Пише: Дејан Бешовић
И ако у Словенији по евиденцијама МИП-а Србије преко 200. 000 становника веома су лоше повезани иразбацани широм Словеније
„Старији становници четири православна села, као и они из оближњих словеначких
насеља, и данас памте први мјешовити брак из 1947. године, када се младић из Бојанаца оженио словеначком девојком из оближњег села Трибуче. То је билавелика сензација,
описује тај догађај словеначки информатор из села Адлешићи, додајући да је у то време то било чудно и неприхватљиво не због лоших односа између Срба и Словенаца, него само
због разлике у религији“ (Јовановић , 2009: 55). „Од тада, Бојанчани траже своје невесте искључиво у словеначком миљеу“ (Огњановић, 1997: 106). У Бојанцима се бракови више црквено не склапају и дјеца се не крштавају, а вјенчања и крштења у Мариндолу су ријетка.Одлсзак на а службе и посјећивање цркве у Бојанцима је скромно. Обично је то само неколико старијих особа, док омладина у цркву готово и не иде. Становници овог села су у бившојзаједничкој држави углавном били чланови Комунистичке партије. Такво идеолошко опредјељење донијело им је боље положаје у служби, па су неки Бојанчани у прошлом систему били на важним пословним и политичким положајима. Приврженост
комунистичком систему удаљила их је од цркве, вјере, а тиме довела до губљења
традиције и етничких карактеристика. У ријетким породицама у Бојанцима се још увијек одржала традиција слављења крсне славе и већих празника, нарочито Васкрса, Божића и Усјековања главе Св.Јована Крститељ (црквена слава). Свештеник долази из Новог Места и службе се обављају прве
недјеље у мјесецу и приликом већих празника. Становници се с очигледним
нерасположењем одазивају на службу свештеника из Новог Места, који служи у
Бојанцима једном мјесечно. О односу мјештана према цркви и свештенику говори и догађај из 2004. године. Свештеникову идеју да у Бојанцима организује Свесловеначки
сусрет црквених одбора нису прихватили мјештани, који су сматрали да им таква манифестација није потребна јер би их непотребно експонирала.Становништво истраживаних села опажа занимљиву појаву – да на црквеним обредима у /div>
Милићима учествује већи број вјерника православне вјероисповијести из сусједних општинских средишта, прије свега из Чрномеља и Метлике. У Милићима је служба сваку
прву недјељу у мјесецу, када долази свештеник из Српских Моравица из Хрватске. У цркву редовно долази 30–40 особа, а приликом већих празника посјета је и масовнија.И ова црква је обновљена средствима Министарства културе Републике Словеније 2007.
године. Прије пар година поред цркве је направљена и мртвачница-капела . Црква је за накнаду од 100 евра мјесечно дозволила Телекому Словеније да на звоник постави одашиљач. Новцем који зараде плаћају струју којом је црква освијетљена.Настанак самосталне државе Словеније 25. јуна 1991. године значио је, између осталог, да
држава мора наново регулисати односе са припадницима других народа који /div>
су наставили да живе у држави. Словенија је била економски најразвијенија република бивше Југославије и „до 1990. године око 200.000 особа је имало пријављен стални
боравак у Словенији али и држављанство друге републике (то је око 10% становништва
Словеније)“ (Пистолник , 2008: 15). Републичко држављанство је узето на основудржављанства новоформиране државе. Тако су они који су били уписани у словеначки републички регистар држављана аутоматски добили држављанство Словеније као
самосталне државе. Статус оних који нису били уписани у овај регистар, регулисан је
помоћу Закона о држављанству 1991.годинд и Закона о /div>>
странцима (Zakon o tujcih, 1991).
Законом о држављанству Републике Словеније из 1991. године дефинисано је да словеначко држављанство могу добити сви припадници других народа са
сталним боравком у Словенији, уколико у периоду од шест мјесеци управној јединици на чијој територији живе поднесу захтјев за добијање држављанства. Малољетне особе су могле стећи држављанство на захтјев родитеља, ако је бар један родитељ стекао словеначко држављанство. „У шестомесечном периоду, који није било могуће продужити
и који је истекао 25. децембра 1991. године било је поднето 174.169 захтева, што је представљало 8,7% укупног становништва Републике Словеније утврђеног пописом у
марту 1991. године“ (Комац, 2000: 17–18). Према подацима Министарства унутрашњих послова, „у држављанство Републике Словеније је на основу члана 40. Закона о држављанству примљено 170.999 особа (98,18% свих захтева), док су захтјеви 2.278 особа
(1,31% свих захтева) одбијени због неиспуњавања услова“ (Комац : 19).
За држављане других република који су стекли држављанство Републике Словеније, осамостаљивање Словеније у суштини није значило промјену њиховог правног положај.Уставни закон је тим држављанима гарантовао и сва стечена имовинска права. Проблем се
јавио код становништва Словеније које није тражило или није добило словеначко
држављанство, а наставило је да живи у држави и имало пријaвљен боравак.Два мјесеца након истека законског рока за добијање држављанства Републике Словеније,на основу Закона о држављанству, за све који се нису одлучили за словеначко
држављанство, или су добили негативне одговоре, почео је важити Закон о странцима.Документи ових особа били су неважећи, без обзира на то што су издати у Словенији, и они су морали поново да регулишу свој статус. Искључени су из Регистра сталног становништва тако што им је статус промијењен у статус странца. Тако је 26. фебруара 1992. године, према првим изворима, из Регистра особа са сталним боравком избрисано
18.305 људи (МУП Словеније , 2003: 146), док је према подацима Министарства
унутрашњих послова из 2009. године овај број био знатно већи и износио је 25.671 лице (Коговшек , 2010: 9). Брисање је извршено на основу интерне одлуке
Министарства унутрашњих послова, за шта Влада није имала законска овлашћења (Дедић , 2003: 44). Ова операција је спроведена по административним одјељењима, и то на начин који би се могао окарактерисати као тајни, јер особе нису претходно обавијештене о овим мјерама, није им издата нити додимељена било каква писана одлука о „брисању“, нису
обавијештене о посљедицама које ће проузроковати њихово брисање, нити су имале право приговора (Зорн , 2003: 89).
Брисање становништва је аутоматски довело до озбиљних посљедица. Породице су раздвајане, јер поједини чланови домаћинства нису успијевали да легализују статус.Губљењем сваког правног статуса, избрисани су изгубили радна мјеста и нису могли да се
запосле, прекидан им је радни стаж, који касније није могао бити повезан, нису могли дасе упишу у средње школе и на факултете, нису могли да добију дјечије додатке, бесплатну здравствену његу, социјалну помоћ или помоћ за незапослене. Избрисани су исељивани из својих станова и губили станарска права, као и право откупа станова из друштвеног
власништва, искључени су и из денационализације, односно нису партиципирали при расподјели дионица. Плаћали су разне таксе, визе, молбе, адвокате… да би уопште могли живјети у Словенији и да би могли ријешити свој статус. Без личних докумената нису
могли да потпишу никакав уговор нити неки други званични документ. Били су
подвргавани полицијским контролама на дневној бази, депортовани из државе, затварани у центре за странце. „Дио избрисаних је држава `спашавала` тако што је легализовала
њихов статус, преименујући их у избјеглице. Такви избрисани су били срећни, јер су продужавали своју егзистенцију и избјегли депортацију, а држава је била срећна, јер је испунила квоте UNHCR-а при обавезном преузимању `избјеглица са Балкана`“ (Медар- Тањга, 2010: 228).Као одговор на кршење људских права и на тужбе које су од 1994. године подношене
против Закона о странцима, Уставни суд Словеније је 8. фебруара 1999. године дониоодлуку према којој је брисање противзаконит чин државног тијела, а Закон о странцима противуставан, јер није регулисао пренос правних статуса особа из других република бивше Југославије. Као одговор на ову одлуку, Влада Словеније је 8. јула 1999. године
донијела Закон о уређењу статуса држављана других држава насљедница некадашње Југославије у Републици Словенији (Zakon o urejanju statusa državljanov drugih držav
naslednic nekdanje SFRJ v Republiki Sloveniji, 1999), којим се покушао уредити статус
оштећених особа. Закон веома штуро, кроз осам чланова, регулише само један сегмент ове
сложене проблематике, а то је могућност стицања држављанства Републике Словеније. И овај сегмент је неадекватно уређен, тако да су се већ од усвајања закона јавили предлози
за његову допуну (Клопчић., 2003: 188).
У овом закону је било предвиђено да држављани других република СФРЈ који су 23.децембра 1990. године имали пријављено стално пребивалиште у Словенији и који супослије 25. јуна 1991. године непрекидно живјели у Словенији, лако могу добити дозволу
за стални боравак, уколико испуњавају услове одређене законом. Законом је одређен рокод три мјесеца за улагање молбе за стални боравак. „На основу тог закона је око 7.000
избрисаних поново добило дозволу за стални боравак“ (Стојић, 2008: 137), чиме им јепризнат стални боравак или словеначко држављанство, али само од датума добијања дозволе надаље, остављајући на тај начин вишегодишњу празнину у званичним биографијама избрисаних. Избрисани који су привремено напустили Словенију па се због затворених граница или ратних услова нису могли вратити, или су били одсутни из других
разлога, били су искључени из могућности прилагођавања статуса.
Током 2002. године избрисани су се организовали у Друштво избрисаних становника
Словеније (DIPS – Društvo izbrisanih prebivalcev Slovenije – združenje za človekove pravice)
и крајем 2002. године уложили уставну иницијативу против Закона о уређењу статусадржављана других држава насљедница некадашње Југославије у Републици Словенији.
Уставни суд је 3. априла 2003. године утврдио неслагање Закона са Уставом, поништио је неке његове одредбе и поново отворио рок за улагање молби за стални боравак. Одлучено је и да дозволе за стални боравак треба признати ретроактивно, од дана брисања, онима који су већ добили статус сталног становника на тлу Словеније.Поновном измјеном Закона 24. јуна 2010. године омогућено је нешто већем броју избрисаних да поврате дозволу за стални боравак и статус сталног становника. Стицање статуса омогућено је и оним избрисаним становницима који су из оправданих разлога напустили Словенију. Бројни разлози за одсутност који су се сматрали оправданим одређени су Законом.
По том закону је до 5. октобра 2014. године евидентирано 1.885 молби за издавање
дозволе за стални боравак, од чега је издато 214 дозвола за стални боравак, а укупан број одбијених и одбачених молби, као и обустављених поступака износио је 978. Остало је још 693 отворених управних поступака, односно неријешених молби. С обзиром на то да је према процјенама без правног статуса у Словенији и даље око 13.000 особа (које у већини случајева живе у државама насљедницама бивше Југославије), број уложених молби јеизузетно мали (сравни O izbrisanima, 22. 01. 2015)..Закон о уређењу статуса држављана других држава насљедница некадашње Југославије у Републици Словенији, важио је само до 24. јула 2013. године. Од тог датума надаље избрисани немају могућност да уређују свој статус у Словенији на основу посебног закона. Избрисани који су пропустили поменути рок, или који су правовремено предали
молбу и били одбијени, могу искористити опште прописе за уређивање статуса странаца у Словенији на основу Закона о странцима, који омогућава добијање дозволе за привремени
боравак на основу запослења, студирања, истраживања, спајања породице и слично. У том случају избрисани морају да испуне услове као и сви остали странци, јер тај закон не узима у обзир њихов посебан положај.У међувремену, од 2002. године више невладиних организација, европских комитета икомитета Уједињених нација (Европска комисија против расизма и нетолеранције, Комитет за елиминацију расне дискриминације, Комитет Уједињених нација за економска,
социјална и културна права, Комесар Савјета Европе за људска права, Amnesty
International, итд.), указивало је на проблем избрисаних. На дан уласка Словеније у Европску унију, 1. маја 2004. године, избрисани из Словеније прогласили су се за
избрисане Европе, чиме је овај проблем интернационализован (Медар-Тањга,2010: 229).Европски суд за људска права je 13. јула 2010. године утврдио да је Словенија у случају
избрисаног становништва кршила право на поштовање приватног и породичног живота,као и право на дјелотворни правни лијек, дефинисане Европском конвенцијом о људским
правима (European Convention on Human Rights, 04. 11. 1950).Велики сенат Европског суда за људска права је 26. јуна 2012. године потврдио кршење
наведених права, дефинисаних чланом 8 и чланом 13, али и констатовао и повреду члана 14 (о забрани дискриминације), те шесторици избрисаних, на основу њихове тужбе, признао по 20.000 евра за штету нанесену по основи повреде Европске конвенције о људским правима. Истовремено је наложио Словенији да у року од годину дана припреми посебан механизам за признавање накнаде за избрисано становништво. Словеначка влада је 21. новембра 2013. године донијела Закон о надокнади штете особама које су биле /b>
избрисане из регистра сталних становника (Zakon o povračilu škode osebam, ki so bile
izbrisane iz registra stalnega prebivalstva, 2013), који је почео да се користи тек 18. јуна
2014. године и по којем су до 18. јуна 2017. године (закон предвиђа рок од три године)
избрисани могли предати захтјев за одштету. На основу тог закона право на одштету има тек приближно 12.000 од 25.671 избрисаних, односно само они који имају уређен статус у
Словенији (са дозволом за стални боравак или словеначким држављанством). Право на
одштету немају дјеца избрисаних и чланови породица покојних избрисаних. Висина
одштете рачуна се за период од брисања до поновног уређења статуса (дозволе за стални боравака или примања у држављанство) у висини 50 евра за сваки пуни мјесец (O
izbrisanima, 22. 01. 2015). Према подацима Министарства унутрашњих послова Словеније,до 2021. године предато је 8.062 захтјева за утврђивање новчане накнаде, од којих је
одобрено 5.797, одбијено 1.988, одбачено 189, а за 88 захтјева је поступак прекинут
(Opozvani status: „Izbrisani“ u Sloveniji i njihova duga borba za pravdu, 26. 02. 2021). Процедура брисања из Регистра сталног становништва Републике Словеније, од 26. фебруара 1992. до данас остаје обавијена велом тајни. Овај поступак могуће је именовати
и терминима као што су „административно етничко чишћење“ или „грађанска смрт“. Словеначка држава је те људе „притиском на дугме“ на централном рачунару избрисала из евиденције становника Словеније. Једноставно је одлучила да они више не постоје. По наводима Хелсиншког мониторинга Словеније чак око 85% избрисаних су Срби (Бањац, 1997: 37). Неки су свој статус ријешили, али није занемарив број оних који и данас живе без одговарајућег статуса, докумената, здравственог осигурања итд.Регистарски пописи становништва постали су ригорознији .Пописи становништва, домаћинстава и станова су најсвеобухватнија статистичка
истраживања која спроводи већина земаља у свијету. Резултати пописа су права ризница података и лична карта земље. Први савремени попис становништва у Словенији обављен
је 1857. године. Касније је било пет пописа у оквиру тадашње Аустро-Угарске. Између Првог и Другог свјетског рата у Словенији су постојала само два пописа становништва.Послије Другог свјетског рата одржано је шест пописа становништва у бившој Југославији.
Попис обављен 31. марта 2002. био је први и посљедњи класични попис становништва у независној Словенији.
Попис из 2011. године, шеснаести попис становништва на територији данашње Словеније, први је спроведен на регистарски начин, чиме је Словенија постала једна од ријетких
европских земаља која је извршила попис на овај начин. Прва у свијету била је Данска(1970. године), а слиједиле су је Холандија (1981. године) и Финска (1990. године), да би2011. године, поред Словеније, становништво на овај начин пописале и Андора, Аустрија,Белгија, Исланд, Норвешка и Шведска (Dolenc et al., 2013: 9). Године 2021. регистарском /b>
попису становништва придружиле су се и Литванија, Летонија, Шпанија и Турска /b>
(Registarski popis, 07. 01. 2021). Главне предности оваквог начина спровођења највећег статистичког истраживања јесу знатно нижи трошкови, растерећење становништва при
давању података, чешћа примјена и краће вријеме за обраду података. Осим уштеде, каододатни разлози за регистарски попис наведене су и потешкоће с провођењем
традиционалног пописа те са садржајем образаца, као и „удаљавање Словеније од
југословенских статистичких пракси и доктрина“ (Јосипович 2015: 174). У Словенији је,након 2011. године, попис у овом облику поново обављен 2015, 2018. и 2021. године.Регистарски попис становништва је начин припреме свеобухватних података о
становништву, домаћинствима и становима, без потребе за додатним прикупљањем
података на терену и без спровођења додатних статистичких истраживања. Ријеч је о процесу у коме се већ постојећи „сирови“ и неповезани подаци из разних регистара и база
података стручно повезују и уређују, те припремају на начин да корисницима понуде
корисну и квалитетну статистику, која ће, што је могуће реалније, показати стање
становништва, домаћинстава и станова.
Регистарски попис је једно од статистичких истраживања које спроводи Завод за статистику Републике Словеније. Законска подлога заснована је на Уредби (ES) бр. 763/2008 Европског парламента и Савјета, од 9. јула 2008. године, о пописима
становништва и станова (Regulation (EC) No 763/2008 of the European Parliament and of the
Council of 9 July 2008 on population and housing censuses, 2008), према којој је начин прикупљања пописних података препуштен државама чланицама Европске уније.Словенија је, у складу са Законом о државној статистици (Zakon o državni statistiki,
1995/2001), другим важећим прописима (Veljavni predpisi, 16. 02. 2017), те годишњим и средњорочним програмима статистичких истраживања (Programi statističnih raziskovanj, 25. 02. 2022), донијела одлуку о регистарском попису као начину прикупљања и обраде података.
Регистарски попис је резултат дугорочног четрдесетогодишњег постепеног развоја /
словеначке статистике и регистара. Седамдесетих година 20. вијека у Словенији се по узору и уз сарадњу нордијских земаља почињу развијати регистри са униформним
идентификаторима (такви идентификатори су нпр. јединствени матични број и адреса)
постојеће евиденције и растерећују запослени у заводу за статистику и пружаоци података. Када је при Геодетској управи Републике Словеније 2008. године успостављен.Регистар некретнина, створени су услови да се попис становништва 2011. године у
потпуности обави из регистара и база података.Извођење регистарских пописа становништва могуће је уз постојање довољно квалитетних извора података. У Словенији се у ту сврху користе сљедећи извори:Административни регистри којима управљају други државни органи:
– Централни регистар становништва – Министарство унутрашњих послова,
– Евиденција домаћинства – Министарство унутрашњих послова,
– Регистар некретнина – Геодетска управа Републике Словеније,
– Регистар просторних јединица – Геодетска управа Републике Словеније.
Статистички регистар којим управља Завод за статистику Републике Словеније:
– Статистички регистар радно способног становништва. Редовна статистичка истраживања Завода за статистику Републике Словеније
– Рођени,
– Миграције,
– Социоекономске карактеристике становништва и миграната. Базе података разних институција и организација:
– Евиденција тржишта некретнина, промета закупа – Геодетска управа /b>
Републике Словеније (Žnidaršič i Miklič, 2022: 5).Прелазак на регистарски попис донио је промјену референтног датума. У пописима од 1931. године па надаље подаци су се увијек прикупљали на терену према стању 31. марта.
И данас већина европских земаља врши пописе становништва путем анкета у прољећним
или јесењим мјесецима. Словенија се опредијелила за 1. јануар као референтни датум, а избор овог датума заснован је на практичним разлозима: административни извори су
углавном везани за календарску годину, а податке је такође лакше упоредити са
годишњим демографским истраживањима.Пописни подаци покривају широк спектар карактеристика из области становништва, породице, домаћинстава и станова, али не покривају питања о етничкој и вјерској припадности и језику, јер се такви подаци не налазе у базама података. Уредбом
Европског парламента и Савјета о пописима становништва и станова из 2008. године прецизиран је само обавезни садржај, који не укључује националну/етничку и вјерску
припадност, као ни податке о језику, у складу са чим они нису прикупљани, јер нису доступни за цјелокупно становништво ни у једном од административних извора који се користе у Словенији.Међународне препоруке за пописе становништва наводе да се подаци о
националности/етничкој припадности могу прикупљати, али се прикупљање препушта свакој земљи појединачно. Документ није правно обавезујући, али се односи на методолошке препоруке о спровођењу пописа. Сви садржаји препорука наведених у
поглављу Етно-културне карактеристике спадају у такозване неосновне (факултативне) варијабле (Conference of European Statisticians Recommendations for the 2010 Censuses of
Population and Housing, 2006).Такође, Законом о пријави пребивалишта из 2016. године прекинуо је прикупљање /div>
података о националности (Zakon o prijavi prebivališča, 2016). Почетком 2021. године
постојала је иницијатива да се допуном овог закона у члану 7, уз личне податке и податке о адреси коју пријављује, уврсти и одредба према којој би подносилац захтјева дефинисао и своју националну и вјерску припадност и матерњи језик, чиме би држава добила поново
приступ овим подацима. Иницијатива, иако се позивала на кршење уставног права да свако има право слободно изражавати своју припадност свом народу или националној
заједници, његовати и изражавати своју културу те се служити својим језиком и писмом,није добила зелено свјетло, уз образложење да прикупљање ових података може довести
до недопуштеног етичког профилисања, а посљедично и до дискриминације рањивихскупина становништва, због чега долази до директног задирања у уставну вриједностљудског достојанства и низ уставних људских права и основних слобода (Dilema pred
državo: kako zbrati podatke o narodnosti in veri prebivalcev Slovenije?, 11. 02. 2021).
Закона о пријави пребивалишта стога мора прецизно дефинисати и образложити сврху у
коју држава жели прикупљати податке. Ако држава жели прикупљати статистичке податке с циљем отклањања различитих облика дискриминације, такво би прикупљање могло бити уставноправно прихватљиво.
Након увођења регистарског начина пописивања, Словенија практично већ двадесет година нема систематско прикупљање података о етничко-културним карактеристикама, те мањинске заједнице, било да се ради о онима које имају статус националних мањина,или о „непризнатим“ мањинским групама, нису у могућности да квалитетно пратепромјене унутар својих редова. Неки закључци о националном саставу становништва
Словеније, који су одувијек били дио основне статистике земаља свијета, могу се извести из евиденције страних држављана са сталним или привременим боравком у Словенији.То посебно отежава праћање броја Срба у Словенији .
( наставиће се )
