би ништа остало (Вајквалд Валвазор , 2006: 49). Након те обилне гозбе слиједио је„Школа у Мариндолу основана је 1878. године. До 1918. године у њој су учили управитељи парохија, а за време старе Југославије у Мариндолу су били настањени прави учитељи. Школа је укинута 1942. године, а поново је оживљавају партизански учитељи 1943. године. У 1945/46. години почиње школа у којој су опет учити српски учитељи и предају до 1958. године. Последњи учитељ који је предавао на српском језику био је домаћин из Пауновића, који је завршио учитељску школу у Новом Месту. По његовој трагичној смрти, Месној заједници Адлешићи није успело да пронађе не само српског него било ког учитеља који би био спреман да предаје у школи у Мариндолу“ (Огњановић, 1997: 103–104).У жељи да имају наставу на српском језику, Мариндолци су организовали референдум, на којем је требало да се одлучи о језику на којем би се учило. Референдум није одржан, јер су становници, из страха од подјеле унутар села, пристали на наставу на словеначком језику. На одлуку је утицала и чињеница да су им дјеца настављала образовање у словеначким школама у Чрномељу, а не у удаљенијем Карловцу. Тако је до школске 1962/63. године у Мариндолу организована настава на словеначком језику.Године 1963. осмогодишња школа у Адлешићима преименована је у четворогодишњу подручну школу, а подручне школе у Мариндолу и Бојанцима су укинуте. Дјеца из Мариндола, Милића и Пауновића и данас од 1. до 4. разреда иду у Адлешиће, а од 5. до 8. разреда у Чрномељ. „У почетку, мариндолска деца нису знала словеначки, а некима је и латиница стварала тешкоће. Родитељи, који ни сами нису владали словеначким, при учењу им нису могли помагати. Зато су адлешићки учитељи српској деци посветили посебну пажњу, за њих су припремили допунску наставу словеначке граматике“ (Исто: 104–105). Школа у Бојанцима установљена је 1890. године. Пред Други свјетски рат Бојанчани су имали наставу на словеначком језику, коју је држао учитељ из Драгатуша. Настава се одвијала четвртком и недјељом, кад је драгатушка школа имала слободне дане. И прва учитељица Љиљана Пауновић , која је стигла из Љубљане, предавала је на словеначком. Домаћини се сјећају да су их између тих периода на словеначком учили на српскохрватском језику (Бештер et
километара). У почетку је било доста отпора, али када је руководство школе одлучило да територијални размјештај и биолошка динамика становништва узроковани су међусобним дјеловањем природних и друштвених чинилаца. Исто тако, број становника, као и темпо пораста становништва и његове структуре према разним карактеристикама, имају велики утицај на све области друштвеног и привредног живота.Укупно кретање становништва посљедица је природног кретања становништва и његове
просторне покретљивости, односно миграција. Основне одреднице природног кретања становништва су: родност (наталитет), смртност (морталитет) и природни прираштај. Од односа тих елемената зависи ритам и смисао природног кретања становништва. Укупно кретање становништва у много чему зависи и од просторне покретљивости, односно миграција становништва. Појам миграција становништва различито се дефинише у нашој и страној литератури, а најчешће употребљавана дефиниција казује да се под миграцијама становништва подразумијевају „све промјене мјеста сталног боравка, било да је ријеч о пресељењу трајне, било привремене нарави на мању или већу удаљеност унутар или преко државних и административних граница“ (Нејамшић 2005: 114). Миграције су стално обиљежиле човјека као јединке и друштвеног бића. Оне представљају географску и социолошку мобилност и пратиоци су етничке, политичке, културне и привредне еволуције човјечанства. Промјену територије и државе у којој се живи, прати и промјена социјалног окружења, комплекса друштвених односа, промјена социјалног система вриједности, друштвених норми… Али, исто тако, када се имигранти нађу у новом социјалном окружењу, они са собом у нову средину доносе нове обичаје и одређена искуства, повећавајући тако културну разноликост одређеног простора.Миграције Срба у Словенију након Другог свјетског рата
Миграције становништва представљају битан фактор демографског развоја и географских карактеристика простора Републике Словеније. Економски положај великог дијела становништва осталих југословенских република је готово главни узрок бројног досељавања у Словенију. Након Другог свјетског рата, кад се бивша Југославија индустријализовала, Словенији је као најразвијенијој републици била потребна радна
снага, а како су услови живота у осталим републикама били лошији, многи су имигрирали у Словенију.Посебно Срби из Босне и Херцеговине .Потпуно тачних података о миграционим процесима након Другог свјетског рата нема. Подаци за период од 1945. до 1990. године нису реални, јер су се миграције одвијале
Пописне 1991. године први пут је проценат становништва чији је матерњи језик /div>
�словеначки пао испод деведесет посто (88,41%). У овом попису је категорија /div>
шпекулација. Та одлука је утолико неуобичајенија, јер је цијели модел очувања мањина у /b>
Убрзаној асимилацији становништва допринијело је и константно исељавање /div>
држављанство, или су добили негативне одговоре, почео је важити Закон о странцима.Документи ових особа били су неважећи, без обзира на то што су издати у Словенији, и они су морали поново да регулишу свој статус. Искључени су из Регистра сталног становништва тако што им је статус промијењен у статус странца. Тако је 26. фебруара 1992. године, према првим изворима, из Регистра особа са сталним боравком избрисано 18.305 људи (Дедић Jeлушић и Зорн 2003: 146), док је према подацима. Министарства унутрашњих послова из 2009. године саопштава :Овај број био знатно већи и износио је 25.671 лице(Коговшек , 2010: 9). Брисање је извршено на основу интерне одлуке Министарства унутрашњих послова, за шта Влада није имала законска овлашћења (Дедић ,2003: 44). Ова операција је спроведена по административним одјељењима, и то на начинкоји би се могао окарактерисати као тајни, јер особе нису претходно обавијештене о овим мјерама, није им издата нити додељена било каква писана одлука о „брисању“, нису обавијештене о посљедицама које ће проузроковати њихово брисање, нити су имале право приговора (Зорн 2003: 89).
