Како се зовеш? Анте. Ааааа… па ти си онај што је издао нашег Павелића! И вади нож! А други усташа каже, ајде, пусти дете. Спасио ме, преживео сам. У партизанима су ме звали Господин, иако то тада није било у моди. Био сам најмлађи, али сам увек био последњи на казану. То иде из породице. Нисам могао да прођем поред некога да му не пружим помоћ.
Ово за Спутњик прича Анте Дадић, једини живи борац Прве пролетерске бригаде. У среду 6. новембра прославиће 100. рођендан. Дочекао нас је у селу поред Београда, где живи сам.
„Првог дана окупације Далмације у мој Каштел Сућурац поред Сплита на тенковима су ушли италијански фашисти. На првом је војник дигао руку у фашистички поздрав. Скривени иза зида, бацали смо камење на њих. Прошли смо некажњено, али после десет дана, на дан оснивања фашистичке творевине НДХ, био је 10 април 41. године, дође полиција усташка, и покупи нас“.
Како се зовеш? Анте. Ааааа… па ти си онај што је издао нашег Павелића! И вади нож! А други усташа каже, ајде, пусти дете. Спасио ме, преживео сам. У партизанима су ме звали Господин, иако то тада није било у моди. Био сам најмлађи, али сам увек био последњи на казану. То иде из породице. Нисам могао да прођем поред некога да му не пружим помоћ.
Ово за Спутњик прича Анте Дадић, једини живи борац Прве пролетерске бригаде. У среду 6. новембра прославиће 100. рођендан. Дочекао нас је у селу поред Београда, где живи сам.
„Првог дана окупације Далмације у мој Каштел Сућурац поред Сплита на тенковима су ушли италијански фашисти. На првом је војник дигао руку у фашистички поздрав. Скривени иза зида, бацали смо камење на њих. Прошли смо некажњено, али после десет дана, на дан оснивања фашистичке творевине НДХ, био је 10 април 41. године, дође полиција усташка, и покупи нас“.
Казамат у Мостару
Затвори у целој Краљевини Југославији били су пуни, па су Анту и друге ухапшене одвели у Мостар. Био је заточен две недеље, скоро потпуно без хране, често и без воде. И када је пуштен, није био слободан, усташе су биле свуда.
Страшне вести стизале су до њега, били су брутални. Дешавале су се ствари које није могао да разуме. Имао је 17 година:
„Ти зликовци, то нису људи, то је нешто чудно. Једноставно се људи претворе у убице. Свог комшију убије, дете свог комшије. Усташе нису имале пардона ни према Хрватима који нису били за оно што пропагирају. Кад се сетим те банде, тих лопова, пљачкаша, тих кољача, па то је било страшно“.
Сањао је о слободној територији, била је то планина Динара, масив између мора и залеђа на коме је планиран отпор. Са још тројицом младића запутио се у дивљину. Младост је била храбра, повела их је девојка која је имала само 22 године.
„Било је врло тешко доћи у Динару, били су свуда, усташа до усташе, Италијан до Италијана. Путовали смо два дана и две ноћи. Без хране, без воде, пешке. Једно јутро, било је лепо време, 12. априла 42. године, дођемо у дивно село на обронцима Динаре, наслања се на Цетину, зове се Бителић. Дочекала су нас браћа Иван и Петар Брачуљ, народни хероји. Прва храна после два дана и две ноћи“.
Прво изненађење на Динари био је лекар који је био Рус. Није, каже, прихватио своју, али јесте југословенску револуцију. Прва далматинска бригада тада је већ бројала око 600 људи, сваког дана су на Динару пристизали нови борци. Чекали су пушке, вежбали са дрвеним. Константно су пристизали нови партизани. Формирана је Прва далматинска бригада.
Иако је цела земља била под немачком и италијанском чизмом, наш саговорник истиче да су домаћи непријатељи често били суровији, посебно усташе. Посебно су били сурови према припадницима друге вере, Србима. Иза много тога је, каже, стајала католичка црква.
„Да су хтели, не би постојао Јасеновац, нарочито Степинац, било би другачије. Не би било толико жртава. У јаму Јадовно код Госпића, ту је бачено 40 хиљада Срба. Због чега су то радили? Мени су преживели причали, да би Србе покатоличили“.
Долина реке Сутјеске, Република Српска
© Sputnik
Мајка чека сина кога нема
Анте Дадић учесник је 4. и 5. офанзиве. Преживео је чувену Битку на Неретви. Била је то серија борби у долини ове реке између југословенских партизана и сила Осовине током фебруара и марта 1943. године. Била је то битка за спасавање више од 4000 рањеника.
„Рањеници су били на јадним носилима од шаторског крила. Неко без ноге, некоме је метак прошао кроз оба колена. Моја бригада је била уз рањенике у најгоре време, да их заштити. Колона је била седам, осам километара. И стало се, две ноћи и два дана. Ту је једини правац био да прођу рањеници. Једно јутро, покрет! Јао, свануло и болесницима и нама. Пређемо Неретву код Јабланице. Кад смо прешли, страшно! Прича се да су вашке бачене из ваздуха“.
Још већа пошаст био је тифус. И наш саговорник је преживео неки облик болести, али се извукао. Страшне слике умирања остале су. Посебно је, додаје, било страшно кад од тифуса оболи жена.
„После три дана прођеш поред ње, мртва је, али глава јој је као на длану. Без иједне длаке. То су високе температуре, прво се огуле дланови, онда лице, коса опада. Било је много жртава, не од непријатеља, него од болести, тифуса и глади. Мајка чека свог сина, нема сина. Остао је код Дрвара, Ливна, код Дувна. То је било јако, јако дирљиво“.
Сутјеска – велика гробница
Анте је преживео и другу најславнију битку на југословенском ратишту, Битку на Сутјесци. Било је то највеће масовно страдање:
„Наши непријатељи су планирали велику гробницу на Сутјесци. И да буде крај југословенске револуције. Дете које лежи поред стазе мртво, жена која је без косе, обнажена, у распаду. Те су ми слике остале. На Сутјесци је погинуло 7000 бораца, били су и не борци деца, омладина и старији људи“.
После битке на Сутјесци, већ се осетио мирис слободе. Фронт се окренуо ка западу, у завршним операцијама, Анте је, каже, имао срећу, да буде у јединици која је обезбеђивала Врховни штаб.
„Да се није то десило, можда не би био жив. Код Ријеке је погинуло 1200 партизана. А онда је дошао 9. мај и слобода! Сванула слобода за целу Европу!“.
Знамење у Дадићевој кући
© Sputnik / Сенка Милош
Фашисти делују и сада – у Украјини
По ослобођењу у Београду је завршио Војну академију, отишао у јединицу која је чувала границе. Прелази у полицију, а затим у Министарство спољних послова. Били су то почеци дипломатије нове Југославије.
Бавио се обезбеђењем наших представника у иностранству. Службовао је у Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Турској. Водио рачуна „о стварима које нису видљиве“, јер фашисти су деловали и тада, као што, како каже, „делују и сада“.
„У Украјини је преживело 80 хиљада нациста, за време Другог светског рата је имала специјалне дивизије које су се бориле против Руса. Бориле су се и против нас. А кад је почео овај рат, нацисти из целог света су се здушно на брзину јавили. Данас су у Украјини страни плаћеници, страни кољачи. Али ме забрињава и план великих сила, шта планирају са Израелом“.
Док чека расплет великих дешавања у свету, наш саговорник спрема се за прославу јубиларног рођендана. Верује да неће бити ништа мање свечано од последњег обележавања Битке на Сутјесци. Било је, каже, пуно младих, то је нада да се свет креће у светлију будућност.
Казамат у Мостару
Затвори у целој Краљевини Југославији били су пуни, па су Анту и друге ухапшене одвели у Мостар. Био је заточен две недеље, скоро потпуно без хране, често и без воде. И када је пуштен, није био слободан, усташе су биле свуда.
Страшне вести стизале су до њега, били су брутални. Дешавале су се ствари које није могао да разуме. Имао је 17 година:
„Ти зликовци, то нису људи, то је нешто чудно. Једноставно се људи претворе у убице. Свог комшију убије, дете свог комшије. Усташе нису имале пардона ни према Хрватима који нису били за оно што пропагирају. Кад се сетим те банде, тих лопова, пљачкаша, тих кољача, па то је било страшно“.
Сањао је о слободној територији, била је то планина Динара, масив између мора и залеђа на коме је планиран отпор. Са још тројицом младића запутио се у дивљину. Младост је била храбра, повела их је девојка која је имала само 22 године.
„Било је врло тешко доћи у Динару, били су свуда, усташа до усташе, Италијан до Италијана. Путовали смо два дана и две ноћи. Без хране, без воде, пешке. Једно јутро, било је лепо време, 12. априла 42. године, дођемо у дивно село на обронцима Динаре, наслања се на Цетину, зове се Бителић. Дочекала су нас браћа Иван и Петар Брачуљ, народни хероји. Прва храна после два дана и две ноћи“.
Прво изненађење на Динари био је лекар који је био Рус. Није, каже, прихватио своју, али јесте југословенску револуцију. Прва далматинска бригада тада је већ бројала око 600 људи, сваког дана су на Динару пристизали нови борци. Чекали су пушке, вежбали са дрвеним. Константно су пристизали нови партизани. Формирана је Прва далматинска бригада.
Иако је цела земља била под немачком и италијанском чизмом, наш саговорник истиче да су домаћи непријатељи често били суровији, посебно усташе. Посебно су били сурови према припадницима друге вере, Србима. Иза много тога је, каже, стајала католичка црква.
„Да су хтели, не би постојао Јасеновац, нарочито Степинац, било би другачије. Не би било толико жртава. У јаму Јадовно код Госпића, ту је бачено 40 хиљада Срба. Због чега су то радили? Мени су преживели причали, да би Србе покатоличили“.
Долина реке Сутјеске, Република Српска
© Sputnik
Мајка чека сина кога нема
Анте Дадић учесник је 4. и 5. офанзиве. Преживео је чувену Битку на Неретви. Била је то серија борби у долини ове реке између југословенских партизана и сила Осовине током фебруара и марта 1943. године. Била је то битка за спасавање више од 4000 рањеника.
„Рањеници су били на јадним носилима од шаторског крила. Неко без ноге, некоме је метак прошао кроз оба колена. Моја бригада је била уз рањенике у најгоре време, да их заштити. Колона је била седам, осам километара. И стало се, две ноћи и два дана. Ту је једини правац био да прођу рањеници. Једно јутро, покрет! Јао, свануло и болесницима и нама. Пређемо Неретву код Јабланице. Кад смо прешли, страшно! Прича се да су вашке бачене из ваздуха“.
Још већа пошаст био је тифус. И наш саговорник је преживео неки облик болести, али се извукао. Страшне слике умирања остале су. Посебно је, додаје, било страшно кад од тифуса оболи жена.
„После три дана прођеш поред ње, мртва је, али глава јој је као на длану. Без иједне длаке. То су високе температуре, прво се огуле дланови, онда лице, коса опада. Било је много жртава, не од непријатеља, него од болести, тифуса и глади. Мајка чека свог сина, нема сина. Остао је код Дрвара, Ливна, код Дувна. То је било јако, јако дирљиво“.
Сутјеска – велика гробница
Анте је преживео и другу најславнију битку на југословенском ратишту, Битку на Сутјесци. Било је то највеће масовно страдање:
„Наши непријатељи су планирали велику гробницу на Сутјесци. И да буде крај југословенске револуције. Дете које лежи поред стазе мртво, жена која је без косе, обнажена, у распаду. Те су ми слике остале. На Сутјесци је погинуло 7000 бораца, били су и не борци деца, омладина и старији људи“.
После битке на Сутјесци, већ се осетио мирис слободе. Фронт се окренуо ка западу, у завршним операцијама, Анте је, каже, имао срећу, да буде у јединици која је обезбеђивала Врховни штаб.
„Да се није то десило, можда не би био жив. Код Ријеке је погинуло 1200 партизана. А онда је дошао 9. мај и слобода! Сванула слобода за целу Европу!“.
Знамење у Дадићевој кући
© Sputnik / Сенка Милош
Фашисти делују и сада – у Украјини
По ослобођењу у Београду је завршио Војну академију, отишао у јединицу која је чувала границе. Прелази у полицију, а затим у Министарство спољних послова. Били су то почеци дипломатије нове Југославије.
Бавио се обезбеђењем наших представника у иностранству. Службовао је у Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Турској. Водио рачуна „о стварима које нису видљиве“, јер фашисти су деловали и тада, као што, како каже, „делују и сада“.
„У Украјини је преживело 80 хиљада нациста, за време Другог светског рата је имала специјалне дивизије које су се бориле против Руса. Бориле су се и против нас. А кад је почео овај рат, нацисти из целог света су се здушно на брзину јавили. Данас су у Украјини страни плаћеници, страни кољачи. Али ме забрињава и план великих сила, шта планирају са Израелом“.
Док чека расплет великих дешавања у свету, наш саговорник спрема се за прославу јубиларног рођендана. Верује да неће бити ништа мање свечано од последњег обележавања Битке на Сутјесци. Било је, каже, пуно младих, то је нада да се свет креће у светлију будућност.
извор: спутњик
