Пише :Дејан Бешовић

Може се рећи да за ранији период о становништву Роваца немамо довољно података. За неколико минулих вјекова ту су свега неколико помена самих Роваца, броја њихових житеља или броја војника на које би из Роваца могло да се рачуна. Подаци у два од ових, сравни рад Марјана Болице из 1614. и Ника Ерицо из 1692.године дати су уопштено и очигледно одока. Једини сигуран, прецизан а истовремено и богат архивски докуменат о становништву Роваца, јесте и онај први, већ спомињани турски попис Херцеговине, па и Роваца као њеног дијела, из 1477. године. То је не само ваљан и важан већ и први нама познати историјски спис који говори о Ровцима. Подаци из писаних извора, разумије се, биће искоришћени на одгаварајућим мјестима, док је овај одјељак углавном урађен на основи народног казивања и памћења.

Поријекло Ровчана веома је комплексно што дозвољава квази-историчсрима многе фалсификате и методолошке интерполације .Најстарији становници у Ровцима, које је родоначелник већине данашњих Ровчана, Гојак, затекао приликом досељавања у Ровца, кажу у предању  да су били „по једна или двије куће“ Синђићи и Дмитрићи, од којих и данас има по неколико кућа у Сретешкој Гори, и Милетићи у Горњим Ровцима, од којих данас има само једна кућа, јер су се последњих година остали из Роваца иселили. Има затим појединачних тврдњи и за још неке породице да су од тог старијег ровачког становништва. Тако се и за Петричиће из Међуријечја, као и Радуловиће из Лијешња, а којих опет има свега по која породица, казује да су од тог „старог свијета“. По једном опет казивању, Петричићи су досељени из Босне. Радуловићи казују да им се предак доселио из Комана (Катунска нахија). Они славе ов. Арханђела, као и остали становници Лијешња. За Мрвошевиће, којих је донедавно било у Влаховићима, али су одсељени ка Колашину, који су славили св. Луку и исказивали су се за Влаховиће, по једном казивању се вели да су били од „старих Мацура“. И у Церовици, гдје сада живе само Булатовићи, може се чути да и међу њима има „неких“ који су се „прибили“ уз Булатовиће, а поријеклом нису од Булата.Неки од 0них „старинаца“, ако су они уопште старосједиоци, од поодавно везују своје поријекло за остале Ровчане и славе св. Луку као и највећи део Ровчаиа. Поред Мрвошевића такав је случај и са Милетићима, Синђићима и Дмитрићима. Сами Дмитрићи (неки се казују и пишу као Митрићи) тврде да су потекли од Стевана Срезојевића, дјечака који се у време неког покоља „једва“ спасио. До тог Стевана набрајају 15 генерација (Радун — Драгољуб — Милисав — Раде — Новак — Бошко — Станоје — Шалета — Брацан — Раде — Јоксим — Новак — Шалета — Раде Стеван). То значи да су у Ровцима одавно, јер се толико генерација набраја и до самог Среза.Оно што је заједничко свима овим, за које се тврди да су старији слој становника Роваца, јесте то да не воле о своме поријеклу да говоре.У Ровцима се иначе тврди да су се ове породице, које смо помињали, мало размножавале. То је карактеристично и за остале дјелове Црне Горе када се говори о „старосједиоцима”. И у Ровцима је, као и другдје по Црној Гори и Брдима, било погрдних надимака томе становништву. Петричиће су називали и Мурићанима а понекад и Шокцима. Радмановиће у Вељем Дубоком, за које се и не тврди да су старосједиоци, али их је мало, задиркују што имају презиме по Радману који је, наводно, у дјетињству доживео неку незгоду.„Старосједилачких“ домаћинстава у Ровцима данас има 20.Као трећи слој, који ће се показати најенергичнијим, који ће временом постати бројнији и преовлађујући и бити организатор и носилац племенског живота Роваца, јесу потомци Гојакови. Предање, наиме, овако казује. Најстарији син Нишин (по једном предању Ниша је досељен од Ниша. Отуда му, тобоже, и такво име. Најприје се био доселио у Кртоле, у Боки, па одатле отишао у Оногошт, који је касније по њему и назван Ни(к)шић), Гојак, убије неког виђеног човјека, наводно бана Угрена, од староседилаца, у свом завичају, Никшићкој Жупи, па побјегне на исток, у правцу Мораче, у пуст и непознат крај. У том новом и „ненасељеном“ предјелу Гојак је најприје тешко живио, “0д лова и коријења”. Али, намјери се у Лијешњу на Богданове потомке, узме од њих девојку и окући се поред Мртвице, на њеном изласку из кањона, а недалеко од њенога утока у Морачу. То мјесто, у рејону села Мртво Дубоко, од тада и отуда названо је Гојачевине. Донедавно су се, наводно, ту познавали и темељи његове куће.

Према предању, Гојак је имао 4 сина: Влаха, Булата, Шћепа и Среза. Када су браћа одрасла, и издијелила се, разишли су се са Гојачевине: Влахо је отишао пут Трмања, Булат се настанио у месту Грабље (Горња Ровца), гдје се и сада сријеће назив Булатово Кућиште. Шћепо је остао у месту Липље, на територији потоњег села Међуријечја. Срезо је остао поред саме Мораче, такође подручје Међуријечја.

Овај слој „досељеника“, који се у Ровцима назива и Гојаковићи, слави св. Луку. По Гојаковом поријеклу и заједничкој слави Ровчани се и сматрају дијелом ранијег племена Никшића. Јер и Никшићани су потекли од Нише као и Требјешани, дећио Никшићана, који су се оно брда Требјесе, недалеко од града Никшића, оформили као група. Иначе Гојакови потомци брзо су се снашли, намножили и ојачали. Затеченом становништву почели су да импонују. Зато су неки од њих и примили св. Луку као своју славу па временом почели и они да се исказују за Гојакове потомке. Занимљиво је да су и двије куће Поповића, досељених из Зете у Лијешње прије неколико деценија, примили св. Луку за своју славу, а дотадашњу своју славу, св. Ђурђица- обновљење и пренос моштију Св.Вел.муч Георгија , оставили само као прислужбу или приславу  Од свог заједничког претка до данас Гојакови потомци набрајају 15 генерација (Селићи из Трмања, који су део Влаховића, али су и резиме добили по Сели, удовици, од пре 4 генерације, овако набрајају од данашњег младића: Ђорђе — Милун — Ново — Ђоко — Лука — Мато — Аџија — Брацан — Секула — Драгоје — Вуксан — Вукић — Никола — Влахо — Гојак Нишин. Ако би се овим предањима вјеровало, излазило би да су Љешани у Ровцима за три генерације старији, па би Гојак требало да је од Никшића отприлике дошао прије око 480 година, негдје у првој половини 16. вијека . А то значи баш онда када је код Никшића и живећио бан Угрен, кога је, према предању, Гојак и убио. Овдје се историја и предање „слажу“ у томе да је постојао неки Угрен у жупи Грачаници (потоњи Никшић). Можда је то био цариник-митар  Угрин који је поменут 1411. године у Дефтеру Грачаничком ? Шобајић је забиљежио да су од старосједилаца, Лужана, у Никшићу остали Угреновићи и Раичевићи (или Рончевић???). Али, ако узмемо да на једну генерацију отпада по двадесет пет  година, како се обично рачуна, онда вријеме досељавања Гојака у Ровца не би падало почетком 16. већ почетком 15. вијека. Јер, ако су у оном попису од 1477. године уписани Гојакови унуци као носиоци домаћинстава (синови Срезови, Влахови и Стјепови, а Гојаков унук је и кнез Вуксан, син Булатов) онда је сасвим јасно да се у овом случају не могу узимати 30, већ око 36 тодина за једну генерацију. Онда би се историјске чињенице и предање слагали, или редослед генерација није добар,што може довести до крупних историјских промашаја,као и погрешних закључака, што не би било први пут .

                             (наставиће се)