Пише :Дејан Бешовић

Село Своштица или Сеоштица има од старина само једну цркву посвећену Светом Николи  на Рудом Брду, иа којој се познаје једино »стулац“ од свете трпезе. Од земљишних назива подсећају на старо становништво: Љумовићи, комун; баштине Селишта, Катуниште у Секулове Долине, Станиславов Камен, Ђуров До, Павлов До, Богићев До, Видаков До, затим убао Шћепанчевић уба.Зна се, да су стари становници овог села били: Страхињићи, Живковићи и Гарићи. Од првих је био знатна личност Вуксац Страхињић у доба војводе Пеја Станојева Балевића . Страхињићи и Живковићи сад су у Подгорици, мухамеданци. Гарићи су се најпре звали Вучинићи, потом Калуђеровићи и најзад поново Гарићи. Они су се из Своштице преселили у Брскут, гдје су и сад. Славе Св. Николу. Има пресељених Гарића у Доњој Ржаници у Васојевићима у Турској (в. помен. рад Б. Лалевића и И. Иро- тића у Етнограф. зборнику. књ. VI, стр. 708.).

Друга, непоменута топографска  имена су: Вељи До, Шупља Главица, Трештени Врх, Рожанац, Липови До све долови и мјеста са кућама; Врхпродо, Тодоровић-уба, Локва, Ублови, Заглавица сеоски ублови; Борова Глава, Вељи Бријег, Тврде Стијене, врхови око села; Булино Гувно и ниже њега врх Праљивац; Зоровице, врх; Пухала, Стајине, Јасенови До, Задријенак баштине.Такође биљежимо и Богићев до испод ниже према Малој Ријеци у којем се Богић Морачанин крио читавих 13 године од турске осветничке руке .У Своштице постоји пуно јама безданица од којих су значајне : Ђебеза ,Липовача и Борова шкрипа и Стајинска рупа .

У околини Пелевог Бријега има четири гомиле: двије изнад  Тримојевића, једна код школе и једна на врх стране морачке изнад  мјеста Каца. Источно од села Пелев Бријег, одмах изнад кућа а под Убличином Главицом, је стара црква од клачена зида, окренута истоку. Рушевине су још доста одржане. Јасно се разазнаје   олтар.Такође сасно се види да је ова Црква била Српско православна . Једном је била црква од старине, храм Св. Николе, и постојала је још у доба војводе Пеја, чија је кућа била у близини. Кажу, да се у тој црквици кучки војвода Љаље покрстио и вјенчао са Пејовом сестром.Изнад  села Виоца- Вилац  на југу има селиште Парче са рушевинама од негдашших сеоских кућа, које су све биле зидане у сухозиду. Ту има и сухозидна црквина, а недалеко од ње старо, врло претрпано гробље, сад већ доста разорено. Од старог становништва из негдашњег села Парча заостали су у Братоножићима само Царичићи, којих има сад у Виоцу (3 дома) и у Брскуту (2 дома). Славе Св. Николу. За Царичиће неки кажу, да су дошли из Старе Србије још прије војводе Пеја (по Петру  Мајићу). Зна се, да су на старом Парчу живели и Шошкићи, који су се одавно преселили у васојевићску Нахију, у Полимље, гдје их, кажу, има сад око 50 кућа. Своју земљу у Парчу продали су својим кумовима, Балићевићима. Још се помиње, да су последњи Парчани напустили сву своју вемљу и отишли не зна се куд због оскудице и неродице. Илија Браковић у својим записима биљежи : У Виоцу су остатак старог становништва Пејушковићи 4 дома и 1 дом одсељен у Беране, који су се прибили уз новије Братоножиће (»Братове“ потомке), тако да се њихово старо порекло тешко дознаје. У селу Змијинцу били су стари становници Мацуре-Јелавићи. Њих су одатле давно истиснули Балевићи. Не зна се, куд су отишли. »Мацуре“ је карактеристични назив, којим се обележава старо несрпско становништво у црногорским Брдима.

У селу Кисјелици , под Главицом, становали су врло давно братство  Барзића. У близини је и Барзин-до, назван по претку тих Барзића (у арбанашком жаргону, бијели ). И Долови Марковића у Кисјелици успомена су на неко давнашње становништво.Друге су успомене на старије становништво још у именима, на Парчу: Воће, где има много кућишта и воћа, Роган-до, Карков-до; у Виоцу: Глунчев-до и Кораћ-До; на Пелевом Бријегу: Љумечевица ,коријен можда сродан или истовјетан са геге арбанашким топоним : Гига=срећан.Имена за села: Вилац, Змијинац и Кисјелица су чисто српска. За име Пелев (или Пељев) Бријег народ каже, да је постало од имена војводе Пеја. Ово је заиста сасвим логично . Најприје је то име могло гласити Пејов па јотовање Пејев Бријег, па је од тога постало Пељев Бријег, а како се у говору братоношког  народа гласови л и љ врло често мијешају, то се име изговарало и Пелев Бријег, па је овај последњи облик и превладао. И Павле Ровински тврди, да се је ово село прозвало по војводи Пеју (Черногор., II, 1, стр. 90).Остали су земљишни називи у Виоцу с Парчем: Попова Страна (метох) и испид ње руине и баштине: Вељи До, Љесковци, Крушке и Ругота. даље пак Лучев-до. На Пелевом Бријегу су главице и метоси: Мали и Вељи Грабовник, Доња Гора, Липа (стране до Мораче), Веља Глава и Остра Глава; орнице се зову Њиве. У Змијинцу су ливаде и оранице: Обатњак, Плане и Вукотине Њиве. У Кисјелици су метоси: Зановјети, Љаљовина, Разврш, Крајишта, Градине, Метех до Грабовника, Равни Грабовник и Небожа (до Мораче), Кисјелица Веља (главица); ливаде и орнице су: Љугови, Мочали, Њиве, Трешња и Љесковци. II. Мајић помиње још у Виоцу вештачку локву Смрдијељ,која и дан данас постоји испред сјеверозападне стране Манастира . Као пелевачке ошитинске комунице постоје још : Мрчаве и Гулова Главу. Ровински помиње још Некавшена (Черног. II, I, стр. 91), за која нико није чуо ни гдје је ни гдје се налази . Постоје још и : Латинска Главица,мјесто гдје се по предању кучки војвода Љаље Дрекаљев одрекао латинске јереси , Которска Главица, гдје је од старина  крчма, и под њом долина Задушни Уба .Што се пак Латинске главице тиче она је посебно битна за аутора овог фељтона .Ризикујући да будемо нескромни уз констатацију из прелидијума  фељтона о Братоножићима  да је најтеже писати историју о својем племену и роду  лишену идеолошких и сваких других субјективности наводимо да се бој између Братоножића и појединих Куча који се нису тако лако мирили са повратком у Православље догодио баш на Латинској главиви  између двојице мегданџија : младог Пауна Радовановог Велимировића ( Бешовића) и Пауна Усиног Дрекаловића (Јокановића) . Паун Радованов Велимировић( Бешовић )и ако годинама млађи побиједио је Пуна Усиног Јовановића а Братоножићи су растјерали оне Куче који се нису мирили са повратком у вјеру отаца наших .

„Тада Паун Радованов рече.

                           (наставиће се)