-Почећу са ријечима нашег Светог владике Николаја Велимировића: “Савиндан и Видовдан два су вечна српска празника. Први нас учи како се за веру живи, а други како се за веру умире. “ Ми славимо и један и други. Видовдан је празник сјећања на косовске мученике и кнеза Лазара велики празник српског народа. Природно је зато да се, слави овај свети дан, када се сјетимо наших јунака који су се од Косовског боја 1389. па до 1999. борили за крст часни и слободу златну и бранили српски народ од разних завојевача и зулумћара. Када се кнезу Лазару уочи косовског боја јавио анђео Господњи, а његове ријечи сликовито пренио пјесник ‘којем ћеш се привољети царству – да л’ земаљском или небеском?’, он је рекао: ‘Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довијека.’ Шта Видовдан значи за српски народ сликовито је објаснила Исидора Секулић: ‘Научи свог сина јединца да је Видовдан исто што и крсна слава или рођендан и то је већ доста“.

Видовдан живи у српском народу и код свих оних и за све оне којима су слобода и идеал на првом мјесту. Зато, и данас сјећајући се, једне од највећих погибија српске војске и српских јунака, славимо моралну побједу косовских јунака и мученика“, јер Косово је света српска земља “наш темељ и духовност, наше судилиште”. Морамо се борити за наше Косово и Метохију и одавде из Берана шаљемо поруку да нико нема право да призна некакву лажну “Републику Косово“.

Ми чланови Удружења која чине Савез Српска народна Одбрана Васојевића и Лимске долине морамо се увијек и на сваком мјесту борити за наше Косово и Метохију и говорити о значају те свете српске земље на које нас подсјећају ријечи које записа владика Раде Томов Петровић у ‘Горском вијенцу’: ‘Ој Косово грдно судилиште, насред тебе содом запушио’! А књаз и краљ Никола Петровић каже у својој знаменитој пјесми стиховима ‘Онамо, намо да виђу Призрен, та то је моје дома ћу доћ, старина мила тамо ме зове, ту једном морам оружан поћ…’ тиме је изразио своју жељу да ослободи свету српску земљу коју је и ослободио 1912.године.

Васојевићи су као усијана вулканска лава јурнули из своје колијевке почетком двадесетог вијека, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, сударајући се са најљућим турским и арбанашким злицама, ишли су у сусрет старој Србији, Метохији и Косову. То њихово косовско опредјељење сликовито је нагласио Марко Миљанов када је себе и остале црногорске војводе назвао обичним, а Миљана Вукова ‘косовским војводом’. То њихово косовско опредјељење, хрљење у сусрет исконским српским земљама, уз гусларске пјесме и сан преточило се у стварност и 1912. године је ослобођена Метохија, а свијећу слободе у Дечанима је запалио васојевић ђенерал Радомир Вешовић.

И ми, Васојевићи и данас смо недвосмислено на страни Србије и јасно и гласно свима кажемо да је Косово света српска земља, да је Косово дио Србије. Да је Косово и Метохија наш темељ, наша духовност, наше грдно судилиште… Како су се Јевреји поздрављали кад су протјерани из Израела ‘догодине у Јерусалиму’, и ми Срби треба да се поздрављамо ‘догодине у Призрену’, јер без Косова и Метохије нема ни нас Срба у Црној Гори, јер је Црна Гора збјег косовски, како пишу сви историчари прије и до Шерба Растодера.

Ми смо потомци и поштоваоци оних јунака који су добровољно ишли у рат, не да освајају туђе већ да бране и ослобађају своје територије.

Зато се морамо данас, на Видовдан, сјетити свих наших јунака и ратника који дадоше животе “за крст часни и златну слободу златну“. 

Није нам, према томе данас, тешко да одговоримо на оно старо питање: “…су чим ћемо изаћ` пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунце грије“. Или да се сјетимо и оне чувене Његошеве: “Ој, Милоше, ко ти не завиди, ти си жертва васколиког чујства воистини гениј свемогући“.

Драга браћо, нигдје се није више славио Милош Обилић и кнез Лазар него у Црној Гори, јер највеће црногорско одликовање било је Златна Обилића медаља. Данас славећи Видовдан сјећамо се свих српских видовдана: и оног 1389., и 1914., и 1919., и 1989., и 2001., и овог данашњег, када су наша браћа Срби на светом Косову и Метохији опет у ситуацији да се боре за свој опстанак. Али, побиједићемо, браћо, као што су наши преци побјеђивали и када су послије 457 година ослободили Беране , и Васојевиће, и Метохију.

То су наши јубилеји, драга браћо и сестре. Зашто вам ово говорим? Ви као и ја све ово знате, али неки не знају данас ове историјске истине и чињенице него су, браћо, залутали, кренули су да траже брата у небрата, а брата да проглашавају за окупатора.

Могу ли бити окупатори Немања, који је рођен у Рибници, Свети Сава, који је нас Србе просветио, Милош Обилић, који има на Цетињу своју пољану, Његош, који је посветио “Горски вијенац“ Карађорђу, који је из наших крајева. Могу ли бити окупатори Миљан Вуков и Радомир Вешовић. Хоћемо ли данас на Буковој пољани да славимо војводу Миљанa или Мехмеда Али-пашу. Koга ћемо, браћо и сестре, то да славимо по Беранама: оне који су нам палили манастире или оне који су га бранили?

Куда смо се, браћо, то запутили? “…Су чим ћемо изаћ пред Милоша…“

Нека вјечно живи успомена на косовско јунаштво и на наше славне претке.

Драга браћо и сестре, данас се сјећамо свих наших Видовдана. Сјећајући се Видовдана 1389. сјећамо се Видовдана 1914, Видовдана 1919, .Видовдана 1989, Видовдана 2001, сјећамо се наше прошлости, јер без прошлости нема ни будућности. Сјећамо се данас наших предака због нас, њихових потомака и држимо се гесла наших Удружења: ‘Будимо добри потомци како би били честити преци’.

Живјели, и нека нам на срећу и на напредак долази сваки наредни Видовдан и догодине да га славимо у Призрену ако Бог да.

(Говор Горана Киковића, предсједника СНО Васојевића и историчара, на Видовданском свечаностима у Беранама)