Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватке почели су спроводити наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.
У писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, писало је да се евакуација спроводи с циљем “заштите њихових живота” и ради омогућавања успјешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од “четничких терористичких снага и јединица Југословенске армије”.
Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова у селима, у којима је живјело, према попису становништва из 1991. године, 2.120 лица, па се већина становника тих села одазвала наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.
Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.
– Дио старијих људи, који није хтио или могао, усљед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа – истакнуто је у саопштењу.
Да би се хрватској и међународној јавности “објаснило” зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке, наведено је у саопштењу.
– Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби – наведено је у саопштењу.
Мањи број људи уточиште је нашао у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану својих села.
Из “Веритаса” су подсјетили да су у зору 10. децембра 1991. године јединице Хрватске војске /ХВ/ из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге почеле напад на “непокорна” српска села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима територијалне одбране, повукло према БиХ.
У том чишћењу “непокорних” села, укључујући неколико сусједних, према “Веритасовим” још непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих су 42 старији од 60 година, међу њима и 34 жене.
И у тим селима су, након што је народ исељен, припадници ХВ-а опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 господарских објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.
У саопштењу је истакнуто да је у децембру 2000. године из масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.
Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 27 посмртних остатака, док се још на списку несталих воде 44 особе.
ИЗВОР: РТРС
