Пише :Дејан Бешовић
Горња и Доња Морача су племе у историјској области Српских Брда, у данашњој Црној Гори. Представљају једно од седам брдских племена. Обухватају највећи дио регије Морача са Ровцима и Колашином. Морачани се називају и Богићевцима, насљедницима Богића Морачанина. У племенској области се налази и Манастир Морача, један од најзначајнијих српских средњовјековних споменика и духовних сједишта . Дијели се на Горњу и Доњу Морачу. Граничи се, на истоку, са Васојевићима, Кучима и Братоножићима; на западу, са Ровцима; а на сјеверозападу, са Ускоцима.
Племе Морача се формирало на подручју средњовјековне жупе Мораче, која је обухватала сав горњи ток ријеке Мораче, а према Љетопису попа Дукљанина спадала је у област звану Подгорје. Од краја 12. до средине 14. вијека, Морачка жупа је била у саставу државе Немањића, односно средњовјековне Краљевине Србије и потоњег Српског царства. Ту је 1252. године подигнут знаменити манастир Морача, који је био и важна станица на трговачком путу од Оногошта до Брскова.Током друге половине 14. и прве половине 15. вијека, у вријеме стварања удеоних феудалних области, Морача се нашла на размеђи држава Балшића, Бранковића, Лазаревића и Косача. Област је потпала под турску власт средином 15. вијека, тако да никада није припадала држави Црнојевића.
Сматра се да је Богић Морачанин у Морачу дошао у 15. вијеку, а тамо је затекао нека братства која су се почела касније изјашњавати као морачка. Нешто касније у 15. и 16. вијеку Морачани су морали да се бране од налета Турака који су заузели већи дио колашинског среза. Иако су у турском дефтеру (земљишна књига) из 1477. године уписани као два засебна племена, са по 52 (Горња) и 69 (Доња) кућа,до формирања јединственог племена, дошло је усљед тежње у истој географској области, као и потребе за заједништвом. Тако је манастир Морача постао мјесто окупљања Морачана, али и околних брдских племена , нарочито као мјесто у коме је тињао отпор против ширења ислама и учвршћивања турске власти.Морачани су учествовали крајем 16. века у устанку војводе Грдана, 1647. у устанку морачког војводе Богића, борбама Петра I Петровића- Његоша, вођеним од 1789. до 1796. године. У време Петра Другог Петровића- Његоша, Морачка села, њих 18, имала су 383 куће, са 1150 пушака. Под Турцима Морачани су се често селили и у друге крајеве, па их данас има и у Мојковцу, Беранама, Бијелом Пољу, Андријевици, али и у Србији (Златибор, Пријепоље, Прибој, Ужице). Такође, били су укључени и у неке племенске сукобе, који су настајали у Брдима због недостатка хране, а потом је долазило и до крвних освета. 1878. године, након Берлинског конгреса, Морачани ће ући у састав државе Црне Горе, која је тада избацила назив Брда из имена државе. Колашин је ослобођен 4. октобра 1878. године у 11 часова. и 30 минута .„Расапом“ Николе Алтомановића 1373. године, само двије године /div>
после пораза браће Мрњавчевић у Маричкој бици 1371.године и изненадне смрти цара Стефана Уроша Четвртог , последњег владара из династије Немањића, пространа жупанова област била је подијељена међу његовим противницима. Тиме
је разбијено старо политичко језгро матичних српских земаља, што је
имало великог утицаја на потоњу политичку судбину српског народа.Овом подјелом границе босанске државе помакнуте су далеко на исток.
Линија диобе биће прво граница босанске државе краља Твртка Првог
Котроманића и двије сусједне српске феудалне области — кнеза Лазара и /div>
Вука Бранковића (неке Алтомановићеве приморске жупе држаће привремено 1373–1377 и Балшићи). Убрзо после Тврткове смрти 1391. и политичког слома Вука Бранковића 1396. године то ће бити граница посједа трију великашких породица (династија): с једне стране — Косачâ, а с друге стране — Бранковићâ и Лазаревићâ. Та ће граница после
коначног потпадања ових области под турску власт бити овјековечена /div>
у границама турских административних јединица.Она ће се актуелзовати знатно касније — у вријеме интензивирања антитурске борбе у
19.вијеку, а осећа се и данас у распореду граница Србије и Босне и Херцеговине и већих административних јединица (покрајина, ентитет) унутар њихових државних територија.Област Николе Алтомановића пресијецала је ријека Тара претежно„динарским правцем“ југоисток–северозапад. О линијама поделе жупанове области и границама потоњих државних творевина које су обухватале и наслеђе Алтомановићевих земаља расправљано је у разним
приликама и у релативно дугом периоду: у великим синтетичким дјелима о историји Срба или у посебним (већим или мањим) монографијама о средњовјековним феудалним државама и областима 19 и
20. вијека и њиховим челницима на српском историјском простору;
рјеђе и у посебним расправама о њиховим границама,а понекад и у
расправама, студијама и огледима који се односе на поједина питања везана за настанак и развој племена Морачког .Такође су веома корисне и одреднице у историјским лексиконима о средњовјековним границама и личностима о којима ће овдје бити ријечи, као и о историјским атласима
и картама које је сакупио Академик проф.др.Милош Благојевић .Анализе садржане у наведеним дјелима показују да је, и поред оскудности расположивих историјских извора, заједничка граница
области и области Бранковића сјеверно од ријеке Таре знатно освијетљена, док идентификовање те границе јужно од ријеке Таре прати низ још
недовољно разјашњених питања. А ваљаност идентификовања тог дјела /div>
ове историјске границе нијесу од значаја само за историографију већ и /div><
за археологију, етнологију, филологију (нарочито за историју језика и /div>
дијалектологију којом се бави Академик проф .др.Огњен М.Војводић ) и друге сродне научне дисциплине.
( наставиће се)
