спро­во­ди се при­мје­ном ал­ба­но ­-те­ро­ра, чи­ја је иде­о­логи­ја ал­ба­ни­зам а фор­ма са­вре­ме­ни теро­ри­зам. То је по­себ­но до­шло до из­ра­жа­ја у по­след­њој де­це­ни­ји 20 вије­ка.

По­зна­то је да на про­сто­ри­ма ју­жне срп­ске покра­ји­не ни­ка­да у исто­ри­ји ни­је би­ло еле­ме­

на­та Ал­бан­ске држав­но­сти, као и да гра­ни­це Ср­би­је са су­сје­ди­ма ни­је

од­ре­ђи­ва­ла Ср­би­ја, већ ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца. По­себно тре­ба ис­та­ћи да се број­ност јед­не на­ци­о­нал­не зајед­ни­це не од­ре­ђу­је ње­ним број­ним ста­њем у јед­ном

ре­ги­о­ну о чему смо у више наврата писали , већ ње­ним број­ним ста­њем у окви­ру ције­ле др­жа­ве. Без об­зи­ра на ове чи­ње­ни­це, основ­ни циљ шћип­тар­ског

се­па­ра­ти­стич­ко-те­ро­ри­стич­ког по­кре­та је етнич­кичи­сто Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, а за­тим отима­ње те срп­ске те­ри­то­ри­је и ства­ра­ње са­

мо­стал­не др­жа­ве. Без об­зи­ра на офан­зи­ву шћип­тар­ских те­ро­ри­ста и њи­хо­вих моћ­них ло­би­ста у свије­ту, ни­ко у Ср­би­ји не­ма пра­во да пот­пи­ше се­це­си­ју ју­жне срп­ске по­кра­ји­не, тј. одва­јање Ко­со­ва и Ме­то­хи­је од Срби­је.То је безброј пута поновио и Предсједник Србије Александар Вучић како домаћој тако и међународној заједници.

Ср­би су се то­ком ве­ли­ке се­о­бе ин­до­е­вропских на­ро­да ко­начно на­ста­ни­ли на про­стор Бал­кан­ског по­лу­о­стр­ва, тј. на про­стор

да­на­шњег Ко­со­ва и Ме­то­хи­је у 7. вије­ку, тадашњег Ви­зан­тиј­ског

цар­ства гдје обра­зу­ју сво­је обла­сти зва­не Скла­ви­ни­је, за­тим од Визан­ти­је при­ма­ју хришћан­ство, а од 9. до 11. вије­ка ствар­ју сво­је локал­не кне­же­ви­не, до сту­па­ња на сце­ну слав­не по­ро­ди­це Не­ма­њи­ћа

по­ло­ви­ном 12. вије­ка. Сте­фан Не­ма­ња је пр­ви ус­пио ра­ту­ју­ћи али и скла­па­ју­ћи мир са Ви­зан­ти­јом да при кра­ју 12. вије­ка ор­га­ни­зује са­мо­стал­ну срп­ску држа­ву у чи­ји са­став та­да ула­зи те­ри­то­рија да­на­шњег Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, да би од­мах Космет по­стао њен

сре­ди­шњи др­жав­ни и цр­кве­ни дио. При­шти­на је би­ла цен­тар средњо­вје­ков­не срп­ске фе удал­не др­жа­ве за врије­ме кра­ља Ми­лу­ти­на од 1282-1321.године , а јед­но врије­ме При­зрен је био пре­сто­ни­ца срп­ских царе­ва Ду­ша­на и Уро­ша,док се за Скадар слободно може рећи да је древна Српска престоница још од прије Немањићког периода .По­ред то­га Пећ је у пе­ри­о­ди­ма 1346-1457 .године и 1557-1766.ходине  би­о сре­ди­ште Па­тријарши­је срп­ске цр­кве. Ка­да су Тур­ци за­у­зе­ли Ко­со­во и Ме­то­хи­ју 1455. го­ди­не па­дом Но­вог Бр­да по­пи­са­ли су за­те­че­но станов­ни­штво, ко­је је би­ло ско­ро цјелокупно  Срп­ско,

са­мо је би­ло 2 – 3 % Арнаута -Чама за­пад­но од Ђа­ко­ви­це.У сред­њем вије­ку ни­је по­сто­ја­ло по­себ­но име за те­ри­то­ри­ју данaшњег Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, осим оп­штег име­на Ср­би­ја. Под тим име­ном те­ри­то­ри­ју да­на­шњег Ко­смета при­зна­ју мно­ги свјет­ски

пу­то­пи­сци у 16.и 17.вије­ку од ко­јих су не­ки би­

ли и Ар­ба­на­си-Чами .Мле­тач­ки по­сла­ник Ја­к

ов Со­рен­цо 1575. го­ди­не ка­же: “Пре­ла­зе­ћи 

Дрим, ула­зим у Ср­би­ју“. Бар­ски би­скуп Ма­рин Би­ци -Болица  1610. го­ди­не та­ко­ђе узи­ма Цр­ни Дрим као гра­ни­цу из­ме­ђу Ср­би­је и Ал­ба­ни­је,а надбускуп Пећки Петар Бодан одређује територије етничке Србије на ријеци Мат – Маћа код данас Албанског града Љеша .Пе­тар Ма­зар­ски 1623. го­ди­не ка­же да Дрим де­ли Ср­би­ју од Ал­бани­је, а над­би­скуп Ђор­ђо Би­јан­ки, вр­ше­ћи ка­нон­ску ви­зи­та­ци­ју у

Ср­би­ји 1638. го­ди­не, на­пи­сао је да се При­зрен на­ла­зи у Ср­би­ји. Пре­ма доступним  пи­са­ним до­ку­мен­ти­ма Ко­со­во и Ме­то­хи­ја су би­ли од

13-17.вије­ка ет­нич­ки нај­хо­мо­ге­ни­је обла­сти срп­ске др­жа­ве. О ет­нич­кој струк­ту­ри ста­нов­ни­штва пи­са­ли су мно­ги ет­но­ло­зи. Јозеф Милер  1838. го­ди­не пи­ше: да су Ср­би би­ли ве­ћи­на у ско­ро свим ме­сти­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Фран­цу­ски ан­тро­по­ге­о­граф Га­стон Гра­ –

ви­је је по­чет­ком 20. вије­ка про­пу­то­

вао Ко­со­вом и Ме­тохи­јом, и из­ме­ђу оста­лог на­пи­сао: “Го­то­во сви му­сли­ма­ни то­га ре­ги-

се мно­ге фа­ми­ли­је по­де­ље­не на пра­во­слав­не и му­сли­ман­ске Српске ку­ће.“

Од пр­ве при­зрен­ске ли­ге 1878. го­ди­не иако су би­ли ве­ћин­ско станов­ни­штво Ср­би су ма­совно про­тје­ри­ва­ни са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је уз

по­моћ и пре­ћут­но одо­бра­ва­ње тур­ске

ца­ревине. Па и по­ред то­га на

по­пи­су ста­нов­ни­штва на Ко­сме­ту 1929. го­ди­не Ср­би су би­ли још увијек ве­ћин­ско ста­нов­ни­штво са дијелом од  61%. Чи­тави 20. вијек про­те­као је у раз­ли­чи­ти­вим ви­до­ви­ма на­си­ља Ал­ба­на­ца над Ср­би­ма. По­ред ових чи­ње­ни­ца тре­ба по­себ­но ис­та­ћи да Ко­со­во и Мето­хи­ја пред­ста­вља цен­тар срп­ске ду­хов­но­сти и кул­ту­ре. На­уч­на ис­тра­жи­ва­ња то­ком 19. и 20.вије­ка утвр­ди­ла су да на Ко­сме­ту посто­је 162 објек­та, ко­ји су да­нас про­гла­ше­на за култур­но до­бро од из­у­зет­не ва­жно­сти, док је 500 обје­ка­та за­шти­ће­но као спо­ме­ни­ци

кул­ту­ре, а ви­ше од 1400 је еви­ден­ти­ра­но као кул­тур­на ба­шти­на Срп­ског на­ро­да на том тлу. У тој ри­зни­ци свих срп­ских зе­ма­ља,

обла­сти нај­бо­га­ти­јој хри­шћан­ским ста­ри­на­ма, вр­ху­нац цр­кве­ног умјет­нич­ког гра­ди­тељ­ства до­стиг­нут је то­ком 13. до 16  вије­ка.

Сведочанствa су хра­мо­ви нео­пи­си­ве ле­по­те, срп­ске мо­ли­тве у ка­мену: Пећ­ка па­три­јар­ши­ја гра­ђе­на 1230-1330, Бо­го­ро­ди­ца Ље­ви­шка

(1219-1305), Гра­ча­ни­ца (1313-1321), Ви­со­ки Де­ча­ни (1327-1335), те им­по­зант­ни оста­ци, св. Ар­хан­ђе­ла код Призрена  сред­њо­вје­ков­них гра­до­ва Бањ­ске, Зве­ча­на, Но­вог Бр­да, При­леп­ца, Убо­шца, Ај­нов­ца и де­сети­на вла­сте­лин­ских за­ду­жби­на из 13. и 14. вије­ка. Кра­јем 2003. го­ди­не на Ко­сме­ту по­сто­је 1994 срп­ска то­по­ни­ма, од ко­јих 1181

цр­ка­ва и цр­кви­шта, 113 ма­на­сти­ра, 48 ис­по­сни­ца, 8 спо­мен-­ка­пе­ла, 534 срп­ска гро­бља, 96 твр­ђа­ва и 14 дво­ра­ца срп­ске вла­сте­ле.Идентична ситуација је и у Албанији .Крајем 2023 .године у „земљи Орлова ‘постоје 2034 српска топонима ,659 цркава и црквишта ,11 спомен капела ,355 српских гробаља ,18 тврћава ,9 двораца српске властеле о чему смо исцрпно писали .

На­ци­о­нал­ни по­крет и иде­је о ет­нич­ком ује­

диње­њу Ал­ба­на­ца на­ста­ле су од­мах

по­сле Бер­лин­ског кон­гре­са, на ко­ме је до­није­та од­лу­ка да се Тур­ска

мо­ра по­ву­ћи са нај­ве­ћег дије­ла оку­пи­ра­ног бал­кан­ског по­лу­о­стр­ва. Аустри­ји ни­је од­го­ва­ра­ло да све те те­ри­то­ри­је при­пад­ну хри­-

шћанским бал­кан­ским на­ро­ди­ма, а по­себ­но су би­ли про­тив те­ри­то­ри­јал-

ног про­ши­ри­ва­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре, ко­је би има­ле за­јед­нич­ку

гра­ни­цу, а у вој­ном сми­слу по­ста­ле ре­спек­та­би­лан фак­тор. Аустри-

ја је та­ко охра­бри­ла Ал­бан­це, а ро­до­на­чел­ник те иде­је би­ла је пр­ва

при­зрен­ска ли­га, код Ту­ра­ка по­зна­та као Ар­на­ут кон­гра. На че­лу

ли­ге би­ле су бра­ћа Ав­дул, На­им и Са­ми Фра­ше­ри, ви­ши чи­нов­ници на тур­ском Двору – Пор­ти. При­зрен­ска ли­га је пр­вије­нац иде­је о ства­ра­њу ет­нич­ки чи­сте “Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”.

 Пр­ва при­зрен­ска ли­га је тво­рац

иде­је од ства­ра­њу ал­бан­ске на­ци­о­нал­не ар­ми­је АНА, ко­ја би ег­зисти­ра­ла на ал­бан­ским ет­нич­ким про­сто­ри­ма. На­кон фор­ми­ра­ња Пр­ве при­зрен­ске ли­ге фор­ми­ра­ју се Пећ­ка ли­га, Ко­сов­ски ко­ми­тет, На­ци­о­нал­ни фронт Ал­ба­на­ца а све са ци­љем да се ор­га­ни­зу­ју по­буне и да се сва­ка по­сто­је­ћа власт дис­кре­ди­ту­је у очи­ма ме­ђу­на­род­не

за­јед­ни­це, ка­ко би на та­квим осно­ва­ма Шћип­та­ри до­би­ли по­др­шку ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це за оства­ри­ва­ње њи­хо­вих се­па­ра­ти­сти­чих

иде­ја о ства­ра­њу ет­нич­ки чи­сте “Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”.На­си­ље над срп­ским ста­нов­ни­штвом од фор­ми­ра­ња Пр­ве призрен­ске ли­ге па до 1912. го­ди­не (ка­да је осло­бо­ђе­на Ста­ра Ср­бија) би­ло је ви­ше из­ра­же­но не­го у про­те­клих сто­ти­ну го­ди­на. То се нај­бо­ље ви­ди из пре­пи­ске срп­ских кон­зу­ла у При­шти­ни:Мирослава  Спа­лај­кови­ћа, Бранислава Ну­ши­ћа, Милана Ра­ки­ћа,Јована Дучић  и дру­гих, као и про­тест­не но­те Кра­ље­ви­не Ср­би­је Ца­ри­гра­ду, гдје се“ зах­те­ва за­шти­та срп­ског ста­нов­ни­штва 

По­сле Пр­вог бал­кан­ског ра­та 1912. го­ди­не, у ко­ме су Ал­банци би­ли на стра­ни Тур­ске, Кон­фе­рен­ци­ја ам­ба­са­до­ра у Лон­до­ну

1913. го­ди­не утвр­ди­ла је гра­ни­це но­во­о­сно­ва­не ал­бан­ске др­жа­ве. Но­вем­бра 1921. го­ди­не Кон­фе­рен­ци­ја ам­ба­са­до­ра у Па­ри­зу до­није­ла

је од­лу­ку о при­зна­ва­њу Ал­ба­ни­је као не­за­ви­сне и су­ве­ре­не др­жа­ве (Ал­ба­ни­ја је прије то­га 1920. го­ди­не при­мље­на у дру­штво на­ро­да).

Иако је Кон­фе­рен­ци­ја ам­ба­са­до­ра у Па­ри­зу на­чел­но утвр­ди­ла грани­це ко­је су се у осно­ви по­кла­па­ле са ре­ше­њи­ма Лон­дон­ске кон­фе-

рен­ци­је, де­фи­ни­тив­на гра­ни­ца из­ме­ђу Кра­ље­ви­не СХС и Ал­ба­ни­јеутвр­ђе­на је про­то­ко­лом Ме­ђу­на­род­не ко­ми­си­је о раз­гра­ни­че­њу доне­тим у Фи­рен­ци 26. ју­ла 1926. го­ди­не. Ал­бан­ска др­жа­ва об­у­хва­ти-

ла је нај­ве­ћи део ал­бан­ских ет­нич­ких те­ри­то­ри­ја.

У Ска­дру је 7 но­вем­бра 1918 го­ди­не фор­ми­ран “Ко­сов­ски ко­митет”, чи­је је по­ли­тич­ко-про­па­гад­но и те­ро­ри­стич­ко дје­ло­ва­ње, са по-

зи­ци­ја ал­бан­ског ире­ден­ти­зма и ко­сов­ског се­па­ра­ти­зма, пре­суд­но ути­ца­ло на ју­го­сло­вен­ско-ал­бан­ске од­но­се у пе­ри­о­ду из­ме­ђу два свјетска ра­та. По­ли­тич­ка плат­фор­ма тог ко­ми­те­та била је од­бра­на те­ри­то­ријал­не цје­ло­куп­но­сти и “осло­бо­ђе­ње Ко­со­ва и дру­гих ал­бан­ских краје­ва“ свим сред­стви­ма, ка­ко би се си­лом оте­ла срп­ска те­ри­то­ри­ја. Аутор овог фељтона Дејан Бешовић пише о томе у дјелу Качаци и Србија – САНУ Балканолошки институт св.2-3 стр .14-32 ,Београд 1999 .године као и касније на порталима српска 24 ,Инфо 083 Васељенска .нет ,Српска наука и култура ,Srebian Times  :  У бор­би за те ци­ље­ве на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји је од 1919. до 1924. го­ди­не де­ло­вао од­мет­нич­ки от­пор по­знат под на­зи­вом ка­чач­ки по­крет.Сам појам качака значи -одметник – разбојник . Качач­ки по­крет има ду­гу тра­ди­ци­ју и по­ти­че из Ал­ба­ни­је. Ка­ча­ци су, у ства­ри, чамски одметници који су лутали прво Грчком а када их је Генерал  Наполеон Зервад отјерао из Грчке и  Северног Епира ,доскитали су се на Косово и Метохију . Нај­че­шћи раз­ло­зи за од­мет­ни­штво у шу­ма­ма 

ма, а све уз за­шти­ту и по­моћ оку­па­ци­о­них си­ла. Пре­ма по­да­ци­ма 

шти­ти­ле Ср­бе од стра­вич­не тор­ту­ре“ .Ни једне једине ријечи осуде овако монструозних злочина није се могло чути од „савезника “ САД- а ,Велике Британије ,Француске а још мање од тадашњег комунистичког руководства СССР .Кина и ако настројена Анти-фашистички ћутала је о Шћиптарским злочинима на Космету и Албанији . Једину утјеху Срби су пронашли међу Сјевероепирских Грцима ,који су били у идентичној ситуацији – између Шћиптарског наковања и комунистичко Енверовског чекића . Први Југословенски амбасадор у послије ратној Албанији (1944-1945 ) народни херој и носилац партизанске споменице пише у извјештају Архив МСП Србије 92-60/1945  : Народ у Враки је прилично примитиван и још увек верује у Бога и држи се древних хришћанско -православних обичаја .Дуго смо разговарали са другом Енвером и другом Мехмедом ( Шеху прим.Д.Б.).Срби у том делу Албаније више верују Георгиосу Зервасу који је побио хиљаде Чама него другу Титу и Другу Енверу који хоће да направе нови свет у којем неће бити разлике међу народима . Посебно забрињава то што се генерал Петар Булатовић сврстао на страну Георгија Зерваса и Дионисија Никопулоса и не подржава борбу грчких комуниста којима Друг Тито преко Енвер Хоџе шаље помоћ како би ослободили Грчку од православног мрачњаштва . Булатовићу је ближи Зервас него Маркос Вафијадис кога подржава целокупни комунистички свет. Такође браћа Православни Свештеници Велиша и Лазар Поповић упорно одбијају да се повинују новим комунистичким совјетским властима.Они хорски говоре да је у Албанији присутан национални комунизам који за циљ има уништење Србије и Српског народа .Покушао сам са њима да разговарам али су они уверени у исправност својих поступака  „

Да трагедија по Српски народ буде већа овакво национално стање задржаће се у Србији и Црној Гори наредних три деценије у којима ће се истопити готово цјелокупно Српско становништво Косова ,Метохије ,Враке ,Скадра и шире .Душан Драгосавац члан ЦК СКЈ и високи представник Срба у Хрватској у књизи Национално  и интернационално ,Нолит ,Београд 1979 стр .34-36  .године каже : Срби у Хрватској као и на Косову и Метохији и сусједној Албанији нијесу се никада ослободили прошасти зване ,Православље и њене Цркве која је носилац хегемонистичке Великосрпске политике на Балкану .Бити Србин значи бити загледан у просперитетну интернационалну Србију у склопу СФРЈ ,равноправној заједници народа и народности а не у некакве митове и бабке легенде којима су робовали наши преци “ 

17.септембра 1987 .године на Седмој сједници СК Србије Драгиша Павловић предсједник ГК СК Београда ће рећи : Неуравнотежене речи само стварају хистерично расположење које чини ствари само лошијима, а не решава проблем. Простор за решење косовског проблема сада је тако сужен да и најмања грешка може бити трагична за Србе и Црногорце, за српски народ и целокупну стабилност у Југославији. … Ситуација на Косову, која се не побољшава жељеном и обећаном брзином, ствара опасну атмосферу где свака реч изговорена против српског национализма је схваћена као национализам. Страствене речи могу донети само ватру.Позивам на разум и братску слогу Србе који морају исказати поштовање према Албанцима .Након убиства војника ЈНА у Параћину, које је починио Албанац Азиз Кељменди, у српским медијима почела је кампања против Албанаца, и тврдим да је ово злочин уперен против Југославије. Драгиша Павловић је, 11. септембра, рекао Да се ситуација на Косову и Метохији не може поправити „олако обећаном брзином“, нити ванредним стањем. Једина прихватљива позиција с које се може решавати проблем Косова, јесте позиција СКЈ, а не нека популистичка или националистичка позиција“.Антибирократска револуција, позната и као Јогурт револуција, био је период српске историје који је отпочео 8. сједницом Централног комитета Савеза комуниста Србије 1987. године, а завршио се почетком 1989.хо,кадровским смјенама које су омогућиле ограничење аутономије српских покрајина и превласт Србије у савезним органима власти. Ово раздобље је обележено серијом митинга током лета и јесени 1988. године, помоћу којих је председник ЦК СК Србије Слободан Милошевић срушио покрајинске власти Војводине и Косова и републичке власти Црне Горе, на њихово место поставивши своје присталице. До 1989. године Србија је стекла контролу над 4 од 8 гласова у федералном председништву и контролу над Савезом комуниста Југославије.Према југословенском уставу из 1974. аутономне покрајина Војводина и Косово су у великој мјери биле независне од владе Србије, и обије су имале по једно мјесто у Предсједништву СФРЈ, које је још чинило 6 република . Због тога је њихов статус био скоро истовјетан статусу република, што је омогућило покрајинским руководствима Косова и Војводине да воде практично независне политике.Милошевићев успон на власт се поклопио са српско-албанским тензијама на Косову, пошто су се Срби жалили да су их угњетавали Албанци и руководство покрајине којим су доминирали Албанци.Године 1985, припадници „Српског покрета отпора” са Косова упућују државним органима петицију, чије састављање су помогли и јеромонах Атанасије Јевтић и Добрица Ћосић, у којој кажу :да покрајином владају великоалбански шовинисти који су окупирали део Југославије и над Србима чине геноцид. Масовни протести су почели у фебруару 1986.године уз неколико окупљања косовских Срба у Београду и на Косову, који су тражили одлучније рјешавање проблематичне ситуације на Косову. Срби са Косова и Метохије тих година протестују по градовима Србије, а 26. фебруара 1986. године њих стотинак проваљује у Савезну скупштину, захтијевајући увођење ванредног стања и укидање аутономије Косова. Ово су били релативно мали протести, са 100-5.000 учесника и били су углавном реакција на појединачне међуетничке инциденте. Највећи такав скуп је одржан у Косово Пољу априла 1987. на којем се окупило око 20.000 особа.

Међутим, избијање великих протеста је почело у половином 1988. У јуну протест радника фабрике Змај је скупио око 5.000 особа. У јулу су одржани митинзи у седам градова са десетинама хиљада учесника, а у августу у десет градова са 300.000 учесника. До септембра митинзи су се проширили на 39 градова са преко 500.000 учесника.Скуп у Београду на Ушћу, под називом Митинг „Космет у Србији ”, је одржан 19. новембра 1988. Према државној штампи, на њему се скупило око милион људи, а према другима, више стотина хиљада људи. Митинг на Ушћу је замишљен као највећи од свих окупљања, а велике групе људи су долазиле из цијеле Србије фабричким и јавним аутобусима који су закупљени за ову прилику. Милошевић је поновио свој и циљ Србије према слободи и једнакости Србије унутар Југославије:

Битку за Косово ми ћемо добити без обзира на препреке које нам се постављају у земљи и ван ње. Победићемо, дакле, без обзира што се и данас удружују наши непријатељи ван земље са онима у земљи. А да битку за слободу наш српски  народ добија, знају и турски и немачки и сви остали  освајачи.Овај народ је тврди орах -воћка чудновата ,како то каже наш бесмртни Његош “ – закључио је Слободан Милошевић .Овај говор уједно је означио почетак краја комунизма у Срба и почетак краја илузије зване Југославија која је српски народ коштала преко три милиона живота у два Свјетска рата . Готово хорски тих дана глобални свјетски медији пренијели су вијест :Политика стварања Велике Србије (CNN,BBC ,Sky news ,Global TV ,AP ,Le Monde ,Liberasion, DW) .Ништа мањи отпор није забиљежен у Хрватској ,Словенији ,Босни и Херцеговини а комунисти у Србији на челу са генералом  Јовом Капичићем и Стеваном Мирковићем преко листа Комунист,Београд 24.новембра 1988 .године стр .1 . тражили су : Да се лажни комуниста Слободан Милошевић изведе пред суд и осуди на смрт због рушења комунизма и социјалистичког самоуправљања ,као и тековина НОР-а “ 

                               (наставиће се )