Пише :Дејан Бешовић

Власи су се током времена у територијама српских држава постепено утапали у српску културу и асимиловали се са већинским становништвом словенског поријекла. Након тога, Власи нестају као страни етнички идентитет. Ова појава је била присутна и код других балканских народа, попут Бугара. Када је дошло до нестанка влашког идентитета као страног етничког елемента, зависи од области и територије, као и других фактора, али о томе постоје различита мишљења.

Док је углавном заступљено мишљење у српској историографији, као код Јована Ердељановића, Јована Цвијића, Бранислава Ђурђева и других, да је до тога дошло веома рано у време управе Немањића или чак и пре“, постоје и мишљења попут Симе Ћирковића да се то десило тек у време или након османских освајања простора Балкана.По првом виђењу доста заступљеном у српској и дијелу западне историографије, термин Влах се постепено у многим областима пренио са етничког, на социолошку категорију у виду сточара још у вријеме владавине Немањића. То се десило због потпуног утапања старих Влаха у српску културу, односно прихватањем језика и имена, као и обичаја, а и српске православне вјере, по чему су изгубили главне карактеристике страног етничког елемента по чему би се разликовали од околине.По Ћирковићевом виђењу, а и у једном дијелу западне историографије, Влах је остао као етничка одредница и поред утапања у српску културу за време Немањића, још увек је био страни етнички елемент због другог сталешког положаја (сточари). Тиме је био издвојен од Срба који су углавном били ратари. Овиме Власи, иако остају издвојени, ипак због исте културе нису више етничка група у правом смислу. Тако је било све док османска освајања нису задесила просторе и урушила тадашњи феудални систем и увела свој који се више фокусирао на веру, чиме је дошло до стапања православних Влаха у Србе. То је довело до већих промена укључујући и формирања племенске организације из 15. и 16. века чиме су се Власи брзо изгубили као страни етнички елемент и измешали са словенским становништвом, прихватајући српски. Ово је текло различитим током у зависности од простора на коме се дешавало и утицаја разноврсних елемената попут цркве која је тада била носилац културе, сегрегације словенског и несловенског становништва и слично. То није било ограничено само на Србе, већ и друге словенске балканске народе.Ипак,ово постаје донекле проблематично када се из ове перспективе посматрају мали простори попут Брда и Зете на територији данашње Црне Горе. Ту је такво издвајање било теже, и те се асимилација вјероватно десила раније још у крајем периода управе Немањића.Такође, огроман број топонима у Пиперима је доминантно словено-српског  поријекла, што сведочи о томе да је српски идентитет био укоринењен у тим просторима прије Османских освајања. Осим тога, у вријеме Немањића се развија српски феудални састав у коме је Власима препуштено сточарство, као и други послови те је свако ко би се бавио тиме био Блах по сталежу. Такође, када су првобитно били издвојена етничка група у раном средњем вијеку, не треба заборавити и чињеницу да је до тог стапања могло доћи само ако је у тим просторима било већинских Срба у које се несловенско становништво могло утопити, као и да је то текло различитим периодима на различитим просторима. У сваком случају, било да се то десило у вријеме српских средњовјековних држава или у време османских освајања тих простора у 15. вијеку па надаље, Власи су се као страни етнички елемент утопили у сусједно словенско становништво чиме престају бити други етнички елемент. Од тада, термин „Влах“ се на српским просторима користи као синоним за Србе.

Српски  становништво ових крајева чинили су Лужани. Они су представљали бројно старије српско становништво које се касније постепеним слабљењем српске управе и нестанком жупске формације утопило у околно становништво и формирало племена попут Пипера и Бјелопавлића.Код Пипера, асимиловањем старих Влаха од стране старих Срба настаје старији слој Пипера.Та асимилација се десила рано захваљујући већ формираном српском идентитету, јаком српском културном утицају и позицији усред Зете, као и присутности бројнијег становништва српског  поримекла, као и формиране лушке жупе, а о њој као што смо више пута напоменули ,свједоче пописи из 15. вијека и раније, и топоними гдје се види да су становници великом већином носиоци српског, односно словенског идентитета.

                             (наставиће се )