Пише :Дејан Бешовић

Слободан Светозарев Милошевић рођен је у Пожаревцу 20.августа  1941 .године

Породица Милошевић потиче из Црне Горе, из села Тузи Љеворечких (засеок Увач),у близини Лијеве Ријеке, на путу Колашин–Подгорица. Братство Милошевића, чији је родоначелник четобаша и велики јунак са почетка 18. вијека Милош Марков, син Марка Батрићева, огранак је племена Васојевићи.Слободанов дједа Симеун Милошевић, капетан Црногорске војске, који је погинуо у Балканским ратовима, имао је троје деце — синове Светозара и Димитрија и ћерку Даринку. Најстарији Светозар (1907—1962), Слободанов отац, завршио је Богословију на Цетињу, али није постао свештеник, већ је предавао вјеронауку у основној школу у Никшићу. .Политиком је почео да се бави током студија на Правном факултету у Београду. Потом је радио у предузећу „Техногас”, гдје је био генерални директор и у Удруженој београдској банци, гдје је био председник Пословног одбора. Посредством Ивана Стамболића, ушао је 1982. у политику. Aприла 1984. изабран је за предсједника Градског комитета Савеза комуниста Београда, а маја 1986. за председника Председништва ЦК СК Србије и члана Председништва ЦК СК Југославије. Његов политички успон почео је априла 1987. након посете Косову Пољу, када се укључио у проблематику кризе у САП Косову. На таласу  ре, коју је покренуо, на Осмој седници ЦК СКС поразио је политичку групу предвођену Стамболићем и утврдио позицију политичког вође Србије. Након тога, укључио се у рјешавање уставних проблема које је СР Србија имала са покрајинама Војводином и Косовом. Маја 1989. постао је предсједник Предсједништва СР Србије.

Током активности за сузбијање утицаја аутономних покрајина, дошао је у сукоб са руководствима других југословенских република, нарочито после смјењивања сепаратистичког  руководства СР Црне Горе, јануара 1989. године. У политичкој борби, која је крајем 1980-их, вођена унутар Савеза комуниста Југославије, доживљаван је као присталица државног централизма и противник демократизације, али и као српски националиста. Након распада Савеза комуниста, којем је лично допринио јула 1990. трансформисао је СК Србије у Социјалистичку партију Србије (СПС) и постао њен први предсједник. На првим вешестраначким изборима у децембру 1990. однео је убједљиву побједу и поново био изабран за предсједника Србије.

Почетком 1990-их називан је „лидером свих Срба“, што га чини једном од кључних личности током ратова на поростору бивше Југославије. Био је заговорник стварања Савезне Републике Југославије, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Због помоћи коју је пружао Србима у Хрватској и Србима у Босни и Херцеговини, током ратних дејстава, Уједињене нације су маја 1992. увеле санкције СР Југославији. Услед унутрашње политичке кризе, у Србији су децембра 1992. одржани нови избори на којима је поново изабран за предсједника Републике, али уз знатно мањи број гласова. Парламентарни избори, одржани су и наредне године, након чега је формирана коалициона влада. Новембра 1995. учествовао је у име Републике Српске на мировним преговорима у Дејтону, гдје је са Фрањом Туђманом и Алијом Изетбеговићем закључио мир, којим је завршен рат у Босни и Херцеговини. Тада је од стране Запада проглашен за једног од „главних фактора мира и стабилности на Балкану“.

Због покушаја да поништи локалне изборе, на којима је изгубио власт у Београду, Новом Саду, Нишу и другим већим градовима, покренут је талас протеста, којима су се придружили студенти. Након тромјесечних демонстрација, уз посредство међународне заједнице, признао је изборни пораз и предао власт опозицији. Јула 1997. изабран је за предсједника СР Југославије, а на изборима септембра исте године успео је да сачува парламентарну власт у Србији. Приликом политичког сукоба у Црној Гори, између Мила Ђукановића и Момира Булатовића, подржао је Булатовића и са његовом странком формирао коалицију на савезном нивоу, након чега је дошло до почетка лоших односа између двије републике.Косовска криза се интензивирала 1998. што је довело до рата на Косову и Метохији. Под притиском међународне заједнице пристао је на мировне прговоре у Рамбујеу, али је због понижавајућих услова југословенска делегација одбила мировни споразум, што је САД и ЕУ послужило као оправдање за покретање НАТО бомбардовања, током које је од марта до јуна 1999. нападнута СР Југославија без сагласности Савета безбедности УН. У току НАТО агресије, маја 1999, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је против њега оптужницу за злочине против човјечности.

Јула 2000. променио је Устав СРЈ и уз редовне савезне и локалне изборе у Србији, расписао превремене изборе за председника СРЈ. Главни конкурент на изборима, одржаним 24. септембра 2000. био му је Војислав Коштуница, кандидат удружене опозиције. Због покушаја манипулацијом изборним резултатом, опозиција је организовала протесте, који су кулминирали 5. октобра када је дошло до његовог свргавања са власти и државног удара .

После напуштања власти, наставио је да са породицом живи у предсједничкој вили, све до 1. априла 2001. када је након тродневне полицијске акције ухапшен под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. Након два и по месеца боравка у Централном затвору, на основу уредбе Владе Србије, и издајника Зорана Ђинђића 28. јуна 2001. изручен је Међународном трибуналу у Хагу. На суђењу које је почело 12. јануара 2002. самостално се бранио јер није признавао законитост суда. Након почетка суђења, које је преношено преко телевизије, дошло је до раста његове популарности у Србији. Током четворогодишњег напорног суђења, јавили су му се озбиљни здравствени проблеми, с обзиром да је патио од слабости срца, изазване високим крвним притиском и дијабетесом. Суд је крајем фебруара 2006. одбио његов захтев за лијечење у Москви, а он је убрзо потом преминуо од последица срчаног удара. Његови посмртни остаци су потом пренети у Београд, након чега су 18. марта пренијети у Пожаревац, гдје су у сахрањени у дворишту његове породичне куће.По доступним изворима убијен је у Хагу дан прије почетка свједочења Момира Булатовића.Остају упечатљиви неки говори Слободана Милошевића као онај на Газиместану : .

Оружане акције албанских терористичких група и противакције српске полиције и Војске Југославије на АП Косову и Метохији кулминирале су 1998. године (Види: Рат на Косову и Метохији). Међународна заједница (првенствено САД и ЕУ) захтева отпочињање безусловног дијалога уз међународно посредовање, што Милошевић одбија и расписује референдум на којем грађани потврђују ову одлуку. После додатних притисака и преговора са Ричардом Холбруком, Милошевић у октобру 1998. постиже споразум о повлачењу дела војних и полицијских снага са Космета и доласку међународне посматрачке мисије.

Средином марта 1999. године, у Рамбујеу, српска делегација, коју је формално предводио потпредседник владе СРЈ Ратко Марковић, одбија понуђени споразум, који су Албанци прихватили.

Користећи као оправдање српско одбијање овог контроверзног споразума, чији садржај није познат широј јавности, али и такође контроверзни догађај познат као Случај Рачак, НАТО пакт без сагласности Савет безбједности Уједињених нација започиње агресију на СР Југославију 24. марта 1999. године.

Дана 27. маја 1999, у јеку агресије НАТО на СРЈ, Луиз Арбур, тужилац Хашког трибунала, саопштава да је Милошевић оптужен за злочине против човечности на Косову и Метохији. Поред Милошевића, оптужени су и други највиши државни званичници: Никола Шаиновић, Милан Милутиновић, Влајко Стојиљковић и Драгољуб Ојданић,Радован Караџић,Ратко Младић,Горан Хаџић.

Након подизања оптужнице против Милошевића, за њим је расписана међународна потерница и блокирани му рачуни у иностранству. Због тога Слободан Милошевић више није путовао у иностранство, како би избегао хапшење и изручење Хашком трибуналу.

Почетком јуна 1999, Милошевић се у циљу постизања мировног споразума, у Београду састао са представницима Контакт групе — Мартијем Ахтисаријем (изаслаником ЕУ), Виктором Черномирдином (изаслаником Русије) и Стробом Талботом (изаслаником САД).Након дводневних преговора, Милошевић прихвата план Контакт групе за окончање рата, који је након тога усвојила и Скупштина Србије у којој је већину имала његова СПС.

Дана 10. јуна 1999. године је завршено НАТО агресија на  СРЈ, након што је прихватио потписивања војно-техничког споразума у Куманову, између Војске Југославије и НАТО пакта и усвајања Резолуције 1244 у Савјету безбедности УН, којима је предвиђено повлачење свих оружаних снага Србије и СР Југославије са АП Косова и Метохије и распоређивање међународних снага под контролом Уједињених нација. Међународне снаге су биле састављене углавном од војника из земаља НАТО-а. Слободан Милошевић је „честитао мир“ свом народу, најавио обнову земље и обећао објављивање имена свих погинулих. Милошевић је наредио да се повуку војска и полиција са Косова и Метохије, на 15 км од границе са Косовом.

Генерал Титове армије предсједник Предсједништва СР Србије  Никола Љубичић изјавио је за Слободана Милошевића “ Он никада није био комуниста .Само се претварао .Милошевић је био онај који је оживео четнички покрет у Србији.Уништио је Устав из 1974 .године ,укинуо покрајине ,оживео авет српског национализма .Уништио је Савез комуниста Србије и Југославије ,скинуо петокраке укинуо СР Србију ,претварајући је у Републику Србију.Одговорио му је Слободан Милошевић ​“ Укупно стање на Косову, које се не поправља ни потребном ни пожељном, ни олако обећаном брзином ствара опасну атмосферу у којој као да се свака изговорена реч против српских националиста доживљава као попустљивост према албанском национализму .Ја нисам никакав Српски националиста . Мене је отац учио да будем Српски патриота . Да ми Србија и Српство буду увек на првом месту .Презирем било какав вид национализма .Не пристајем на англо – саксонске и аустро- угарске дијагнозе национализма .Бити Српски националиста је баласт који нам шаљу непријатељи Српства .Ми никога не мрзимо . Ми не видимо кафанску политику већ политику оживљавања Српског народа и Српског бића “ закључио је Слободан Милошевић.Александар Саша Шапић ,актуелни градоначелник Београда,прослављени Српски спортски ас  активно се залаже да се Слободану Милошевићу ,Дражи Михаиловићу ,Милану Недићу,Димитрију Љотићу,Павлу Ђуришићу, Ђорђију Лашићу ,Јанку Вукотић ,Ђорђу Рашићу ,Степи Степановићу,Живојину Мишићу ,Радомиру Путнику ,Петру Бојовићу  ,Николи Колу Рашићу ,Кости Миловановићу -Пећанцу  ,Воји Танкосићу ,Николи Калабићу ,Драгитину Кесеровићу ,Момчилу Ђујићу ,Бају Станишићу на Дедином Брду – Дедиње подигну споменици а да највећи Крвник Српства Јосип Броз буде дислоциран из Куће Цвећа а да се музеј 25 мај затвори преуреди и преименује у музеј Српске слоге те да се овај комплекс претвори у национално и културни добро Српског народа .. Такође Саша  Шапић је затражио референдум о промјени топонима Дедиње у брдо Српске слоге .

-Светозар Стијовић, рођен Љумбарди код Дечана, 22. фебруар 1939 —  био је српски лингвиста, научни савјетник САНУ и редовни професор Универзитета у Нишу и Универзитета у Приштини.Основну школу је учио у родном месту и оближњем Рзнићу. Гимназију је почео да похађа у Пећи, а завршио је у Суботици. Филозофски факултет (група за руски језик и књижевност) завршио је у Новом Саду 1970. године.Током студија био је сарадник Матице српске на изради Руско-српскохрватске библиографије 1914—1941. Магистрирао је на Филолошком факултету у Београду 1975. године (Језик «Историје о Црној Гори» Василија Петровића), гдје је и докторирао 1991, одбранивши дисертацију Руски и црквенословенски елементи у језику Његошевих песничких дела.За вријеме студија био је један од најистакнутијих предводника великих студентских демонстрација 1968. године, што је обиљежило и његов доцнији животни пут.

По дипломирању је радио као професор руског језика у Школском медицинском центру у Новом Саду – од 1971. до краја 1976, а од 1977. до 1983. као асистент у Институту за српскохрватски језик у Београду, где је сарађивао на изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности и на издавању институтских часописа.Од 1983. радио је у Српској академији наука и уметности као секретар Одбора за ономастику, у оквиру кога је обављао и организовао теренска истраживања и бринуо о објављивању Ономатолошких прилога. Захваљујући њему сабрана је, између осталог, ономастичка грађа из свих српских насеља на Косову и у Метохији. Данас су ти подаци поуздано свједочанство српске прошлости косовско-метохијског простора. Од љетњег семестра 1994. предавао је, као редовни професор, упоредну граматику словенских језика на Филозофском факултету у Нишу, а од зимског семестра те године и на Филолошком факултету у Приштини, гдје је од 1997. предавао и старословенски језик, као и технику научног рада студентима трећег степена.

Сахрањен је на гробљу Орловача у Београду. Опијело је, у име Његове светости патријарха српског господина Павла, служио његово преосвештенство епископ Атанасије Ракита.Био је члан четири одбора Српске академије наука и уметности (Одбора за ономастику, Старословенског одбора, Вардарског одбора и Међуодељенског одбора за проучавање Косова и Метохије) и члан Матице српске.Био је члан редакције Ономатолошких прилога (САНУ), Јужнословенског филолога (САНУ и Институт за српски језик САНУ), Вардарског зборника (САНУ), Вукове задужбине и Српског наслеђа, организационог одбора Дана српскога духовног преображења у Деспотовцу и суботичких лингвистичких скупова. Био је главни и одговорни уредник завичајног листа Глас Васојевића.

                          ( наставиће се)