Пише :Дејан Бешовић
О бици на Орљеву доносимо изворни текст Предсједника Окружног суда у Подгорици Илије Браковића „Везиров мост и први препади племена Куча“ објсвљеног у Зетском гласнику из 1932. године. У поменутом тексту Браковић пише:„Као гранично племе, Кучи су били у сталној борби са Турцима. Посебно су познати страшни турски покољи код Малог Орљева 1688. и код Великог Орљева 1738. године.Пошто је њихов географски положај био у контакту са Кучима, Братоножићи су готово увијек дијелили добро и зло са Кучима. Поуздано се зна да су и Братоножићи учествовали у бици код Великог Орљева, а народно предање је сачувало живо сјећање да је Братоножиће у тој бици предводио Божо Николин, први братоножац познат народном предању, отац Брака Божова, од кога потиче данашње братство Браковићи и Гилићи у Братоножићима, Подгорица и Пећ, и велико братство Барјактаровићи у Беранама, Бихору, Петњици и другим местима у Србији и Старом Расу .
Брале Станишин, такође барјактар од кога потичу Братоножићи Станишићи који су се преселили у Србију, док данашњи Станишићи који живе у Братоножићима, потичу од његовог брата, Зоге Станишина и Шака Ђуришина од којих потиче данашње братство Шаковићи у Братоножићима, Подгорици и другим мјестима.Турци, огорчени на Куче посебно због ове двије страшне смрти које су претрпјели код Малог и Великог Орљева, сковали су планове да им се освете и потпуно их униште. Овај њихов план достигао је врхунац у првој бици на Кучима 1774. године. Скадарски везир је тражио од Куча да плате царски арач, али су они категорично одбили.
Чувши то, везир је подмитио Куче да се међусобно издају јер је то био једини начин да Турци остваре свој циљ, да се освете… Кучи у чему су донекле и успели. (У то вријеме, Пунан Дедин, Бецо Савићев и други су добили „капу пуље“ – једна пуља је вредела 15 крејцера) и ставили се у Туркову милост.Везир је дошао са војском у Зету и тамо су га дочекала два јунака из Орахове, Ђуља Јованов и Ивеза Вуков. Везир је понудио Ђуљи барјак пред Турцима против Дрекаловића, обећавајући му велике дарове и царске инсигније.Међутим, када је Ђуља презриво све то одбио, везир је спустио конопац и барјак кроз прозор Беговића куле и рекао: „Изабери Ђуљу, или барјак пред војском или конопац око врата“. Ђуља је одговорио везиру: „Хоћу конопац, али не барјак против браће моје.“ Пришао је вјешалима и ставио конопац око врата и гурнуо даску под ноге.Тако је овај поносни син ових сивих брда славно завршио свој живот на вјешалима и оставио за собом пример сљедећој генерацији како се гине за своју браћу и српску националну слободу. Иста судбина би задесила и његовог пријатеља, поменутог Ивезу Вукова, да његов потурчени рођак није молио за свој живот од Аџи-паше, а он од везира.Они који су добијали новац од Турака ставили су им се на располагање, а са Дрекаловићима су се удружили Криводољани, Жиковићи и Бакочевићи из Старих Куча.
Скадарски везир је распоредио војску да нападне Куче из седам праваца: босанско-херцеговачке бегове преко Купусаћа, Мећикукиће преко Биоча, бега Зотовића преко Фундине, Усеина Ота преко Затријебча, бега Шабанагића и пашу Махмутбеговића преко Орахова, капетана Некића из Колашина преко Веруше и скадарски везир на Медуну.Дрекаловићи, видјевши да не могу да се одупру тако великој турској сили, нијесу се затворили у град, већ су на Ублима саградили шанац и тамо сачекали Турке, а стоку и нејаке – жене, децу и старце – одвели су у Малу Ријеку, мислећи да их тамо у тим проклетим литицама неће наћи.
Везирова војска са Медуна прва је напала шанац, а истовремено су стигле и друге јединице турске војске. Дрекаловићи су се борили као лавови, али је било немогуће одољети турској сили, па су Турци упали у шанац и одсјекли 70 глава, али су и оне остале да леже у гомилама око шанца.
Послије страшне битке, Кучи су били приморани да напусте шанац и повуку се према Цвилину, гдје их је дочекала друга непријатељска војска са којом су водили огорчену битку.Са овог положаја, Кучи су морали да избјегавају турску силу, наносећи јој велике губитке док су се спуштали ка Малој Ријеци, гдје је и њихова стока била слаба. Турци, немогући да оружјем униште остатак кучког становништва, бацали су камење низ стрме стране Мале Ријеке.
Крици жена, деце и стараца, као и вика војника, мијешали су се са страшном грмљавином стијена које су ломиле планину испред њих и терале их у корито Малорјечке ријеке…Прошла је ова страшна ноћ и свануо је дан. Турци, не желећи да погину као претходног дана у пећини, поставили су стражу да спријече Куче да побегну, а знали су да немају хране, па су рачунали да ће се сами предати.С друге стране, Турци су послали поруку и запретили Братоножићима да не пусте Куче преко њихове територије, јер ако то учине, окренуће цијелу своју војску против њих и опљачкаће све живо и све мушкарце побиће на мач.Везир је чекао на Медуну да му се доведу робови Кучи из пећине, коју су Турци опсинедали. Братоножићи су се нашли у веома незгодном положају.Гледати како Турци кољу и опседају Куче у пећини било им је тешко на души. Нису имали толико моћи и снаге да их избаве из турских руку, пред тако великом турском војском, посебно прије него што су Турци запретили Братоножићима да не пусте Куче преко њихове земље.
Али, упркос свему томе, најистакнутији вође Братоношких из Пелевог Бријега, Вилача, Кисјелице и Клопота и Сеоштице међу којима народно предање помиње: попа Машка и његовог брата Асана Шћепанова Тошковића, Радоја Премовића, Радована Спахијана Павићевића, Аџију Бракова, Радоја Вучева, Радоша Вешкова, Јанка Тошкова, Радоша Љакова и надасве Пауна Радовановог Велимировића , били су се окупили да се договоре како и на који начин помоћи Кучима.Непосредно пред мрак тог дана, стигао је ровачки војвода Миња Радулов са неколико пријатеља. Братоножићи и Ровчани су заједно кренули како би успели да ноћу, поред турске страже, изведу опкољене Куче из пећине.Турска стража је била слаба и није познавала ни путеве и пролазе кроз стијене Малореца, а Братоножићи су са свим тим били упознати, па су се вјешто и непримијетно спустили у пећину са Ровчанима. Кучи су били срећни и у њима се појавила искра наде у спасење.Договорили су се да крену у један сат после поноћи како би у то време могли лако проћи поред турске страже.Мртве су оставили у пећини, рањени и слаби су пошли са њима и издали су такву наредбу да нико не сме закаснити, нити проговорити ни реч, да је строго забрањено бацити камен под било чију ногу, и да мајка која не може на други начин смирити дијете у колевци треба да га закоље или задави руком, јер ако турска стража примијети, сви ће бити ухваћени и поклани. Турска стража, не познајући терен, није заузела све превоје, а Братоножићи, познајући сваку стазу, успјели су да безбиједно проведу Куче поред турске страже низ стрму страну звану „Обле улице“, тако да, да не би нагазили на стражу, која је била на Стубици од Мале Греде, скренули су лијево преко Веље Греде, Прибоја и Бунијеша и стигли до врха малорјечких страна.Ту су се мало одморили а мајке су прегледале дјецу у колијевкама и утврдиле да су седморо дјеце удавиле тако што су им затвориле уста да не би плакала само да би само да би прошле поред турске страже.
Одавде су кренуле испод села Вилца и Кисјелице и зора их је затекла на путу поред села Лутово, па су изашле на врх Морачке стране зване Платије и одатле право у Ровце где су их Ровчани братски дочекали. Међутим, Кучи су тамо лутали без кућа и имања пуних седам година“ наводи Браковић у првом наставку Зетског гласника на страни 2. за бр.7 .-1932 .година .
( наставиће се )
