чекало сто година. Бошњаци овом догађају придају велики значај, желе га подићи на ниво геноцида , и ако се термин геноцид уводи 1946.године, и то УН. Неспорно над недужним муслиманским становништвом у мирнодомбском добу у Томашеву и Павином Пољу извршен је злочин 1924.године и да је по тадашњим извјештајима убијено испод 100 Турака, нијесу убијана дјеца и жене.
О овом догађају се избјегавало причати и писати.То намеће сумњу , да иза тога стоји нека моћ , држава. А кад држава иза таквих ствари стоји, ствар се заташка, иде се у погрешном правцу. Овај злочин није организовала тадашња држава. Треба бити поштен и рећи , чим је држава сазнала да се злочин изводи, наредила је команданту Пљеваљског војног гарнизона да то заустави што је и ураено. Поведене су и истражне радње и не мали броје лица је приведено, затворено , ислеђивано, осуђивано. Формирана је и државна Комисија са Кречковићем , др Миланом Мартиновићем, бјелопољским муфтијом Мустафом Салихбеговићем…који су поименично пописали све убијене и тај број је знатно испод стотину. Како је вријеме пролазило број бијених се повећавао. На жалост број жртава се не повећава само у Вранешу. Дали је држава могла више урадити је друго питање.Због мањкавости у истрази , јављале су се различите верзије око убиства Бошка Бошковића : ко га је убио , кога је могао убити, мотив убиства, налогодавац , ко је све учествовао , колико је жртава било и сл.
Убиство Бошка Бошковића је само повод а последице су далеко сложеније и болније по Српски народ Вранеша. Народ Вранеша 5. вјекова је трпио зулуме, геноциде, клања, драња, убијања, паљења и силовања , пљачкања , одвођења мушке дјеце у јаничаре од стране Турака, што је највећи и најтрагичнији геноцид. Турци су у Вранешу само у једном дану 1826.године срушили и попалили 26 цркава и манастира. Након Берлинског конгреса 1878.године Турци су чинили бројна злодјела над Србима на подручју Полимља, Васојевића, Санџака. Шемси пашина 1906, напада на Вранеш са 40. 000 војника,са три стране. Турци су спржили Вранеш, побили, поклали све Српско да је остао само онај који је успио да побјегне преко Таре. Ни пасији колац није остао.
Балкаснки ратови доносе слободу Српском народу . У Првом Свјетском рату муслимани са ових простора приступају Аустро-Угарској војсци , формира се војна муслиманска формација од преко 10.000 војника, која ће учествовати и у нападу на Русију. У тим Турским формацијама учествује као официр и комита Јусуф Мехоњић из Гранчарева и Хусеин Бошковић.из Маоча . Покоравањем Црне Горе 1916.гоине од стране Аустроукарске, турци-муслимани ступају у њихову службу као милиција-шућкори. Од 1916-1918.године, муслиманска милиција је убила много Срба. Терор се наставља и у Краљевини СХС. Одметници Јусуф Мехоњић и Хусен Бошковић од 1918-1924. године убили су са сарадницима преко 800 најугледнијих Срба : начелника, инспектора, официра , војника, жандара , свештеника, домаћина.. Комите је помагала Италија, слала оружје, муницију, храну, одјећу, јер је имала претензије на дио Југословенске територије.
Бошко Бошковић је погинуо 7.новембра 1924.године, на Ободу код Шаховића. Бошко је смртно страдао, његов пратилац Милета Бошковић је рањен и пружао је отпор. Са више хитаца погођен је и коњ Бошков. Међу првима који су стигли је група жандара која је била у засједи комитама код Рогова крша, која је чула плотуне. Међу њима је био и Грујица Ашанин. Питали су Милету ко уби Бошка, он је одговорио Турци, пуцали су иза оних букава. Тамо је нађена сребрена дуванска табакера са иницијалима Ј.Мехоњић, више чаура талијанских пушака, а то оружје су имали само турске комите, нађена је храна.Нађена хлеб и пита из тепсије. Срби тада нијесу имали тепсије . На Бошку је био златни опасач, који је нестао. .. Милета је однешен у Томашево ради медицинске интервенције. Група од 200 Пољана дошло је не чекајући долазак државних истражних органа , однијели Бошка у Мојковачка Поља. Велики народ са лелецима и тужбалицама је жалио Бошка. Високи државни чиновници Никодим Цемовић ,Милан Терић, као и брат Бошков официр Секуле, обратили су се народу, са позивом на освету, јер се Бошко не жали лелеком и тужбом већ осветом. Тако је пошло пут Вранеша око 2.000 Пољана и прекотараца на освету. Мјесно становништво углавном није учествовало у злочину, већ су спашавали комшије и кумове Турке. Глас се пронио да је Бошка убио комита Јусуф Мехоњић са сарадницима.
Ову тврдњу мр Тадија Бошковић подкрепљује бројним доказима. Турски историчари , публицисти су утврдили 11 геноцида на Бошњацима Балкана.Први геноцид је полом Турака на Беч 1683-1692.г, Други 1711.година Истрага потурица, а Шаховићи су Осми по реду геноцид над Турцима , што они желе обиљежити ове године и подићи неко знамење тим поводом у Вранешу. Вранеш то неће дозволити.
Овај догађај је попримио велико бошњачко интересовање објављивањем романа Милована Ђиласа „Бесудна земља „ , 1958.године. Ђилас каже да је убијено 350 невиних жртава у Вранешу. Такође Ђилас износи да су Бошка Бошковића убили комите -зеленаши који су се противили уједињењу, браћа :Радош и Драго Булатовић, да им је суђено у Колашину и да су они признали убиство. Наводно им је мотив био што је Бошко напаствовао њихову сестру и што је у крви угушио револт Ровачана око уједињења. Нити је Булатовићима суђено у Колашину нити су они признали убиство , нити им је Бошко силовао састру. Браћа Булатовић су убијени 8.матра 1928.године у мјесто Рвно у Доњој Морачи. Такође нетачне су тврдње да је Бошко шамарао Димитрија Булатовића, јер је толико било присутних Булатовића да то неби дозволили, тако да и та предпоставка не стоји.
У „Муслиманском гласнику „ 1991.године, Ђилас сам себе демантује, и око броја убијених, каже да нијесу убијана дјеца и жене. Такође Ђилас сада има другачије виење и око браће Булатовић, јер Ђилас више није сигуран у исказу као раније.
Неки аутори тврде да је у вријеме убиства Бошка Бошковића, Јусуф Мехоњић, боравио у Албанији , што је нетачно..
О страдњу муслимана у Томашеву и Вранешу , писали су :
–Др Шербо Растодер , Мр Саит С.Шаботић, Мустафа Мемић, Проф.др Мустафа Имамовић, Осман Дестановић ,Др Мухамед Шестановић , Новак Аџић , Проф.др Жарко Шћепановић, Др Асим Диздареви , Проф.др Илија Вујошевић , Перо Радовић , Др Мустафа Спахић , Мухарем Омердић , Хакија Авдић , Хусеин Башић,Михаио Лалић , Јеврем Брковић , Марко Вешовић, Мијаило Ашанин , Мр Петко Бошковић , Милан Булатовић и други. Скоро сви се ослањају на писање Милована Ђиласа, ма да има и другачијих казивања , да је Бошка Бошковиа убио Јусуф Мехоњић са сарадницима.
О овом догађају писала су и ондашња гласила:Сарајевска „Правда“, Београдска „Политика“, „Глас Црногорца „и други. Међутим аутори новијег датума износе да је убијено много више него што је ондашња штампа објављивала , чак да је убујено 350, 500, 750, 1.000, 2.000 а да је протјерано више хиљада Муслимана.
До каквих је података дошао мр Тадија Бошковић.
Бошко Бошковић , је убијен је 7.новембра 1924.године на Ободу код Шаховића .Ко је убица ?
Милан Булатовић је записао : „Било нас је више код Будимира Чогурића, старог 90 година, предратног матуранта, официра ЈНА, 13.јануара 2010.године. Чогурић каже :“ Био сам гост 1974.године у кући Мурсела Мекића из Бољанине.Мусел је рекао: Побратим Бошка Бошковића био је мој отац Хусен Мекић, који је живио у Стевановцу код Мојковца до Бошкове погибије, после су одселили у Бољанину. Бошко је био побратим и са Амиром Муслићем из Муслића код Шаховића и био му је у госте. Бошко је био припит и увриједио је Амирову снаху нашто се Амир увриједио и ријешио да убије Бошка.Припремао му је убиство преко Јусуфа Мехоњића. Јусуф се противио јер је знао за последице. На упорно инсистирање Амира Муслића, Мехоњић одлучи да убије Бошка. У засједи на Ободу су били : Јусуф Мехоњић, Виличић, сестрић Ј.Мехоњића, Нухо Хот из Карајукића, и Амир Муслић. Наишао је Бошко и убијен је. Ово је истина све друго су нагађања „.Онда су свратили у Белојевиће код Мишњића и ручали кувано јагње, па одатле код Џема Тоске, трговца у Карајукиће да узму 100.000 динара у злату као обећану награду.
Милан Булатовиће даље пише о боравку проф. са Карловог универзитета у Прагу Матије Мурка , који је испитивао културно богаство овог дијела Санџака, гдје говори да се бојао Јусуфа Мехоњића који је тада боравио у Санџаку .
Нешо Јоксимовић, Павић Радовић, Миле Јоксимовић (посланик у Скуптини Краљевине СХС), истакнуте политичке личности тог и каснијег доба, истакли су да ја Бошка Бошковића убио Јусуф Мехоњића са сарадницима, а да је вјешту игру играо Никола Пашић са Муслиманима око подршке Радикаллној странци.
Милош Валховић, пуковник у пензији, Зековић Давид, Рамо Хасанбеговић, Јоксимовић Милинко, Јоксимовић Секуле су уз елаборацију истакли да је Бошка Бошковића убио Јусуф Мехоњић.
Зејниловић Шабан из Расова код Бијелог Поља, казао да му је Хајдар Даутовић из Даута село Граб -Павино Поље, 1943.године испричао :“ Када смо се спремали за убиство Бошка Бошковића, Јусуф Мехоњић је одредио двије бусије на Церу и на још једном мјесту. Чим смо примијетили да Бошко долази подигли смо пушке спремне. Бошко и Милета су наишли. Први је је покушао да пуца братучед Јусуфов. Јусуф је рекао „Бошка ћу ја да убијем „. Повукао је ороз и Бошко је као покошен пао са коња и ми смо запуцали па се и његов пратилац Милета срушио са коња. Затим смо напустили бусију.
Шабан Зејниловић,каже да се Јусуф дуго двоумио око Бошковог убиства. Говорио је ако то урадимо за Муслимане не може бити већег зла и Муслиманима неће бити мјеста у ове крајеве. Како није могао одољети притиску Амира Муслића из Шаховића, јатака , Ј.Мехоњића се одлучио на тај чин. Моја мајка и Амир Муслић су од двије сестре, а гријех је не рећи истину кад сам се одлучио да говорим.
Бајрам Мехоњић из Гранчарева, живио је у Бијело Поље прича: “Син Јусуфа Мехоњића Лутвија ,посјетио ме је у Тирани 1942. године. Талијани су нас лишили слободе, одузели коње и робу и затворили. Наш рођак из Гранчарева Хако Мехоњић се покрстио за два вола. Јусуф га је ишамарао и он се вратио Алаху. Мајка ми је причала да јој је Амир Муслић трговац причао да му се Бошко Бошковић умијешао у породицу , нешто са снахом , а Бошко је био велики женскарош. Амир је био јатак Ј.Мехоњића и тражио је да Бошка Јусуф убије. Јусуф се одупирао том чину под изговором да ће турска сиротиња то морати платити животима. На крају је Јусуф убио Бошка, и после убиства са Хусеином Бошковићем дошао у Скадар. Јусуф је десетак километара од Скадра убијен .“
Ћорић Тадиша, био је тада у најам код рођака,чувао овце, чуле су се пушке, стигао сам на лице мјеста.Коњ са подигнутом десном ногом је био рањен. Бошко је лежао на леђа са доње стране пута са масницом на челу . Измеу букава нашао сам чауре и покупио их.Тада се пуно причало да је убица Јусуф Мехоњић, а каније се протуриле приче да су га убили комите Булатовићи.
Велизар Влаовић, дипл.правник из Београда ,преноси казивање ђеда Гавра .У пријеподневним сатима, зачули су се плотуни. Гавро је био са оцем Обрадом и кумом Милованом Минићем. Неко га је дозивао о Гавро помагај изгибосмо. Сва тројица су дограбили пушке и дотрчали на мјесто убиства. Испод џаде у шуми видимо Милету Бошковића како држи колаш у лијевој руцуи из кога је пуцао а десна рука му је била рањена. Бошко је лежао на леђа испод пута на једном закржљалом буковом чечару. На питање Гаврово ко је пуцао Милета је рекао Турци. Тада су стигли Никола Јакшић са женом Иконијом сестром од стрица Бошка Бошковића и он је поцијепао кошуљу и превио Милету. Изнад пута на 20-30 метара налази се дебља буква , видио је дјелове хране , опушке и фишеклије-чауре. Гавро и Обрад су затворени у Мојковац и тамо провели око мјесец дана, јер су први стигли на мјсто убиства а били су наоружани. Прво се говорило да су убице Турци а касније Булатовићи.
Пред генералом Данилом Јауковићем, Панто Богавац са групом Мојковчана давали су изјаве. Неки од њих су тврдили да су први стигли на мјесто убиства, не помињу Милету, па су те изјаве дискутабилне. Никола Јакшић је тврдио да су Радош и Драго Булатовић долазили код њега и негирали су убиство Бошка Бошковића, што је логично, како би Бошкова сестра могла гледати и служити крвнике. Нека казивања да је Бошко убијен 8.новембра 1924.године на Митровда је нетачно, убијен је 7.новембра. Бошко није убијен по мраку него прије подне.
Реџеп Кијаметовић, професор, причао је Милану Булатовићу. Заступао сам став да су Срби убили Бошка Бошковића. Ахмет Пепељак, шеф Мјесне канцеларије на Сипању ми је рекао да нијесам у праву истина је другачија. „Бошка Бошковића је убио Јусуф Мехоњић. Повод за убиство је злочин Бошка Бошковића над Мусиманима у Коритима 1912.године . Бошковић је за један дан убио 63 Муслимана -сељака који нијесу били наоружани. Продужио је пут Пештери али су га спријечили српски војници. Бошко је починио грешке над Муслиманима Вранеша. Зато је Јусуф одлучио да му се освети убиствоом . Постави Јусуф засједу на Церу и убије Бошка. Одатле Јусуф одлази преко Лима у Годушу код јатака Мурата Мучића. Сјутра Јусуф изађе на Сипањску косу , извади двоглед и дуго је посматрао у правцу Вранеша. Мучић га је питао шта толико посматра, Јусуф му је рекао :“Слушај Мурате , ја сам убио Бошка Бошковића. Видиш ли да се примјећују колутови дима изнад Вранеша, Оно Срби пале муслиманске куће и убијају недужну сиротињу „. Муслимани су знали да је Јусуф Мехоњић убио Бошка Бошковића, али су говорили нека остане да су га Срби убили ми треба да ћутимо то је најбоље.
Хајро Колашинија, каже да му је Беле (Бело ) Љуца у турској се презивао Паљанин, рекао да је био у засједи са Нушком Љуцом из Годијева и Јусуфом Мехоњићем кад је убијен Бошко Бошковић.
Мијаило Ашанин , је записао да је стари Ркоњац од сто година, причао са хоџом да је Јусуф Мехоњић убио Бошка Бошковића збг љубави Бошка са једном вранешком муслиманком. Хоџи је дошао Јусуф Мехоњић на исповиједање због убиства.Забринут и тужан. „Дошао сам хоџа да се исповиједим у твом присуству“. „Није знао арапски па је понављао за хоџом..Обећао је да неће више гријехе чинити и да ће престати са убиствима.
Буквић Хузеир, правник публициста, каже :“Моја покојна баба -бика -бијача Шата била је у роду са Јусуфом Мехоњићем. Послије Бошкове погибије Јусуф је свратио код моје бабе и рекао „ Шато ја убих Бошка Бошковића“. Шата му је одговоррила „ Јусуфе, нијеси ти убио Бошка већ нас Турке „. Ову причу знају све комшије у Кукуљама. У засједи су били поред Јусуфа : Нушко Љуца из Корита, (тај Љуца ће испричати пред Милошем Војиновићем , публицистом, у Истамбулу да је убио Бошка Бошковића) , Хуаеин Виличић,из Бродарева, сестрић Ј.Мехоњића.
Др Шербо Растодер каже да је у вријеме Бошковог убиства био пао снијег, да је на том мјесту мали шумарак. Што није тачно. Овце су пасле, било је копно а н а мјесто убиства се налази стара букова шума.
Професор Угљеша Пребирачевић, историчар из Бијелог Поља, реагујући на рад др Шерба Растодера :“Кад су вакат каљали инсани 1924 „, између осталог каже : „положај српског становништва на простору Пештера -Бихора и Вранеша у предвечерје балканских ратова био је веома тежак….Бошко Бошковић је знао да је Илију Поповића, убили људи Хајрадин Челић-Бибић. На дојаву јатака да се Бошко Бошковић налази тих дана у Вранешу, Јусуф Мехоњић креће са својом одабраном петочланом дружином са Пештера , силази низ Годијево,Лахоло и код Затона прелази Лим па преко Рамчине долзи до Рогова крша, па код свог јатака Амира Муслића у Шаховиће. У договору са Амиром и са још двојицом његових људи праве засједе и убијају Бошка, враћају се истим путем на Пештер и са новцем одлазе у Албанију. Боравећи на Пештер код јатака, сарадници Јусуфови су двогледом видјели дим из Вранеша , што је Јусуфа ражалило, и казао је да је знао шта ће се десити. Постоје и даља свједочења Бошњака и Срба око убиства Бошка Бошковића, и све се углавном своди да је Јусуф Мехоњић са сарадницима убица.
Тихомир Балшић у књизи „Буђево и Биоца“пише,да је син Хајрудина Челић– Бибић, Вејсил, тражио од Мехоњића да му освети убијеног оца . Има још бројних сведочења у прилог ове тезе. Казивање професора Пребирачевића је скоро иднетично са тврдњама Тихомира Балшића .
Ко је Бошко Бошковић ?
Рођен 1885.године у Доњим Пољима . Официрску школу завршио 1903.године на Цетињу. Године 1908. био је ађутант Пољског батаљона и учитељ. Од 1914.године командант Пољског батаљона. Истакао се у боју на Гласинцу. Капитулацијом Црне Горе бива заробљен. Касније ће бити велики поборник уједињења, истакао се у Божићном устанку. Био је окружни начелник у Колашину и инспектор Министрства унутрашњих послова за Црну Гору.Како није ријешио официрско питање 1924.године напушта војну службу и приступа Демократскохј странци Љубе Давидовића. Словио је за богатог човјека , ожењен од имућне породице. У Шаховићима је купио кућу и препродавао турска имања. Био је велики пријатељ са Каљићима који су држали 500 аскера стајаће војске у Лијесци, а имао је и више побратимстава са Турцима. Приписивали су му да је био локални насилник. Властима су се обраћали грађани и органи и указивали на насиље Бошка Бошковића. Наводно да је био напасник на жене, да је људе шакетао, малтретирао, вријеђао, трпао у тамницу.
Међутим треба сагледати и другу позитвну страну Бошка Бошковића. Црна Гор је била оскудна и није давала довољно хлеба својим синовима. Мајке и очеви су сањали да им синови буду јунаци за народну пјесму. Из те жеље развила се љубав за родни камен и за слободом. Јавила се и љубав за хероја човјека. То је био врховни култ после Бога. Из једног таквог заноса родила се честита генерација официра захваћени хуком за ослобођење . Бошко је оличење те генерације. То је генерација која је живот цијенила само колико може бити у функцији срећи рода и отаџбини. Бошко је припадао тим сањарима и заузимао видно мјесто међу њима. Био је слободоуман. Говорио је отворено у очи сваком па и пријатељу. Био је рођен за буну и војевање ради боље судбине. Био је без страха, природан и очевидан. Бошко је био и велики каваљер што је да како битна особина његовог карактера. Кад се све узме Бошко је био лијепа фигура официрског кора у то доба. Каваљерста нема код себичног . То је дато малом броју људи. Волио је оно што човјека чини човјеком . Довољан је био само један сусрет па да се види Бошкова личност. Био је човјек одређног става. Каваљер по нагону. Није био вјештачки формиран. За грађу самог човјека потребне су урођене особине. Џаба је школа ако из душе не извире оно природно, мајчиним млијеком задојено. Рођењем добијаш живот а Црногорски крш људе обликује да постану кршни и велики. Бошко је имао лика из народне поезије, што га чини каваљером, јунаком , гласом и официрским стасом. И зато је Црна Гора мајка примјера часних људи и јунака. И Бошко је један од тих људи који су чинили Црну Гору племенитом мајком људског соја. Гријех је и срамота убити таквог делију из засједе., кријући из бусије крај друма. А ђе је било то срце то мудо да Бошку изађе на мегдан. Бошка су чекале три засједе. На Бошка су плотуни пуцали.
На мјесту убиства Бошка Бошковића нађена је сребрена табакера са многрамом „Ј.Мехоњић“. Нађена је пита и хлеб из тепсије . Срби тада нијесу имали тепсије . Нађено је око 30 фишека на једном мјест од талијанске пушке, а то оружје су имали само злогласне комите Јусуфа Мехоњића из Гранчарева и Хусеина Бошковић из Маоча.
Никола Пашић је послије убиства Бошковог предузимао све мјере да преко ага и бегова и Мехмеда Спаха вође Муслимана , придобије муслимане за своју партију.У томе је успио. Радош и Драго Булатовић су прогашени за убице. Муслимани су уз то добили обештећења за своја имања и одузету земљу агреарном реформом. У мјестима са већински муслимански становништвом Радикали су убједљиво побиједили на изборима 1925.године па и у Вранешу.
Бошко је смртно погођен на Ободу код Шаховића. На себи је имао златни опасач о коме се много не зна али се може наслутити. Пратилац Бошков Милета Бошковић је рањн у десну руку а из лијеве ја пуцао из колаша на Турке. Коњ Бошков је рањен са више метака. То је био најбољи алат у Вранешу. Био је власништви Новака Жижића. Бошко је тражио да купи алата, али Новак није хтио да га прода. Новак борави у Бијело Поље, и на пазарни дан , прилазе Муслимани и загледају алата. Један каже, „не свиђа ми се биљег на алату, власник његов ће брзо погинути“. Новак се препадне и позове Бошка и прода му алата . Послије 4 мјесеца Бошко погине а алат буде погођен са више метака. Алат се опорави, врати се у Томашево, нико га није хти прихватити све до 1941.године, када су дошли Талиани, и Алат је завршио на њиховој трпези.
ПС/ Бошњаци виде само своју истину, њих ране других не боле. Пројектовали су 11 геноцида над Бошњацима Балкана. Први је на Беч 1683.г. Други 1711.године -Истрага потурица, Осми је у Томашеву-Вранешу 1924.године. Колико би Срби имали таквих и тежих геноцида. За њих је сваки дан под Турцима био геноцид.
Враћањем на прошлост не може се стварати срећна будућност. Измишљњем догађаја и њихово хиперболисање ствара још гору смутњу. Ми смо осђени да живимо заједно. Живимо искрено и са поштовањем, градимо бољу будућност. Доста о геноцидима и приписивати и повећавати жртве. Вранешани су љути , огорчени, на помисао о геноциду свакоме се диже коса на глави.
Молимо Реиса Рифата Фејзића, Бошњачки одбор и стручну и лаичку Бошњачку јавност, да се не дижу тензије, живомо у слози, усвојимо Декларацију о грађанском помирењу, Деклареацију о осуди тоталитарних комунистички режима, Отворимо тајне досијее, Вратимо одузету имовину грађанима, Уредимо изборно законодавство, немају право да нас посланици обмањују , тражимо ефиксније тужилаштво и судтво, одузимање имовине од лопова и криминалаца, Закон о лустрацији и много тога. Помозимо и Валди и Скупштини јер су то наше институције и градимо бољу будућност.
УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА ВРАНЕШ, Момо Јоксимовић, предсједник
