Пише: Дејан Бешовић
Док млади поручник, с чином који се, како објашњава, у аустријској војсци добијао са четрдесет година, размишља да своју срећу нађе на другом мјесту, у Русији већ ничу два српска насеља. С првом групом од око 4000 исељеника 1751. године из Аустрије стиже Јован Хорват и на подручју јужне Украјине оснива Нову Сербију. Годину дана касније, с око 2000 људи, долази и Јован Шевић, брат Петра Шевића, који за насељавање добија подручје у Бахмутској провинцији, гдје ниче Славјаносербија. Одлазак више хиљада поданика Аустријског царства унио је нови заплет у Пишчевићева путешествија. Марија Терезија 1752. године издаје Казнени патент којим се, између осталог, аустријским поданицима под пријетњом смрћу забрањује прелазак у ратну или цивилну службу страних сила. Упркос томе, с отпустом за који су Аустријанци мислили да су му га одузели, без пасоша за путовање у Русију и крајње неизвјесним надама у успјех, Пишчевић преко ноћи нестаје из свог Бродског пешадијског пука и тајно одлази у Беч. Пишчевић говори о свом огртачу, најављујући да ће тако скривен прелазити границе и шетати по граду, покушавајући да добије руски пасош. По доласку у Беч, Пишчевић сазнаје за још једну околност која му није ишла на руку. У руском посланству управо је дошло до смјене посланика на бечком двору Бестужева, заговорника исељења Срба у Русију. Заменио га је Кајзерлинг, опрезан о том питању које је узнемиравало аустријски двор. При првом сусрету са секретаром руског посланства Николајем Черњевим, Пишчевић бива хладно одбијен. Пишчевић не одустаје и поново се сусреће са Черњевим, говорећи му да се налази у списку исељеника генерала Шевића и напомиње да ће, ако га одбије, он, Черњев, одговарати пред Господом. Кад му уз то Пишчевић потврди да је Србин, руски дипломата му говори да се уплашио да је неки шпијун, јер говори као рођени Њемац. Черњев му обећава помоћ, али обруч око Пишчевића се стеже. Аустријске страже већ га траже по Бечу, његов пуковник барон Јанус спрема се да дигне тужбу против њега јер је својевољно напустио пук, на неки начин дезертирао, а спасоносни руски пасош никако да стигне. У последњи час, мало пре него што ће „случај Пишчевић” доспјети и пред аустријски Дворски војни савет, после дванаест дана напетог ишчекивања, млади официр коначно добија пасош. Пишчевић се, сада као руски поданик, враћа у стари пук да преда своју чету, спакује се и опрости с пријатељима. У обећану земљу, Русију, коначно креће 24. октобра 1753. године заједно са женом и дјецом. Стиже да саопшти и да је успут, у Токају, упознао мајора Жолобова који је куповао вино за руски двор. Вјеран војник своје царице, Пишчевић завјеренички прећуткује да је мајор Жолобов, у ствари, био на тајном задатку. Под измишљеним изговором да купује вино за руски двор, он је вршио прихват досељеника из Србије, што је Аустријанце доводило до бијеса. Сељак сав зарастао у браду и сасвим стар, у поцијепаном кожуху и с опанцима, први је призор који Пишчевић описује из своје нове домовине, с граничног прелаза Шељеговка, гдје је стигао 22. децембра 1753. године, после 60 дана путовања.
Стигавши у Кијев, 24. децембра 1753, срео се са својим пашеногом мајором Петром Шевићем. Пишчевићева жена је била одушевљена што се срела са сестром. Са мајором Шевићем, Пишчевић одлази у Москву код генерала Шевића и подноси руској Војној колегији молбу да буде примљен у пук генерала Шевића са чином капетана. Био је то један од два, српска хусарска пука у Славјаносербији. Горко ће се кајати због своје молбе да буде примљен као капетан, јер је постојала могућност да аутоматски добије чин нижег мајора. Молба му је услишена и његова војна каријера је могла да отпочне. Секунд-мајор Симеон Пишчевић је 1757. године био командир 6. роте зване Рајевска, у склопу Шевићевог хусарског пука. Симеон је са капетаном Аврамом Ивановићем основао ту село Рајевку.
После много перипетија, Пишчевић је успео да добије чин нижег мајора. После тога, још једном је узео учешће у исељавању из Аустрије, овог пута као предводник. Пишчевић ријечима да ће читалац имати зашто да га пожали почиње причу о новом путешествију које ће га вратити у стару отаџбину. Године 1754, Симеон у Москви упознаје црногорског владику Василија Петровића. Владика је намјеравао да из Црне Горе доведе у Русију неколико хиљада људи, за шта је добио новац од царице Јелисавете Петровне. За тај посао желио је да приволи и крајње незаинтересованог Пишчевића. Што није успио владика, успјело је наређење руске Војне колегије. Као члан црногорске комисије, Пишчевић је био одређен да сачекује исељенике на граници с Турском.Његова жена није хтјела да остаје сама са дјецом у Русији и пошла је са њим у Аустрију, у Петроварадин. По доласку у Петроварадин, убрзо му постаје јасно да се црногорска комисија увелико уплела у забрањене радње. Човјек који је, такође, радио на том послу, пуковник Јездимировић, у сарадњи са шефом полиције у Петроварадину Иваном Баљевићем, уписивао је као Црногорце све надничаре, људе с разних страна, и турске и аустријске поданике, зване и незване бећаре. Бијесан, Пишчевић, ипак, извршава наређење и с групом од 62 „Црногорца” стиже у Русију.Жену је оставио у Аустрији код фамилије, сматрајући да би имао проблема са дјецом током пута. Задатак му је донио више штете него користи. Осим што је и сам у Петроварадину био уплетен у строго кажњиво врбовање, и што је с групом разних превртљиваца и разбојника морао тајно да путује кроз неколико држава до Русије, око 1000 људи које је приволио за „руску ствар” и који су чекали да у следећој тури пређу у Русију, до царевине је довео препредени Јездимировић и за то покупио све заслуге. Једино позитивно из овог пута је било то што је успио да преведе свог оца са породицом у Русију. Убрзо је црногорска комисија била укинута због великих неправилности у њеном раду.
(наставиће се)
