Пише: Дејан Бешовић
-Кристофор Николин Антуновић био је бокешки сликар из 16. вијека, један од последњих представника дубровачкога ренесансног сликарства.
Кристофор (Криле) био је син калафата (бродоградитеља) Николе Антуновића из Стона.Кристофор је дошао у Дубровник 1529. да би пет година учио сликарство код венецијанског сликара Пјера Ђованија.Кристофор 1541. ради барјак за братство Каменара који су имали сједиште у цркви Домино. На барјаку који је сачуван, приказао је Богородицу, Св. Марина, Св. Влаха и још једног свеца.Антуновић је израдио полиптих на главном олтару цркве свете Марије у Пакљени на Шипану који је наручен 1552.године .Сматра се да је овај рад насликан према Антуновићевом изгубљеном полиптиху из цркве на Бадији код Корчуле. Као узор му је послужио полиптих Тицијана и његове радионице у цркви Св. Лазара у Дубровнику (данашњој дубровачкој катедрали).Полиптих је потписао Christophorus Ragusinus pinxit. Сликао је у сировим односима боја без Тицијанове снаге, свјежег колорита и разигране расвете.Тома Скочибуха наручио је године 1552. код Антуновића слику која приказује пет светаца и донатора. Ова слика није сачувана, као ни олтарска слика коју је 1571. Кристофор радио за Томиног сина Вицу Скочибуху за њихов шипански љетниковац. Није сачувана ни слика коју је Кристофор радио 1580.године за љетниковац продице Лукаревић у Гружу (Св. Тројство, Св. Лука, Св. Петар и Богородица). Међу неколицином Кристофорових помоћника истакао се Лука Винтурић.Антуновића под надимком „Криле пенгатур“ спомиње у својој комедији Хваркиња комедиограф и сликар Мартин Бенетовић.
–Матеј Јунчић био је син сликара и штитара Радашина. Матеј је живио у Котору од 1441-1446 гдје је сликао за катедралу Светог Јакова и цркву Светог Павла. Насликао је полиптих за цркву светог Јурја на острву код Пераста. У мају 1442. Матејев брат Никола Јунчић, бивши ректор которске школе, именовао га је за свог пуномоћника. Матеј је 1444/45. године насликао слику за олтар Николе Византијског у катедрали Светог Трипуна.Матеј је 1446. дошао у Дубровник, гдхе је сарађивао са Ловром Добричевићем на изради полиптиха за главни олтар дубровачке доминиканске цркве.У Дубровнику је 1448. Матеј закључио неколико уговора: у фебруару да ослика триптих који је наручио Влатко Богданов, у марту за слику чији би оквир био позлаћен, у мају (са Ловром Добричевићем) за полиптих за главни олтар доминиканске цркве (данас Музеј доминиканског манастира у Дубровнику), у јуну за паланкин у цркви Светог Николе, и са златаром Живком Гојаковићем за рељефну фигуру Светог Јована Крститеља и статуу Светог Симеона и Јуде у катедрали.Матеју се приписује рад на осликавању насликао бројчаника градског звоника и полиптиха цркве Светог Петра из 1449. У априлу 1450. уговорио је израду полиптиха за капелу Светог Јеронима у фрањевачком самостану. Следеће године осликао је паланкин =носиљку за фрањевачку цркву у Ријеци дубровачкој. У мају 1452. Матеј је обавезао чланове братства и становнике Лопуда да до августа сљедеће године израде полиптих по узору на онај већ поновљени из цркве Светог Петра. У октобру 1453. узео је за дијете Стјепана, сина штитара и сликара Радоја Драгосалића. Од јула 1454. радио је на зидним сликама и фрескама у апсиди и полиптиху главног олтара у Домино цркви.Изгубљени су или уништени многи Матејеви радови. На основу извора из 1452. може се Матеју приписати полиптих са Богородицом и дјететом ( Отроче младо) које окружују анђели, донатором на главном пољу и пољима са свецима, са библијским призором у цркви госпе од Шуња на Лопуду. По стилским цртама тај полиптих има нешто наглашеније готичке црте и везује се за касно млетачко сликарство и заостале утицале Паола . Paolo Veneziano и Лоренца Венецијана Lorenzo Veneziano и њихових следбеника.
-Радоје Драгосалић је познат и као „Радоје с Неретве„.Од 1427. до 1431. учио је занат у радионици познатог дубровачког штитара Радашина Јунчића, оца сликара Матка Јунчића. Око 1437. Радоје је као самостални мајстор, „pictor et magister cofanorum et scutorum“, држао радионицу у Котору у којој је имао и ученике. Један од његових ученика био је Вукић Вучетић из Дријева.
Убрзо је напустио Котор и 1439. вратио се у Дубровник гдjе је отворио самосталну радионицу. У њој је израђивао штитове и шкриње и обављао друге дрводjељске и сликарске послове. Усљед великог обима посла, Драгосалић је упошљавао шегрте, између осталих Вукана Хостојичића, Вукашина Рачића, Николу Радановића, Радића Бранчића и Раска Радељевића.Познато је да се 1443. обавезао да изради и ослика двије шкриње, велики сандук и ковчежић, дубровачком властелину Мартину Јунију Крусићу de Cruce. Године 1452. је, заједно са сликаром Џиваном Угриновићем, израдио три стотине штитова по наруџбини Дубровачке Републике.Радојев син Стефан је 1453. забиљежен као ученик у сликарској радионици Матка Јунчића, али се касније није бавио овом дјелатношћу.
Радоје Драгосалић се последњи пут помиње 1454. године.
– Хаџи игуман Теодосије ( Јовица ) Балић ,рођен је 11.септембра 1950 .године у знаменој породици Балић из Каменара од оца Стевана и мајке Мире рођ.Кривокапић . Основну школу учио је у Каменарима а средњу гимназију на Топлој . Богословски факултет завршио је у Београду као стипендиста Светог Архијерејског синода СПЦ и Свјатјејшег Патријарха Српског Германа .Упоредо са Богословским факултетом студирао и Медицински факултет универзитета у Београду.Замонашен 1984 .године од стране Патријарха Српског Германа у Манастиру Озрен ,гдје је провео наредне четри године. У Цетињски манастир долази по Благослову Митрополита Данила Дајковића . Наречен за Игумана Дајбабске обитељи 15.септембра 1989.године ,послије упокојења дотадашњег настојатеља Романа Шћекића . Игуман Теодосије је својим доласком у древни манастир Дајбабе ,препородио духовни живот у Зети . Први који су му изашли у сусрет били су Црквењак Миодраг Спасојев Вујовић из Толоша ,потомак Св.Свештеномученика Петра Вујовића из Жупе Добрске , Жељко Драгов Јовићевић ,тадашњи црквени одборник из Подгорице,као и аутор овог фељтона,тадашњи студент Богословског факултета СПЦ у Београду . Миодраг Вујовић се старао о поретку и црквеним богослужењу ,изградивши себе и своје биће у ову древну Зетску светињу некадашње сједиште Митрополије Зетске још од времена Светог Саве Немањића.Богослужења ,помоћ народу ,истинска вјера вратила се доласком Игумана Дајбабске обитељи Теодосија Балића .Често је Миодраг -Мишко остајао по десетак дана у Манастиру како би се црквено – народни поредак вратио у ред . Доласком Митрополита Амфилохија,Игуман Теодосије је добио нови подстрек да ради на духовној обнови манастира. Битно је напоменути да је прву књигу о манастиру и Преподобном Старцу Симеону Дајбабском Симеону Поповићу,аутора Проте Василија Ивошевића ,штампао Игуман Теодосије 1990.године . Прото Василије Ивошевић,као један од водећих православних теолога данашњице који је уједно био ученик Светог Старца Симеона .Аутор ових редака поклонио је 1993 .године прву Икону Светог Старца рад београдског иконописца Роберта Калмаревића и штампао Православни молитвеник .Појединци из Подгорице који су петокраке својих очева иницирани у први Титоградски масонски Храм Тишине ,замијенио наводно крстом ,ваистину су били љубоморни и демонски пакосни.Ту се посебно истицао један Свештеник који је са групом хулигана напао Старог Митрополита Данила 24.јуна 1985 .године на Цетињу,а који је непрестано са извјесним полудивљим човјеком Прелевићем ,покушавао да опструише како рад Игумана Дајбаба Теодосија тако и Подгоричке црквене општине и подгоричких Свештеника намјесника Прота: Момчила Раичевића и Јована Крстића .Тај свештеник ,који је заправо био од почетка сарадник УДБЕ 22.маја 1971 .године ,запалио је Скупштину општине Подгорице и провалио у Древну Немањићку Светињу – Цркву Светог Ђорђа испод Горице ,оскрнавивши олтар и сасуде на најгори могући начин .О томе читамо у извјештају тадашњег Архијерејског намесника подгоричко-даниловградског Проте Јована Кажића ,Епархијском и Патријаршијском управном одбору ЦОП 21-з.1 /1971 .године .Не каже узалуд наш народ „Зло рађење готово суђење“ .Син тог Свештеника данас је један од највећих криминалаца широм Црне Горе.Проф.др. Божидар Бојовић један од оснивача Српске народне странке Црне Горе и Медицинског факултета у Подгорици у својој књизи О Српству на стр 168 .ће записати “ Игуман Теодосије из Дајбаба био је прави Светосавски свештеномонах мој вјечни у Христу брат ,велики духовник , велики патриота и нададасве велики човјек .Он је поимао биће Светосавско ,живио живот достојан српских монаха “ Хаџи Игуман Теодосије упокојио се 11.децембра 1999.године а следећег дана сахрањен је на монашком гробљу испред манастирске цркве у присуству неколико хиљада људи ,на челу са Митрополитом Амфилохијем . На њему се испунила ријеч Божија коју читамо у Јеванђељу „Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах.Даље, дакле, мени је приправљен вијенац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија; али не само мени, него свима који се радују Његовом доласку- Откр. 2:10
(наставиће се)
