Аутор: Тихомир Бурзановић

Ако је некада у бившој Југославији највећи породични страх био то што младићи из Хрватске, Словеније, Босне или Црне Горе иду у војску у Ниш, Врање или Чачак, данас се суочавамо са невјероватним парадоксом: истим тим друштвима готово да не смета што њихови синови ратују на фронту у Украјини. Не у касарни. Не у миру. Него на најопаснијем европском ратишту од Другог свјетског рата.

То више није питање политике. То је питање моралног компаса — или његовог нестанка.

Југословенска “траума” која је била луксуз

Некада су се у сјеверним републикама Југославије препричавале „муке“ родитеља чији син служи у Србији: далеко, сурово, „другачији менталитет“. Ипак, то је била мирнодопска регрутација, под контролом државе, у оквиру једне армије и једног уставног поретка.

Данас, након свих ратова, распада и трауми, постаје јасно да је то била најлакша, најбезболнија „невоља“ коју су могли имати.

Јер служење у гарнизону у Нишу није била смртна пресуда.

Служење на линији у Доњецку — често јесте.

Гд‌је нестаје граница између страха и равнодушности?

Млади људи са Балкана одлазе да се боре у Украјини за туђе заставе, туђе политике, туђе државне интересе. Често их регрутују приватне формације, стране обавјештајне структуре, НГО инфраструктура која се понаша као неформална војна индустрија.

И нико не пита:

— Шта они тамо траже?

— Ко их шаље?

— Ко их враћа?

— Ко сноси одговорност ако не дођу кући?

Породице шуте. Државе шуте. Медији често шуте.

А друштво је научено да рата има само када се ратује „овђе“. Кад се гине негд‌је далеко, то наводно није наш проблем.

То је опасна самообмана.

Далеки фронт је лакши него блиска истина

Зашто се прије 40 година кукало због касарне у Врању, а данас се не кука због ровова у Харкову? Зато што је тада постојала заједничка држава, заједничка одговорност и заједничка срамота. Данас — постоји само приватна одлука појединца и колективна равнодушност.

Када је син у Нишу — то је близу, то боли.

Када је син у Украјини — то је далеко, невидљиво, лакше за гутање.

Удаљеност рађа неодговорност.

Медијски цинизам као фактор нормализације

Некада су медији вриштали о „слању д‌јеце у српске касарне“. Данас ти исти простори — хрватски, словеначки, босански, црногорски — без много отпора прихватају вијести о својим грађанима који ратују у Украјини, некад их представљајући чак и као моралне хероје.

Нема драме.

Нема бриге.

Нема политичких расправа.

Као да је најнормалније да млади Балканац гине у рововима код Бахмута, само да не би случајно прије 30 година чувао стражу у Нишу. То је цивилизацијски апсурд.

Шта нам овај парадокс говори о нама?

Говори да смо постали друштва која: лакше прихватају смрт него емотивну нелагоду, лакше подносе рат кад је туђи,  лакше жртвују д‌јецу него властите страхове.

Некада се проблем звао „војна служба“. Данас се проблем зове „савјест“. А чини се да савјести на Балкану има све мање — пропорционално броју ратова који се воде далеко од његових граница.

Најскупља генерација је она која гине за туђе интересе

 Ако је Југославија имала своје страхове, а распад своје трагедије, данашњи Балкан има своју најружнију лекцију: што је даље, то нам је лакше; што је туђије, то нам је нормалније; што је опасније, то нас мање боли. Можда је једино што је остало од заједничког искуства бивше државе — заједничка способност да дозволимо да нам д‌јеца ратују за све осим за себе.

И то је највећи пораз који једно друштво може себи да допусти.