Пише :Дејан Бешовић

Како се из дефтера из 1485. године организација огледа у слабљењу жупе, 1497. године у добијању катуна, тако се 1570. године бележи формирана племенска управа какву знамо. У дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године се види да су Пипери попримили родовски облик организације. У њему стоји „Да је раја масовно одбила да се попише, а да су кнезови пристали да плаћају одсјечком. Споменута су села Гојсалићи, Ђурковица, Мрке, Црнци, Петровићи, Николићи, Павличићи, Гостићи и друга.“

Управа од 16. вијека па надаље, је била слична је оној код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из значајнијих  братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. вијека. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећа, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и узвикнули „Ко је Пипер, на Бјелоглав!„. Тамо су се рјешавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, рјешавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна мјеста или сједнике-посијела  на којима су се састајали ради рјешавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.

Пипери као племе имају дугу историју. Праћењем њихове историје се може видјети како су се иначе српска племена формирала, односно како се долазило до племенске организације. Оно по чему Пипери донекле одступају од појединих других брђанског српских племена јесте терен на коме је била формирана Лушка жупа, то јест, жупска формација је била доста снажно присутна. Она је обухватала већински становништво српског  поријекла, али је утопила донекле у ратаре и становништво несловенског порекла. Османским освајањима тих простора те и доласком новијег слоја становништва, нестаје лушка жупа и почиње прелаз ка катунима, а након тога ка племенској организацији. По пописима се још и у то вријеме види да доминирају искључиво српска и хришћанска имена, док других има у траговима, да је говорни језик био српски, а једина вјера забиљежена још и у 15. вијеку је била српска православна, како код старијег, тако и код придошлог слоја становништва код кога је то било и израженије.Као племе, Пипери су се показали као веома ратоборни што се види по њиховом учешћу у многим биткама. Узрок овога су били веома тешки услови живота, жеља за слободом и нетрпељивост према османској управи ових крајева. Касније, преласком у новије државе, Црну Гору, а касније Југославију, племенска организација губи на значају и полако нестаје.Што се тиче периода прије и у вријеме доласка Словена на Балкантиме и Срба, око 6. и 7. века, оно што је сигурно јесте то да су на овим просторима живели староседеоци који су били илирско-романско становништво, називано Власима. О томе свједоче многи топоними, који су пред-словенског поријекла, а преузети су од језика који се у тим крајевима говорио, а то укључује и латински и задржали се и до данас: Матаруге, Рогаме, Баћи, Мажђап, Дука, Бањаестра (познато код Пипера и као Бољесестра) и други.[Ко су били ти старосједеоци свједоче и топоними попут Влашке Драче код Стијене Пиперске , а и на основу извора и података о тим крајевима лако се закључује да се ради о народу које су Словени назвали Власима.Влашке термине и топониме су преузели Срби из крајева Дукље, а самим тиме и у Пиперима, али и Албанци ка Скадру који је у близини и сјеверној Албанији уопште. Тако се мали број топонима са ових простора, попут назива села Рогами, у мало измењеној форми могу наћи у мањем броју и у околним деловима, као и данашњој северној Албанији. Оно што треба имати у виду јесте то да се у близини Пипера налазио стари град Дукља, односно Диоклитија, што објашњава поријекло тих топонима.Ипак, терен и мали број тих топонима указује на то да Влаха уопште није било много у тим крајевима, те да су они за време доласка Словена били слабо насељени.Што се тиче старих Срба који су долазили у те крајеве за време насељавања Срба на Балкан, јасно је да нису дошли у једном великом таласу, већ су насељавали те крајеве постепено. О њиховом присуству сведочи велики број словенских топонима, везаних за насеља за која се зна да су доста стара и првобитно припадала старијем слоју Пипера, а међу којима су Потпећ, Завала, Свиба, Радећа, Близна и друга. Такође, о њима свједочи и споменута формирана Лушка жупа.

                          ( наставиће се)