Слава витезу Николи Бојовићу
(Говор Матије Бећковића на последњем испраћају мајора Николе Бојовића на Новом гробљу у Београду, 20. септембра 2004. године)
Приклањам главу на одар Николе Бојовића као изасланик престолонаследника Александра Карађорђевића и као син његовог ратног друга.
Ово је јединствен призор у 21. веку – ратник се вратио у град у којем је припасао сабљу пре скоро 80 година да је у истом граду отпаше и заувек почине. Жив није хтео ни да је отпаше ни да се преда али се предао и вратио у мртвачком сандуку. На том сандуку и на том гробу завиде данас и њему и његовом сину хиљаде његових сабораца и њихових синова.
Никола Бојовић је мајор оне једине војске у историји ратовања која је остала без гроба и без гробља. Зато можемо рећи: Благо Теби, Никола Бојовићу! И зато гроб Николе Бојовића није само његов.
И на овом гробљу постоји и немачко и талијанско и мађарско војничко гробље, али нигде, а не само овде, нема гробља Југословенске Краљевске војске у отаџбини. Али ако нема гробља те војске, гробова њених војника и команданата, па ни команданта Николи Бојовићу, на овом гробљу је гроб војводе Бојовића и војводе Мишића и сердара Јанка Вукотића који ће потражити гробове својих следбеника и безгробника.
Да није допао немачких логора и ланаца него правде домаћих ослободилаца, гроба не би има ни Никола Бојовић, као што га нема ни један од стотина официра који су нестали у гасним коморама Јасеновца или још неопојани леже у масовним ”гробницама” око Зиданог Моста.
Кад су ”оступили” рекли су да ће се брзо вратити. И, ево, један се вратио. Можда је тај један био последњи међу живима и можда више нема ни један. Зато би се и на небу чуло да је данас, овде, и вод војске. Почасни плотун дуго ће чекати достојнијега.
Никола Бојовић није први Бојовић који је бојевао за правду и слободу. Али је презиме које је наследио сам оправдао и зарадио. Био је командант Југословенске краљевске војске у дурмиторском крају, на највишим котама наше отаџбине. Такву висину задао је и себи и својој војсци и из рата и ратних покоља изашао с именом већим од и једне титуле. Његов живот је редак пример чојства и јунаштва који је у ту књигу стигао из нашег времена. Ни у рату се није светио, ни убици своје мајке, а камоли коме другоме, а у миру је живео за правду и помирење. Зато је једна Црногорка, коју је судбина одвела на супротну страну, кад је била у Лондону посетила само два места – гроб Карла Маркса и Николу Бојовића.
Имао сам част да га упознам и будем у његовом дому у Лондону. Само сам у калуђерским ћелијама видео толико имовине. И пожелео да свако ко хоће да се часно бори и жртвује за отаџбину види колико се том борбом на овом свету може стећи. Али оно што је својим јуначким подвигом стекао највише је што се може стећи на земљи. Зато и за Николу Бојовића можемо рећи ”Прах му је овде а слава му је свуда.”
Целог живота је чекао да почине са својим прецима, у својим Шаранцима, али је пред крај живота дочекао да чује како би његов родни крај могао постати туђина, па се побојао да би му и гроб из туђине уместо у отаџбину могао доспети у туђину, кога би још и оплакивала на неким незнаним туђинским језицима. Зато му је најсгиурнија српска земља била у Београду.
Као и Милош Црњански, избеглички живот провео је у Лондону, али нису се само у томе поклопиле њихове животне судбине, него и стихови ”Ламента над Београдом” пристају уз Николу Бојовића колико уз њиховог аутора:
И кад ми се глас, и очи, и дах упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
И кад ми клоне глава и буду стали сати
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.
И кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.
Слава витезу Николи Бојовићу!
(Погледи, БРОЈ 265, ЈАНУАР 2005)