Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине организовала је 22. Видовданске свечаности и ове 2025. године на којој је промовисала књигу Мире Саичић “Пресипање тишине“, о којој је говорио књижевник Давид Лалић и ауторка, док је престављен часопис Глас Холмије чије је представљање урадио Горан Киковић, главни и одговорни уредник..

Окупљене организације  у овом савезу додељују у оквиру „Видовданских свечаности“, награде и именовали предсједнике жирија : За награду „Радомир Губернић“ предсједник је Давид Лалић, за награду „Ратко Делетић“, предсједник је Вулко Шћекић , За награду  „Лазарево слово“ , предсједник је Горан Киковић, за награду „Зоран Вулевић“ предсједник је Бранислав Оташевић.

Ове престижне награде се додељују ствараоцима који живе у Полимљу и Васојевићима или оне који су родом из овог краја а стварају у другим мјестима.-истакао је предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине професор историје Горан Киковић.

У Беранама су додијељене традиционалне Видовданске награде у сали СО Беране, на свечан начин на Видовдан. Ове награде  су успоставили часопис Глас Холмије, Удружење добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца Беране и Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору ове  2025. године.

Овом приликом  скупу у великој сали СО Беране која је била мала да прими све заинтересовне грађане Берана, обратио Вулко Шћекић, књижевник, који је овом  приликом саопштио следеће.

-Браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог и добро нам дошли. Удружење ратних добровољаца1912-1918 њихових потомака и поштовалаца Беране, и часопис „Глас Холмије“ су 2013 године успоставили завичајну Награду за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића  која носи назив „Радомир Губеринић“ и те

2013. године награду је добио публициста и новинар Вукосав Вуле Ракетић, за књигу о животу и раду Дивне Вековић;
2014. год. Бранислав Оташевић, за књигу Милован Ђилас- скица за портрете;
2015. год. историчар и књижевник Горан Киковић, за књигу „Преци и Потомци“ – Монографија Удружења ратних добровољаца 1912-1018 год њихових потомака и поштоваоца Беране;
2016. год. генерал др. Лука Кастратовић, за књигу „Сердари, војводе и генерали из Васојевића“;
2017. год. проф. Др. Марко Кнежевић, за књигу „Велика и Новшиће“;
2018. год. академик проф. Др. Јован Бабовић, за књигу „Од Комова до Српске Атине“;
2019. год. проф. Др. Славољуб Ђукић, за књигу „Васојевић свој на своме – навијек и амин“;
2020. год. проф. Благоје Шарић, за књигу „Какав учитељ -такав народ“;
2021. год. публициста Михаило Микан Перовић, за књигу „Монографија Удружења ратних добровољаца 1912-1918 год. њихових потомака и поштоваоца Андријевица“;
2022. год. Новици Ненадовићу, за књигу „Поглед у прошлост Васојевића“;
2023. год. награду је добио Мирко Вукићевић;
2024. год. награду је добио проф. Др. Вучић Дашић.

Жири за додјелу Награде за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића  која носи назив „Радомир Губеринић“, на челу са књижевником и пјесником Давидом Лалић и члановима жирија Душаном Поповић и Живком Бјелановић донио је одлуку да ову награду ове 2025 год.  додијели Милети Рачић.

Милета Владов Рачић рођен је у Слатини код Андријевице 1945. год.  Основну и средњу школу завршио је у Подгорици а факултет организационих наука и пост. дипломске студије у Београду. Један је од аутора књиге „Застава у другој половини 20-тог вијека“.  Ово дело је награђено престижном Ђурђевданском наградом града Крагујевца. Аутор је књиге „Соко ће опет летети високо“ а коаутор књиге „Два века индустрије Крагујевца. Аутор је монографије Знашовићи из братства Рачића, за коју је одликован од издавача. Аутор је књиге Плећата земља.  Заступљен у зборнику Песмом против бомби.

Био је дугогодишњи радник и  руководилац у фабрикама за производњу путничких и привредних возила у Застави из Крагујевца. И ако је завршио радни вијек не жели за себе да каже да је пензионер јер је пензионер онај који је завршивши радни вијек стекао услов да прима новчану накнаду   а да одмара. И он то користи. А наш Милета је итекако активан на књижевном пољу његујући оног унутрашњег човјека знајући да је само младост стваралачка, и да човјек у којим годинама био, ако још ствара, он је младић. Као и новорођено дијете, и ново дјело  је продукт човјека младог и моћног. Мали је број људи којима је животно гесло, „Ко у чуда вјерује, чуда и ствара“.

Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању са сједиштем у Андријевици, установило је 2018. год. Награду „Лазарево Слово“ и награда је додијељена историчару Горану Киковићу;

2018. год. проф. др. Драгомиру Кићовићу;
2019. год. књижевнику Миловану Мишу Кубуровићу;
2020. год. пјеснику и публицисти  Давиду Лалић;
2021. год. публицисти и преводиоцу Зорану Вулевић
2022. год. књижевнику и пјеснику Вулку Шћекић;
2023. год. књижевници и пјесникињи Неди Ђукић Боројевић.

Жири за додјелу Награде за књижевност, историју и културу  „Лазарево Слово“ на челу са књижевником и историчарем Гораном Киковић, и члановима Радованом Обрадовић и проф. др. Јованом Бабовић, донио је одлуку да ове 2025. год. награду добије пјесникиња Миомирка Мира Саичић.

Мира Саичић, рођена Лалић је, радије би казао свестрана него мултидисциплинарна личност и умјетник: поета, писац, сликар, музички школована, спортиста, добитник је престижне награде Јапана за ликовно дјечје стваралаштво. Добитница је награда: Плава птица, Булка, Охридски бисер, и прстена кнегиње Љубице којег додјељује Удружење књижевника Србије за поезију. Професионално је завршила ТМФ у Београду, и лиценцирани је професор технике и технологије и признати стручњак из те области. Написала је 5 књига: Збирке пјесама „Да одморим душу“ и „Месечева соната“, и „Пресипање Тишине“, књигу прича „Недовршена соната“ и роман о стријељању ђака у Крагујевцу „Небеска свадба“ по коме је урађена позоришна престава и снимљена аудио драма коју је Радио Београд емитовао. Али од свих награда највећа и роду српскоме најпотребнија и најдража је она којом се остварила као мајка јер је  роду  српском подарила троје дјеце.

Као изданак Свете лозе Немањине, поникла са Светих Вода Лима а с ликом виле испод Зелетина, она храбро и дубоко завуче руку у врели пепео жртвеника Господњег на који Лазар, кнез српски 1389. год. приложи себе, своју војску и своју Србију да би испретала дубоко запретане најљепше ријечи и највеће истине, и преточила их у пјесме и приче и тако постаде, како рече наш свети Владика Раде Дивотница нашег рода.

Часопис „Глас Холмије“ је 2023. год. донио одлуку да успостави Награду за публицистику и журналистику „Зоран Вулевић“ и

2023. год. награду је добио Бранислав Оташевић из Мурине код Плава;
2024. год. Иван Милошевић, књижевник и новинар из Подгорице.

Жири за додјелу Награде за публицистику и журналистику „Зоран Вулевић“ на челу са књижевником Браниславом Оташевић, и члановима Иваном Милошевић и Радојем Мишковић донио је одлуку  да ову награду за

2025. год. додијели књижевнику Драгану Радевић из Београда.

Драган Радевић је рођен у Будимљи. Дипломирао је новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Био је главни и одговорни уредник студенских и омладинских листова, уредник „Борбе“ и „Политике“. Главни и одговорни уредник Новосадског листа „Дневник“, генерални директор новинско -издавачког предузећа „Дневник“ у Новом Саду, генерални директор и главни уредник „Филмских Новости“ у Београду, главни и одговорни уредник „Гласа Црногорца“ у Подгорици.

Основао је први информативно-политички магазину Војводини „Недељни Дневник“ и био његов главни и одговорни уредник,. Оснивач је и главни и одговорни уредник „Гласа Васојевића“. Добитник је највећих новинарских признања у Србији и најбољи је југословенски менаџер у области медија за 1997. год. Извештавао је из многих земаља Европе, Азије и Африке.

Аутор је књига: „Братоубилачки рат Црна Гора 1941-1945, „Од Газиместана до агресије“, „Таквог га знам“, „Радевићи из Васојевића, „Првих 25 година“, „Истина о Осмој сједници“, „Инфобиро у Црној Гори“, „ Коминтерна – Брозови обрачуни и ликвидације“ а вјероватно нијесам све навео из његовог богатог књижевног опуса. Живи и ради у Београду.

Часопис „Глас Холмије“ је 2017 године успоставио књижевну награду „Ратко Делетић“ и

2017 годину добио ју је пјесник Драгомир Дале Ћулафић,

2018 годину пјесник и новинар Дарко Јововић,

2019 годину пјеснику и књижевнику Радомиру Стојановићу,

2020 годину пјеснику  и књижевнику Вулку Шћекићу,

2021 годину  пјеснику Милану Ману Цимбаљевићу,

2022 годину пјесник и новинар Емило Лабудовић,

2023 годину пјеснику Давду Лалићу,

2024 годину пјесник и новинар Видак Масловарић,

Жири за додјелу Књижевне награде „Ратко Делетић“  за 2025 годину на челу са књижевником Вулком Шћекић и члановима жирија Миличком Трифуновић и Жарком Бојић, донио је одлуку да ову награду додијели књижевнику и пјеснику  Ђорђију Ђоку Рачић.

Ђоко Рачић  је рођен  6 маја 1946 године у Врњаштици код Колашина. Основну школу завршио је у Андријевици, гимназију у Беранама а српскохрватски језик и југословенску књижевност у Призрену и Београду.  Радио је на Космету, у Клини, Х. Новом, Котору  и Краљским Барама. Живи у Котору.   Објавио је неколико збирки поезије за дјецу и за одрасле. а посебна тема су му била косметска страдања српског народа у чему је  био и сам и актер отпора и страдалник притисака и прогона, затваран и осуђиван, губио посао и прогањан са етикетом великосрпског националисте. Његова публицистичка књига ПОГРАЂЕ и ПОГРАЂАНИ аналитички је приказ свих тих догађања. И у свим збиркама поезије бавио се тим темама почев од прве збирке СЛАВОСКОЦИ, ДЕЧАНСКА ЗВОНА, АКВАРЕЛИ ДУШЕ, ПЕЛИН и БОЛ. Изашли су му из штампе романи КАЛУЂЕР и ЗЛОНАПУТ. Написао је и збирку пјесама за дјеецу БУБИЦЕ У ТРАВИ И ГЛАВИ.

-Сви ми често у разговору цитирамо туђе мисли, туђе идеје, туђе ријечи, туђе стихове, не да би их злоупотријебили и као своје приказали, већ да би се на оно лијепо и вриједно стално потсјећали. Јер и у Светом Писму стоји „Не ужиже се свијећа па метне под суд већ стави на свијећњак да свима свијетли“. Црногорски краљ и пјесник Никола Петровић то дивно у стиху рече: Све од чојка човјек прима, свако дан се уче људи, од добријех примјера се, не користе само луди“. Зато није на одмет да се присјетимо пар туђих мисли и напомена о поезији као одразу љепоте, љубави, среће туге и бола у времену и простору и о пјеснику као о нечем лаком, крилатом и светом – тумачу Божанства како наш пјесник, духовни великан и светионик наше књижевности Јован Дучић рече.

И сами знате браћо и сестре да је Господ на земљи дао људима у разним областима разна занимања и разне занате, те многи људи у својој области достигоше савршенство. Али од свих њих песник је најпобожнији међу људима и не постоји нити је постојао и један пјесник који је безбожан и који је вјеровао да је грађевина постала без грађевинара. Он је кроз своје стваралаштво увидио савршенство Онога који је све створио, зато је и први Бога објавио. Зато с правом Дучић и каже: „Одиста, имају само два творца у Свемиру, Бог и пјесник. Први све почне, други све доврши. Јер пјесници као мистици и сањалице свагда налазе да реалан живот није ни довољно лијеп ни довољно велик. Они граде да би га доградили и стварају да би га довршили. Пјеснику као човјеку вјечите младости, кад би све изгледало старо и свршено, он не би стварао. Он жели да вјерује да није ништа створено, или да је свијет тек јуче зачет па жели и сам стварати, Зато је и тајна пјесниковог стварања исто тако дубока и необјашњива као и тајна Божијег стварања.

Хоћу да вјерујем да су наше душе довољно велике и довољно простране да приме у себе ове велике ријечи као истину а мени ето припаде част да једном из плејаде великих пјесничких ствараоца поријеклом са ових простора а овогодишњем добитнику Ђорђију Ђоку Рачићу уручим  књижевну награду „Ратко Делетић“, наглашено је прилоком уручивања награде.