Пише :Дејан Бешовић

 На српским бродовима, поред оштрог запта, владаше и патријархални дух. Капетан се очински стараше о здрављу и користи својих подложника. Друкчије није могло ни бити јер готово сва војска бијаше из истога племена, понекад од истог братства капетанова, – дакле задруга, прожета старим патријархалним српским духом, чврсто везана за заједницу, више предањем и обичајима него ли писаним законом. Особито су се морнари јагмили да служе на бродовима на којима се налажаху домаћице… Ту су мање осјећали чежњу за кућом, живот је текао тише и уредније, а знамо сви колико њежна женска рука и дворба ваља у болести.Сем тога, била на броду домаћица или не била, вршаху се тачно, на првом мјесту, вјерске дужности, а његоваху се и народни обичаји, колико су прилике допуштале. У „камари“ (клети) гораше увијек кандило пред иконом заштитника помораца, Светога оца Николе. Ту се војске и старешине заједнички богу мољаху два пута у радноме дану, а свечаником више и дуже. Православни су постили сриједу и петак, прву и последњу недјељу великога поста, неколико дана светог  Петра и цио пост Свете Госпођине, како приморци зову Успеније Богородичино. Уз часни пост, ако би стигли у какво мјесто гдје има наша црква и свештеник, сви би се исповиједили и причестили; ако не би могли стићи, они би то накнадно учинили и после поста. Кад би који умро на пучини, настојаху сваким начином да стигну на суху земљу, макар им то било снеруке и омело их у путовању, те би мртваца опојали како су умјели и означили му гроб крстачом  и натписом. Бог зна по каквим пустим мјестима има таквих гробова, какви ли дивљаци чудећи се гледају милостиве ријечи у српском језику и српским словима! Кад би брод стигао гдје има црква, најпреча дужност бјеше дружини да покојнику даду парастос. – Уочи Божића прилагао се бадњак уз народне обреде, који се врше по јужним крајевима нашега народа. Замислите овај призор: далеко од краја на коме живе људи, много даље од отаџбине, између бескрајнога неба и бескрајне пучине, на корабли, рукотвору људскоме, сламчици једној међу природним силама, гомилица људи скупљених око ватре, по своме обичају, славе успомену Спаситељева доласка на свијет.Исцрпивши све теме како историјске тако и социолошке антрополошке ,географске и културолошке за крај остављамо по уобичајеном распореду да набројимо значајне Србе из Боке који је ваисину било и надамо се биће кроз миленијум ипо наше повјеснице ,јасно правећи разлику између Бокеља или Бокеза ,Грбљана , Паштровића и Кривошијана  :

-Петар Желалић рођен је јуна 1727. године у Бијелој од оца Јова и мајке Јане, рођене Лучић.„Шамбек“ је врста малог брода погодног и за трговину и за риболов , а посебно за пиратство. Капетан Петар Желалић је имао такав брод, са посадом од само десет људи. Изгледао је као играчка у поређењу са султановим бродом „Велика Султанија“. Био је то нов брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих турских бродова тог времена. Поред лаког наоружања, имао је и 82 топа. Два брода су се срела у Егејском мору. Са султановог брода испаљени су упозоравајући плотуни. Капетан Желалић није имао другог избора него да нареди да се једра спусте и сачека да се брод полако заустави.Турци су сматрали цијело Егејско море својим територијалним водама. Заплијенили су Шамбека и послали га у најближу турску луку под оружаном турском командом. Желалић и тројица његових најближих сарадника пребачени су као робови у „Велики султанат“. Тамо су пронашли још 83 роба, од којих је 11 било Бокеља . Сви су били команданти и официри заробљених или потопљених хришћанских бродова. Турци су тражили велике откупнине за ове робове.

Матична лука Желалићевог „Шамбека“ била је Малта . Нико се одатле није јавио да понуди откуп, а Желалић није помињао своје рођаке у Боки. Више од двије године, он и његови другови били су робови, очекујући турску милост, када откупа није било. Због тога се добро понашао и стекао повјерење Турака. Једног петка у септембру, Турци су прославили посебну свечаност. Због његових великих заслуга, султан Мустафа Трећи дао је свом прелијепом броду ново име. Иако је до тада већ носио велику титулу, и даље је било Султанија (принцеза). Ново име је било величанственије: „Османска круна“ .

Већи дио посаде добио је награду за бекство на острво Кос , испред којег је брод био усидрен. На броду је остала стража од око стотину људи. Неколико робова је такође награђено, али само изласком на палубу. Није пријетила опасност да побјегну скоком у море. Морали би да пливају до турског копна, и ко зна шта би их тамо чекало. То им није ни пало на памет, али Желалић је имао нешто друго на уму.

Када је дошло вријеме за молитву, стражари су се проредили. Неки су жељели да то обаве у посебној просторији испод палубе. Остали су одушевљено обраћали Богу на палуби. Желалић је то искористио, забранио улазак у турску молитвену собу тако да се није могла отворити изнутра и отворио просторију испод палубе за робове. Зграбили су мотке и све што су могли да дохвате, неки чак и ножеве из кухиње, и напали изненађене стражаре на палуби. Многи стражари су скочили у море. Свако ко се отпорно одупирао је посијечен. Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио да се подигну сидра . И да се развију једра. Крећући се кроз архипелаг, Желалић је достојно одговорио на поздраве турских обалских стражара. Имао је времена да научи како то Турци раде. Док су тада споре вијести стигле до предњих турских стражара, „Османска круна“ је нестала из вида далеко на хоризонту.

Нови проблем је настао када се отети турски брод приближио малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, на Малти је избила паника чим је брод примећен. Злосрећна „Велика Султанија“ била је добро позната на Малти. Промијењено име Малтежанцима није ништа значило. Отворили су ватру на брод из свих обалских топова. Желалићеви сигнали са брода такође су били узалудни, јер су турски трикови свима биле познати. Желалићу није преостало ништа друго него да крене у лов на било који брод, јер су сви мањи бродови бјежали од већег чим би га примијетили. Морао је да испали упозоравајући плотун на један од малих чамаца. Баш као што је то учинио и раније, рибари из малог чамца спустили су једра и чекали своју судбину. Задовољни исходом, послушали су капетана Желалића да отплове на Малту и објаве у чијим је рукама турски брод.

Мноштво људи слило се на обале Малте да дочека и види заробљени турски брод. Клицању и радости није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки јунак. Брод је процијењен на баснословну суму. Не знајући шта да ради са тако великим бродом, Желалић га је поклонио Малтешким витезовима, чији је посјед обухватао острво Малта. У то време, капетан Петар Желалић је такође проглашен витезом Малтешког реда.Брод је садржао огромну количину вриједне робе, оружја, и 84.000 златних цекина турског плена и 40 заробљених Турака. Заробљенике је предао Малтешким витезовима, а остатак драгоцености је задржао да подијели са својим друговима. Вриједност овога се види из чињенице да је Желалић свој дио искористио за изградњу двије палате на Малти. Као знак захвалности Божјој помоћи за успешан подвиг, на Малти је саградио и цркву Светог Николе, заштитника морнара, што је било и његово крштено име. Није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквом. Ово је оставио свом брату Марку, а сигурно му је остало још новца, јер је на Малти основао породицу. Оженио се Малтежанком Маријом, удовицом свог бродског друга из Шамбека. Њен муж је погинуо у бици са Турцима када је помогао Желалићу да заузме брод „Османска круна“.

Петар Желалић је имао све услове да са својом Маријом проживи остатак живота у богатству, срећи и задовољству. Његов авантуристички дух га је наговарао да настави своју поморску професију. Купио је нови шамбек сличан оном који су му Турци одузели. Бавио се гусарењем искључиво против турских бродова. Осветио им се за две године ропства и понижења које је морао да поднесе. Осветио је и своје саборце морнаре који су умирали од глади и болести у мраку испод палубе турског брода. Осветио је и своје другове који су погинули током освајања брода од Турака. Низао је победу за побједом, подвиг за подвигом, али све је остало у сенци грандиозног подвига који му је донео велико богатство и свјетску славу.

Било би занимљиво знати судбину брода „Круна Османлија“. Наравно, његово име је одмах промењено. Малтешки витезови су га крстили „Сантисимо Салваторе“ (Најсветији Спаситељ). Ово је толико увриједило Турке да је скоро избио медитерански рат. Да би смирио напетост, француски краљ Луј 14 . послао је изасланика , Валија де Флерија , на Малту у августу 1761. године да преговара о куповини брода. Преговори су вјероватно били успјешни, јер није било даљег распламсавања страсти око овога. Нема информација о коначној судбини брода.Почетком септембра 1800. године, Британци су окупирали Малту. Било је то на 40. годишњицу Желалићевог подвига, који су Британци такође веома поштовали. Иако је имао довољно за живот чак и у старости, додијелили су му посебну пензију. Није познато да ли је Петар Желалић оставио потомке на Малти. Познато је само да је умро на Малти 1811. године у дубокој старости. Сахрањен је поред темеља своје задужбине, цркве Светог Николе.

                       (наставиће се)