Пише :Дејан Бешовић
Ево опет и оне друге условне грамате од посланика рускога, која је као привилегија дата тада Бјелопавлићима за увијек :
„Ми Михаил Милорадовић, Божјом милошћу велики пуковник и каваљер Благочастивога цара Петра Алексијевича, првога императора и непобједивог Монарха све Велике и Мале, и Бијеле Русије, Самодршца и над многим државама владара и Овладатеља Другога Константина великога:Дајем разујети свакоме Господару који би се споменуо части и вјерне службе јунаках и храбријех и вјернијех витезовах Црногорскијех који најприје почеше војевати за вјеру и закон за благочестивог Цара Петра и који најпрво нас примише и Царске књиге послушаше најпрви и у своју земљу Црну Гору позив на оружје учинише и многу муку и трудност поднијеше докле се око њих друга племена ујединише у друге земље. Зато ми видећи да на друго мјесто није толико вјерна и храбра народа који би могао учинити војску што би могла Господара и посланика Царева подржати до њих. Зато ми видећи њихову вјеру и храброст, који су држали свога Господара Ивана Чрнојевића и вјерно га служили, који бјеше Иван најпосљедњи Господин и Самодржац Зетски и који се најпосљедњи од све Српске Господе Цару Турскоме противио, како се находи у љетописе Царске. Зато видећи и такву њихову прву и садашњу вјерну службу, допуштавамо им сваку слободу да су својевласни, да немају над собом Господара осим Цара, а другу мању господу и официре да имају од својих племенах и од својега Отачаства а од друге земље и од другог племена – да нема никада међу њима ни Војводе ни Кнеза, ни Капетана, ни никаквога старијега осим Цара по Царскоме закону и суду, а по духовноме Митрополита, како смо их тако и нашли и тако им је било код Ива Чрнојевића. И духовни пастир и архијереји од њиховог племена и Отачаства, и Војводе и Кнезови, Капетани и сви официри да имају бити од њиховог Отачаства, а из друге стране никако.То им допустисмо са заклетвом, и допустисмо им да немају давати никакве дације ни хараче, ни десетка, ни на баштину ни на виноград, ни на ливаду ни на коња, ни на вола ни на другу стоку, ни на пчелу ни на никакву работу живу ни мртву него да су слободни од свашта, и да никаквога другога измећарства не чине, ни службе ни с коњима ни с воловима, ни с људима, осим с мачем и с пушком да су војници, Царевог другог измећарства да не чине никаквога, ни да имају давати зоб ни масло, ни сир ни месо, ни жито никоме на рачун данка осим што је коме од добре воље и части драго (тј. од образа или од своје добре воље). И сваки официр да има плату од Цара, Војвода војводску, а Кнез кнежевску, Капетан капетанску, и сваки официр има своју као у најбољега краља, и да имају ови први Бољари поштовање и бољарство коме од куће и од старине припада, и да су својевласни помеђу себе суд чинити за своје работе. А од племена Црногорскога који би трговину носио кроз ону земљу коју би Бог допустио Цару Петру владати – да нема ни један Црногорац царине давати и никаквога данка ни на коју трговину, ни на мало ни на велико, него им допуштамо да су од тога слободни. Сви им допуштамо да су од свашта својеласни осим двоје: једино црква која што има своје – или села, или њиве или винограде, или ливаде или планине, или бродове од рибе – свака своје да има како русоволи (хрисовуље – прев.) успишу, и то да је све под област Митрополита Цетињскога. У то мирски људи да се не мијешају без благослова Архијереја. И која се црква нађе пуста а отприје је била манастир, а будући да су Турци притисли баштине – допуштамо да се понови, и да своје има – и бродове и рибе, и баштине и све своје. И што би који Цар придао и то свака да има и да је слободна како је била за светопочивше Господе краљева, и како који пишу књиге, такви доходак да узме. . А од племена Црногорскога који би трговину носио кроз ону земљу коју би Бог допустио Цару Петру владати – да нема ни један Црногорац царине давати и никаквога данка ни на коју трговину, ни на мало ни на велико, него им допуштамо да су од тога слободни. Сви им допуштамо да су од свашта својеласни осим двоје: једино црква која што има своје – или села, или њиве или винограде, или ливаде или планине, или бродове од рибе – свака своје да има како русоволи (хрисовуље – прев.) успишу, и то да је све под област Митрополита Цетињскога. У то мирски људи да се не мијешају без благослова Архијереја. И која се црква нађе пуста а отприје је била манастир, а будући да су Турци притисли баштине – допуштамо да се понови, и да своје има – и бродове и рибе, и баштине и све своје. И што би који Цар придао и то свака да има и да је слободна како је била за светопочивше Господе краљева, и како који пишу књиге, такви доходак да узме. И што смо више писали, да им двије ствари, не допуштамо, оне двије су поради духовне работе, а једна да нема ни један мирски човјек досађивати, нити да се има у суду мијешати, а друго им све допуштамо да су вољни и слободни у свакоме граду с мачем о појасу шетати и са свим оружјем да су вољни пред свакога Господара слободно изаћи, а они да су вазда готови са оружјем у руци за Цара војевати на своју крајину о своме харчу (трошку – прев.), осим што ће им Цар давати прах и олово и коме узмањка мач и пушка, а то Цар да им да кад је рат, а кад је мир да не ишту ништа у Цара нити Цар од њих ништа да иште, ни који други Господар. А ако би у које вријеме Цар звао да се на другу крајину војује, силом их нема тјерати, осим ако би ко хтио од своје воље поћи Цару служити, а тада да му Цар даје Царску храну и сваки начин војнички. Тако се ово писмо учини да не буде никада гажено, него потврђено са заклетвом. Писа се на збору Црногорском на Цетињу 16. априла 1712. године.„На полеђини је написано:Благочастивог Цара Петра
велики пуковник и каваљер,
Михаил Милорадовић.Давши то писмо своје Црној Гори, Милорадовић пође у Русију ка својему цару, а остави Црногорце не само у рату са Турцима, него и у великој жалости што је тако неочекивана несрећа великог цара Петра намјеру осујетила. Осим тога Црну Гору задеси још више зло, него што може бити, а то је султанов гњев, који толико ускипи да се без освете није хтио умирити због толике дрскости једне шаке горштака, који су се, без ичега осим голога јунаштва, били подигли на самосилнога отоманскога цара, да га на бојном пољу добију и да му земље и градове отимају, и то у вријеме и згоду када је он сву њихову узданицу и помоћника благочастивог цара Петра надиграо и умирио. Тако султан, да би се осветио Црногорцима, пошаље свога Сераскјер-пашу са доста војске, 1712. године, да му вољу испуни и разори Црну Гору. Али му се деси наопако, како се тада није надао. О томе догађају постоји и народна пјесма.
Књигу пише царев серашћере,
Серашћере цар, Отмановића
Са сред Зете, са сред земље равне,
Из ордије силне и велике,
Пак је шаље на Цетиње поље,
А на руке владике Данила:
„Пошљи мене малога харача!
А уз харач три добра јунака,
Једно с Чева Поповића Драшка,
С Велестова Мрваља Вукоту
И сокола Мандушића Вука.
Е царево перо изговара.
Ако мене харач послат, нећеш,
Сву ћу Црну Гору изгорети
Од Мораче до мора сланога,
А тебе ћу жива уфатити,
На муке ти живот извадити.“
Кад владици таква књига дође,
И кад виђе што му књига каже,
Грозне су га сузе пропануле,
Пак је млого књигах написао
По свој малој ломној Гори Црној.
Окупио земаљске главаре,
Међу њима књигу проучио
Да сви чују што им царе пише.
Свакога се збора зађедоше,
Неко вели: „Да му харач дамо!“
Неко вели. „Да му ками дамо!“
Рече соко Мићуновић Вуко“
Дајте харач, браћо Црногорци,
Ја не дајем Драшка ни Вукоту,
Ни сокола Вука Мандушића,
Нако с мојом од рамена главом!“
Проговори владика Даниле:
„А да је ли добра Црногорца
Ко ће поћи да уходи Турке?“
Проговори Мићуновић Вуче:
„Знам, владико, и два Црногорца!
Ђурашковић Јанка и Богдана.“
Па их пита владика Даниле:
„Оли поћи Јанко и Богдане?“
„Поћи ћемо, владика Даниле,
Него дај ни друга и трећега
Големога Раслапчевић Вука,
Турску земљу јесте проходио,
Знаде турски, знаде арбанашки.“
Даде њима Раслапчева Вука.
Отидоше три добра јунака.
А узеше до три џевердара,
отидоше низ поље Цетиње,
Низ границу Ријечком нахијом,
Уљегоше Нахији љешанској,
А ка[24] доше у Доње Кокоте,
Ту их био данак оставио,
А тавна их ноћца прифатила.
Ту по мало хљеба заложише,
Па одоше низ Горње Кокоте,
На Ситницу воду прегазише,
И Морачу брзо препловише,
Уљегоше Зети земљи равној,
А кад паши у таборе доше,
Колико је драге ноћи било,
Сву но иду паши проз тамборе,
Пита турски Раслапчевић Вуко:
„Колико је војске Сехратлине?“
Ко знаваше, казат’ не ‘оћаше,
А ко’ ћаше, за војску не знаше,
Докле дођу цару до чауша,
Опет пита Раслапчевић Вуко:
„Кол’ко имаш, Сехратлија, војске?“
Казује му цареви чауше:
„Имам доста Сехратлија војске!
Сто хиљадах и седам стотинах,
А сувише Зета земља равна
И сва Брда до Никшића града,
Поселице нахије Љешанске,
И то ће све ломној Гори Црној.“
Кажеваше Раслапчевић Вуко,
Кажеваше Нику и Богдану
Кол’ко има војске Сехратлија:
„Но хајдете на Цетиње поље,
Ак’ нађете на скуп Црногорце
Покажите њима и владици,
Покажите све како сте чули,
Па на троје дијелите војску,
Чекајте ме на воду Лахињу
Е ћу остат у тамборе Турком
Да ја будем војсци калаузе
Да доведем прео Сињца Турке
Прео Сиња и преко Крњицах,
Крајем Врања ка’ ће испод Хрида,
А ви глајте, ту их дочекајте,
И за мене бриге не имајте,
Бог ће дати да се замијеним.“
Они пошли, Црногорце нашли.
Колико им тврдо мило било,
Опалише до два џевердара,
Одонуда попе Жутковићу,
Са соколом Мићуновић Вуком,
По једним се огрнули ћурком,…
Да их љетње не упече сунце,
Те сретоше два Ђурашковића,
За б’јеле се руке дохватише,
Па их Вуче и за војску пита,
Кажује му Ђурашковић Јанко:
„Млого има Сехратлија војске,
Сто хиљадах и седам стотинах,
И сувише Зета земља равна,
-И сва брда до бијела Нијша,
Поселице нахије Љешанске,
Е, то све ће ломној Гори Црној.
И тако ми Бога, побратиме,
Да бисмо се соли прометнули,
Не бисмо им ручак осолили.“
Говори му Мићуновић Вуко:
„Немој тако у владике казат’.“
Не ударај војски најпрвојзи,
Е ћеш удрит’ на живоме огњу,
И не удри ни најзадњој војсци,
Е су у њу крвави Спужани
И остала Брда сваколика.“
Оно зачу Ага Зечевића,
Хоћаше му добру посјећ’ главу,
Но Вуче се посјећ’ не даваше
Но срдито Аги говораше:
„Мак’ се, Туре, да те Бог убије!
Овак аје пјесма наведена,
А мени је драго запјевати.“
А кад војски на сриједу било,
Ударио Мићуновић Вуко,
А покличе владику Данила,
Удари им владика Данило,
И покличе Ђурашковић Јанка,
Удари им и Ђурашков Јанко.
Ну да ти се нагледати, побре
Како србске сабље сијеваху!
Још срете их дрвље и камење,
Не утече од њих ни имена.
То се мјесто Царев лаз назвало
И по данас вазда ће се звати.
Па тко воли, нек’ се Богу моли
Да подржи младе Црногорце,
Све витезе и јуначке борце,
Амин, Боже, вазда их помагај!
Свако жестоко и неочекивано разбијање војске турскога султана не само да га не заустави него још више распали његову јарост за осветом, те 1714. године упути, чим му допустише други послови и ратови, и спреми својега најславнијега везира Ћуприлића са 120 000 војника јањичара, и уз то што је узгредно у Уремилији и Босни и Херцеговини прикупио. И тако дође он у Црну Гору, гдје му се нико не могне успротивити и одржати, учини све што је жудио, похара и попали све (и Манастир опет на Цетињу који је тек био обновио владика Данило), поведе и робља много, те је и сву Катунску нахију потпуно и сасвим био разорио. И сам владика Данило једва је у једној пећини изнад Паштровића жив остао, одакле је и брату своме кнезу његушкоме Раду Петровићу једну књигу (писмо – прев.) тада написао, из које се види његов дрзновити дух и витештво које још ни у тим условима није било клонуло, кад му слободу даје говорећи: „Ја сам Москов, Москов, Москов!“. Но ми је жао што то писмо не могу наћи да га саопштим овдје са осталим стварима. Одатле исти Ћуприлић пријеђе у Арбанију, и пође у Морију, те њу завојује од Млечића, који су је дотле држали, и тако се узгред освети и њима као и Црној Гори. А владика Данило се стаде домишљати како ће опет Манастир цетињски уздићи и обновити и Црногорце опет око себе окупити Тако сљедеће, 1715. године сам оде у Русију и једним писменим захтјевом великоме цару Петру, као хришћанском покровитељу, измоли понешто, узашта му цар опет даде грамату за све Црногорце и другу посебну диплому за сталну помоћ Манастиру цетињскоме, док је Русије.
( наставиће се )
