Пише: Дејан Бешовић

Разумљиво је да даљи преглед и попис услова и разлога отпочнемо да географијом положаја овог  манастира. Опште је мишљење да постављеност једног мјеста у односу на ближу и даљу околину представља, у мањој или већој мјери, непромјенљиву датост, која условљава и изњедрава готово сталне типове станишта и привреде на њему, у готово свим историјским епохама и периодима. Сигурно је да питома и блага мјеста не могу пружити уточиште бјежећим, у истој мјери као што сурова и пуста мјеста не могу послужити за љетњиковце или владарске палате. Та географска сталност и законитост од Бога је унапред припремљена и приправљена датост која треба да један положај издвоји, издигне и обиљежи из његовог окружења, да му припреми плодно тле за његову особеност. Таква мјеста служе као стална сабирна мјеста, жиже и огњишта, средишне тачке за сједишта и средишта, окупљања, зборове и саборе. Превлака је, неоспорно, управо једно такво мјесто. Када се стане у средиште разрушеног, некада саборног епископског храма Св. Архангела Михаила и из њега погледом опише круг, почевши од рта Врмца на сјеверу, преко падина Ловћена и Грбаљског залеђа на истоку, Кртола и Луштице на југу и на западу жупе Драчевице, уочава се природно обликован обод, амфитеатар брда и гора, кружни венац који обухвата, заокружује и ограђује басен залива, претварајући га у језеро, у чијем је средишту, као његов центар, упоришна тачка и стожер — Превлака. Никодим  Богосављевић даље наставља :  Сви пречници тог круга секу се на њој, са којегод тачке обода посматрано, она је жижа у којој се сабирају погледи. Као што се све воде киша и потока стачу са околних брегова и уливају у горско језеро, исто тако, са било ког места Превлачког метоха да се крене, природни путеви водом и копном воде и доводе на њу.Поднебље је превлачко тако сретно, да се одликује и од осталих сусједних крајева“ — речи су памтише и истраживача Превлаке, Младена Црногорчевића. У тражењу потврде овом исказу прилика је и час да се на овом месту присетимо одређених учења и веровања средњевековне Немањићке државе. Реч је, наиме, о поимању света створеног ради човека, као сусрету, споју и саставу разнородних елемената и састојака, њих четири на броју. У томе ће нам помоћи истраживања уметничког украса једне друге Немањићке велике светиње, срећније судбине и животног пута од ове наше Превлачке. У питању су Високи Дечани, задужбина Св. краља Стефана Дечанског, њена средишна трифора, источни прозор на олтару и приказ четири различита цвета на њему, крстообразно спојених у складну целину. Истраживач исправно и уверљиво тумачи овај мотив као састав четири стихије од који је свет састављен: земље, воде, ваздуха и ватре. По паду првог човека, праоца нашег Адама, заједно је с њим пала и читава природа, пао је целокупан свет и стихије које су првобитно у рају биле у поретку, складу и равнотежи, распале су се и од дојучерашњих савезника претвориле су се у љуте противнике и ненавиднике. Тако је вода устала против земље, ваздух јурнуо на воду и земљу, а ватра, као највиша и најмоћнија сила, стала је да пали и жари све остале одреда. Христос је нови Адам, Црква је нови Едем, рајско место и оаза која поново подиже човека из пада, прима га у себе, а са њим васпоставља и поново обнавља некадашњу складност све творевине и твари, најпре кроти и умирује одрођене и разгоропађене стихије: земљу, воду, ваздух и ватру. Превлака, као место одвајкада припремано за средиште Цркве Христове, морала је да поднесе доказе и уверења о присуству благостања и хармоније до јуче међусобно завађених сила.Она је то уверење могла без проблема прибавити. И, заиста, као ретко које место она је тиха лука у којој земље, воде, ваздуха и ватре има у складном изобиљу. „Поднебље је превлачко тако сретно, да се одликује и од осталих суседних крајева“, још једном понављамо ријечи Младена Црногорчевића. Земље на самом острву и залеђу на претек; воде свуда унаоколо, здјенаца такође; ваздуха, струја ваздушних и здравих вјетрова, по мјери; ватре, топлоте и свјетлости сунчане од јутра до вечери. И то све у мјери, складно и одмерено. Младен Црногорчевић каже : Превлака је саздана од постојане иловаче, омивене и окупане, прозрачене и проветрене, светле, осунчане и небозарне. После географских, климатских и привредних, дошли су на ред политички разлози. Улажење у свет политике која је у време Св. Саве окруживала Превлаку и одређивање њеног „за“ и „против“ ове светиње, своди се на тражење и давање одговора на једно једино питање. Оно гласи: зашто Св. Сава седиште Зетске епископије није поставио у Котору? Као што је добро познато његов телесни отац Стефан Немања, и потом духовни син, потоњи и заувек Св. Симеон Мироточиви, освојио је овај град и у њему подигао дворац, а после њега и остали владари из породице Немањића бораве у њему. Одговора на ово питање има два, кратки су и један из другог проистичу: први — зато што је Котор град, и други — зато што Котор није подигнут од стране Срба. Размишљање отпочињемо од овог другог, наиме, да Котор није од постанка био српски. Иако су у време Стефана Немање и Св. Саве и у време знатно пре њих, у Котору живели Срби, додуше већином латинског закона и обреда, овај град није од њих створен, па су у његове темеље, облик, тип и душу уграђене и узидане идеје, психологија и дух њених градитеља, најпре старих Римљана и после њих њихових наследника Романа. Коначно обликован у часу најезде Авара и Срба, он је у себе узидао страх и немир опсаде. Подигнут и постављен на тесном, скученом и тескобном месту, месту до кога се тешко долази, а још теже одлази, изнад његових кровова и глава бегунаца у њему, висио је терет литица које треба даноноћно на себи носити. На једној страни под сенком ловћенских стена и на другој падина Врмца, овај положај у редовним условима нико не би изабрао да на њему подигне и изида град; мање рибарско насеље да, али град, свакако не. Међутим, управо таква места, онима који беже и склањају се, пружају најбоље уточиште и заклон. Повлачећи се испред Авара и Срба стари Романи су у темеље свог прибежишта узидали своју несигурност и безнађе и од тада их, па све до данас, скупа са стенама унаоколо, у трајно наслеђе оставили своме граду и његовим будућим житељима. Створен и сазидан да одбрани, Котор је по нестанку освајача у свој котао затворио и заробио своје градитеље и браниоце, оне којима је требало да обезбеди слободу. У време тог утврђивања Срби нити су знали за градове нити су их имали. Касније, у време Св. Саве, Срби су увелико подизали градове, али у њима нису становали. У малим управним и војним градовима или рударским центрима живели су цивилни и војни заповедници и по неки свештеник и писар. Занатлије и трговци били су настањени у доњим градовима и подграђима, где су уједно биле тржнице.

Сав остали народ живео је на својим ораницама или за својим стадима. Тако је остало све до најновијих дана. „Све ово говоримо зато да било јасније зашто Свети Сава није хтио, а могао је, да у један тијесан град постави сједиште епископије која је имала да се стара о свом стаду, које је тражило ширину, пространство, прозраченост и провјетреност, хоризонт који у даљини нуди пролаз, излаз, утјеху и наду. Постављање сједишта Зетске епископије у Котору значило би позвати сав народ, за који се везује ширина српске  душе и још шире тада, од Светог Саве тек избрушеног и искристалисаног православља, значи позвати народ, своје стадо да ширину своје вјере и своје душе стјешњује и смањује, гуше и умањује у једном тијесном граду. У то вријеме око великих светиња или епископских сједишта, црквено-народни сабори били су увелико једини вид сабирања и окупљања Срба: богослужење са причешћивањем, бесједе и вијећања и зборови , наравно, саборне славске трпезе. За ове бројно посјећене скупове у Котору једноставно није било мјеста. На другој страни, Превлака је пространа, отворена и осунчана, довољно широка да на своје раширене и распрострте хаљине прими и окупи саборе, литије, зборове и трпезе хришћанске љубави.

                          (наставиће се)