Пише : Дејан Бешовић

У Првом балканском рату 1912. године, у великом заносу и незадрживом јуришу, војска Краљевине Србије, ослободила је дјелове садашње: Србије, Републике Северне Македоније, Албаније и Бугарске, а Војвода Степа са својом Другом армијом умарширао је у Једрене – турску европску престоницу.Незадовољна Бугарска није могла да се помири са повратком Вардарске Македоније под српску власт, па је покренула и изгубила Други балкански рат. Букурештанским миром из 1913. године, цијела територија данашње Републике Сјеверне Македоније прикључена је Краљевини Србији.

Све ово није било по вољи нашим традиционалним непријатељима (Аустро-угарима, Немцима, Бугарима, Албанцима…) који су покренули нови рат и раскомадали Краљевину Србију. Српска државност је васкрснула тријумфалном војничком победом у Великом (Првом свјетском) рату.Током вјекова и бурне историје Срба, аутохтоно становништво није нестало нити се игдје преселило. Оно се прилагођавало постојећим условима и опстајало до данашњих дана. Изворни генетски код аутохтоног становништва незнатно је измијењен због повременог мијешања генетског материјала. Тај процес и данас траје. Најновија генетска истраживања потврђују да је генетски код балканских народа релативно сличан. Тзв. Хаплогрупе су најсличније између Срба и Македонаца и оне се скоро подударају код 97% популације. Одавно је јасно да нација није биолошки, односно генетски феномен, него искључиво језички, духовни и културолошки. Српска нација се формирала и учврстила на Балканском полуострву током средњег вијека, а македонска нација је установљена 1945. године.Стога је веома важно да се дефинишу појмови: Србин и Македонац. Под овим појмом се не подразумевају сви становници Србије и Македоније, него само они који се тако осјећају и декларишу као Срби, односно Македонци.У данашњој Сјеверној Македонији има преко 800 српских цркава и манастира .Због ограничености простора само ћемо напоменути оне који су најзначајнији за Српско православни народ

Шишевски манастир, село Шишево, Кањон Матка

Сливнички манастир, село Сливница, Преспанско језеро

Варошки манастир, Марков град, Прилеп

Најважнији „српски“ манастири и цркве у Републици Северној Македонији

Црква Богородице Перивлепте, Охрид

Црква Св. Ђорђа у Курбинову, Преспанско језеро

Црква Св. Јована Канеа, Охрид

Црква Св. Климента, Плаошник код Охрида

Црква Свете Софије, Охрид

Црква Св. Спаса у Скопљ

Карпински манастир, село Орах, Куманово

Кучевишки манастир, Скопска Црна Гора

Манастир Конче, село Конче, околина Радовиша

Манастир Лесново, село Лесново, околина Кратова

Манастир Лешок, село Лешок, околина Тетова

Манастир Матејче, село Матејче, обронци Скопске Црне Горе

Манастир Пресвете Богородице Захумске, село Трпејци, Охрид

Манастир Пресвете Богородице, село Вељуше, Струмица

Манастир Рајчица, село Рајчица, околина Дебра

Манастир Св. Андреје, Кањон Матка

Манастир Св. Атанасије, село Журче, Демир Хисар

Манастир Св. Богородице Пречиште, околина Кичева

Манастир Св. Ђорђа, река Серава код Скопља

Манастир Св. Ђорђа, Старо Нагоричане

Манастир Св. Илија Горњи, подножје Скопске Црне Горе

Манастир Св. Јован Бигорски, околина Дебра

Манастир Св. Наум, Охридско језеро

Манастир Св. Никита, падине Скопске Црне Горе

Манастир Св. Николе, село Псача, Крива Паланка

Манастир Св. Пантелејмона, село Горњи Нерези, Скопље

Манастир Трескавац, околина Прилепе

Манастир Успења Пресвете Богородице, село Матка

Манастир Водоча, село Водоча, Струмица

Манастир Забел, Старо Нагоричане

Манастир Зрзе, село Зрзе, околина Прилепа

Марков манастир, село Маркова Сушица, околина Скопља

Осоговски манастир, у близини Криве Паланке

Полошки манастир, у близини Кавадараца

Поречки манастир, околина Македонског Брода

Шишевски манастир, село Шишево, Кањон Матка

Сливнички манастир, село Сливница, Преспанско језеро

Варошки манастир, Марков град, Прилеп

Кале је краћи и популарни назив за Скопску тврђаву, која се налази у самом центру града, на једном издуженом брду, изнад лијеве обале Вардара. Према досадашњим сазнањима ово подручје било је насељено још у праисторији (4.000–3.000 година прије нове ере). Током вјекова, насеље се развијало, ширило и гасило, први заштитни зид настао је између 7. и 6. виека прије нове ере. Права тврђава, у данашњем смислу, изграђена је од камених блокова града Скупије, који је разорен у катастрофалном земљотресу 518. године нове ере. Тврђава је више пута рушена и обнављана. Прва већа реконструкција урађена је у време византијског цара Јустинијана Првог (482-565), а касније у 10. и 11. вијеку. У свом двору на тврђави Кале, на Васкрс 16. априла 1346. године, крунисан је српски цар Душан. Турци су освојили Скопље у 14. вијеку, па су и они обавили неколико реконструкција тврђаве. Последња велика оштећења тврђава је доживјела током катастрофалног скопског земљотреса 1963. године, а последња велика обнова услиједила је 2010. године.

Камени мост (раније се звао Душанов мост) нераздвојни је дио тврђаве Кале, иако јој физички не припада. Камени мост повезује централни градски трг, на десној обали Вардара, са тврђавом и Старом чаршијом, на лијевој обали. Постоје два различита мишљења о времену његове изградње. Прво: мост је изграђен у вријеме цара Јустинијана Првог и изграђен у време крунисања цара Душана. Друго: мост је изграђен у другој половини 15. вијека, у време султана Мехмеда Другог Освајача. По нашем истраживању је логично ово прво, јер сама архитектура моста није у исламском стилу.У

Републици Сјеверној Македонији, регистровано је и описано 35 војничких гробаља и меморијала. Сличан број (36) гробаља и меморијала. Сва српска војничка гробља и меморијали могу да се подијеле у три основне групе (1) Балкански ратови, (2) Велики рат, (3) Други свјетски рат. Опште стање српских војничких гробаља и меморијала широм свијета, па и у Републици Северној Македонији, није задовољавајуће. Томе су највише допринијели: бугарска окупација за вријеме Другог свјетског рата и послијератне македонске комунистичке власти. Без кривице нису ни локално становништво ни матичне земље (Краљевина Југославија, ФНРЈ, СФРЈ, Република Србија и Република Северна Македонија.Гробља се налазе око цркава из манастира.

Црква Св. Богородице у Букову, општина Битољ

Црква Вазнесења Господњег, Романовце, Куманово

Црква-костурница Св. Архангела Гаврила, Довлеџик, Битољ

Црква-костурница Св. Кирила и Методија, Прилеп

Црква-костурница Светог Архангела Михаила, Скопље

Гробље цркве Св. Апостола Петра и Павла, Битољ

Кајмакчалан, планина Ниџе, општина Новаци

Капела са костурницом, Сењак код Штипа

Капела у Каленици код Штипа

Капела-коштурница, Доње Каласларе, Велес

Капела-коштурница, Удово, Валандово

Порта цркве Св. Тројице и градско гробље Куманово

Рамне, Охрид

Спомен костурница, Крива Паланка

Споменик 1.300 каплара, Скопље

Споменик палим ратницима од 1912-1918 , у Дебру

Споменик палим српским борцима у Младом Нагоричану

Споменик палим српским ратницима у Скопљу

Споменик српским ратницима у Негорцима, Ђевђелија

Споменик српским војницима у Добром Пољу, Битољ

Спомен-капела, Горњи Манастирец, Македонски Брод

Спомен-капела, Кучково, Скопље

Спомен-костурница на Зебрњаку, Куманово

Спомен-коштурница у селу Старавина, Новаци

Спомен-школа, Цера код Македонске Каменице

Српско војничко гробље у селу Трнову-Студена, Будимирци

Српско војничко гробље у Бачу, општина Новаци

Српско војничко гробље у Добровени, Новаци

Српско војничко гробље у селу Доборовени, Битољ

Српско војничко гробље у Скочивиру, Новаци

Српско војничко гробље, Битољ

Српско војничко гробље, Груниште, Новаци

Српско војничко гробље, село Орахово, Новаци

Српско војничко гробље, Скопље

Српско војничко гробље, Живојно, Новаци

Зграда Врховне команде Српске војске у селу Бач, Новац. Веома битно је напоменути значај  Спомен школу Цера код Македонске Каменице и Црква Св. Архангела Михаила у Скопљу.У подрумском делу основне школе „Св. Кирил и Методиј“ смештена је костурница са три бетонска саркофага. Меморијал је посвећен српским ослободиоцима страдалим у борбама на Великом Говедарнику, Осогову, Ретким Буковима и Пресецима у завршним операцијама Брегалничке битке током Другог балканског рата 1913. године. Можда се у тој костурници налазе и кости Радована Пириватрића, , који је погинуо 1913. године на Великом Говедарнику. Радован Рака Пириватрић био је син јединац Стојана Пириватрића из села Селевац. Учесник је оба Балканска рата. Постхумно је одликован медаљом „Освећено Косово“ и крстом „Краљ Петар“.

„После осам година разговора, преговора и договора успели смо да на Спомен-школи у селу Цера, општина Македонска Каменица, на надморској висини од 1000 метара, стару и изломљену Спомен-плочу заменимо новом, са приближно истим текстом који гласи:“„Ова Спомен школа изграђена је 1928 године. У подруму се налази крипта са три бетонска саркофага, пуних посмртних остатака преко 900 погинулих ратника у борбама на Говедаровом брду при завршним операцијама Брегалничке битке 1913 године. У тим борбама, поред Срба, учествовао је у њима и одређен број свих слава Црногораца.

Прве словено- српске  књиге на ћириличном писму (октоих, хоролог и триод), које су биле намијењене литургијским потребама дела Јужних Словена, штампане су 1491. године у пољском граду Кракову, 1493. године у Венецији итд.Неки словено-српски  штампари су изучавали штампарски занат још од 15. вијека, најчешће у Венецији. У овом италијанском приморском граду, штампарство је изучавао и први српски штампар, јеромонах Макарије, за кога се претпоставља да је дошао из Црне Горе или Скопља, тј. Македоније. Уз финансијску помоћ црногорског владара Ђурђа Црнојевића, отворио је прву српску штампарију на ћириличном писму на Цетињу 1493. године. Заправо, то је била прва штампарија на Балканском полуострву. Међутим, радила је само двије године.Године 1519. у Венецији је отворена још једна словенска штампарија. Отворио ју је Божидар Вуковић- Подгоричанин из града Подгорице, са намером да штампа српске књиге са црквеним садржајем, за којима је постојала велика потреба у црквеној служби, иако на црквенословенском језику. Ова штампарија, у којој је радио и први српски  штампар из Македоније – Стара Србија Јаков из Камене Реке (Каменице), радила је (са прекидима) до 1597. године.Поред многих црквених књига, Божидарева штампарија је штампала и „Часослов“ првог македонског штампара Јакова Петровића (1466). „Часослов “ као света књига је писан на црквенословенском језику, а штампан ћириличним писмом. – У граду Венецији наилазили смо  на старе куцане рукописе Божидара војводе и његовог сина Вићенца, дуго неискоришћене (неписане), и почео сам да пишем (штампам) ову малу књигу „Часословец“, рекао је штампар Јаков.

„Оцем“ штампарства сматра се Јохан Гутенберг, рођен у граду Мајнцу у Немачкој, који је 1455. године одштампао прву књигу на свијету – Библију.

Током 16. века, словенске штампарије, користећи ћирилично писмо, отворене су и у неким српским манастирима који су били под турском влашћу. Међутим, то су биле мале штампарије које су радиле кратко вријеме. Након тога, дуго се нико није одлучивао да отвори штампарију, прије свега због повећане контроле штампаних текстова од стране турских власти, као и због угњетавања од стране представника тадашње власти.Међутим, упркос тешким годинама ропства, било је храбрих људи који су волели штампање и бринули о развоју књижарства. На примјер, у Влашкој (Румунија), током прве половине 17. вимека, монах Нектарије Пелагонијан, јеромонах Мелетије Македонски, јеромонах Стефан Охридски и неке друге црквене личности из Македоније радили су на штампању књига. То значи да Турци нису могли лако да униште национални дух међу Србима- македонцима, који нису стајали мирно и нису сједјели „скрштених руку“. Када су околности биле најтеже, македонско становништво је развило жељу за стварањем књижевности на старо-српском  народном језику. Жеља за књижарством се први пут јавила у родном граду твораца словенске писмености -Св. Ћирила и Методија.Корак напријед ка увођењу народног језика у књижевност направио је у 16. вијеку грчки проповједник и црквени писац Дамаскин Студит из Солуна. Почео је да пише црквене проповиједи на грчком народном језику. Његови књижевни текстови називани су „Дамаскини“, што је такође утицало на употребу народног језика у македонској књижевности. У ствари, „Дамаскини“, крајем 17. и почетком 18. вијека, били су нова црквена дјела у Македонији, преведена са новогрчког народног језика на црквенословенски, са примјесама србо-македонског народног језика.Иначе, у то вријеме, штампање књига на матерњем језику постало је императив времена и хитна потреба Срба- македонаца. Управо тада су из Македоније изашли људи који су тражили простор за свој стваралачки дух у слободним хришћанским земљама. Такав је био Христофор Жефаровић из Дојрана, који је, живећи у Аустрији, написао своје дјело „Стематографија“ на црквенословенском језику, које је објавио 1741. године у Бечу. Овај први хералдички умјетник и вјесник Препорода у Старој Србији  земљи био је сликар, иконописац (зограф), књижевник, бакрорезац, цртач црквеног веза, типограф, духовник (свештеник и монах), трговац и друго. У „Стематографији“ је указао на прошлост као „залог за свјетлију будућност“. Претпоставља се да је Жефаровићев препороднички рад имао утицај на Теодосија Синајског, посебно кроз штампане књиге које је слао својим рођацима у Дојрану, иако се то не може са сигурношћу тврдити.Охридска архиепископија, основана грандиозним дјелом Св .Климента Охридског, када је економски ојачала, пружила је финансијску подршку штампању црквених књига на црквенословенском и србо- македонском народном језику. Уз помоћ охридског архиепископа Јоасафа (1718-1745) и манастира „Свети Наум“ код Охрида, у граду Москополе је у 18. вијеку отворена грчка штампарија. Тамо је на грчком језику штампано неколико житија „охридских светаца“, који су у то време сматрани просветитељима македонског народа.Претпоставља се да је Москопољска штампарија подстакла учитеља и проповедника Данила из Москопоља, Влаха по националности, да састави и одштампа четворојезични рјечник. Данилов рјечник „Основно образовање“, познат као „Четиријазичник“, био је од великог значаја за србо-словенску филологију. У овом рјечнику српског  грчког, влашког и  албанског језика, разне ројечи и реченице су превођене са грчког на старо-српски, влашки и албански, првенствено са циљем учења грчког језика, што је ишло у прилог хеленизационој политици Грка. Посебне колоне -графикони у Даниловом рјечнику, иако штампане грчким словима, представљају први штампани текст на македонском народном језику (битољски и охридски дијалекти). Иначе, није познато тачно када је Данилов рјечник штампан. Претпоставља се да је први пут штампан 1794. године у Москопољу, а други пут 1802. године у Венецији, или „у малој штампарији манастира Светог Наума код Охрида“.Међутим, штампарија Москопоље није могла у потпуности да задовољи духовне потребе Србо- македонског народа, који је желио штампане књиге на свом, матерњем језику, који би био разумљив чак и необразованом народу у Македонији.Македонци, прије свега, нису имали довољно богослужбених књига на црквенословенском језику. Стога се 1756. године охридски архиепископ Дионисије обратио писаном захтевом руској царици Јелисавети: да пошаље штампане богослужбене књиге из руских штампарија за потребе потчињених цркава у својој архиепископији. У то време, неколико храмова у Македонији је снабдевено црквеним књигама из Русије. Иначе, до тада су се богослужбени текстови од македонских писаца још увек дистрибуирали на средњовековни начин – преписивањем.Да Охридска архиепископија није укинута 1767. године, вјероватно би подстакла штампарију Москопоље да штампа и словенске књиге, или би учинила напоре да отвори посебну Србо-словенску штампарију на другом месту. Међутим, штампарија у Москопољу, иако грчка, била је Српско -словенска по својој идеји, чији је главни циљ био да упозна православне хришћане са великим дјелом Светог Климента Охридског и његових сарадника.језику разумљивом широкој македонској јавности и да се штампане књиге што брже пласирају међу православним Србима-македонцима којима су биле намијењене.Треба напоменути и да су многа рукописна књижевна дјела македонских аутора с почетка 19. вијека, писана на македонском народном језику, била припремљена за објављивање, међутим, због тешких околности штампања ван Македоније, готово да „никада нису угледала светлост“. Нека од њих се можда још увек чувају у манастирским рукописним збиркама, у такозваним „књигозницама“, као и у историјским архивама, сведочећи о интензивираној књижевној активности из даље прошлости.Да би задовољио тежње и жеље првих македонских ренесансних писаца и младе македонске грађанске класе за отварањем македонске штампарије, о томе се побринуо Хаџи Попа Теодосије, архимандрит Синајски, који се сматра „оцем“ Србо- македонског штампарства и издаваштва.Дојран, родно мјесто Хаџи Папе Теодосија Синајског, постојао је као градско насеље у античко доба и као град све до краја Првог свјетског рата, када је потпуно уништен. Турски географ и путописац Хаџи Калфа, који је посетио Дојран почетком 17. вијека, забиљежио је: „Дојран је кадилак унутар Ћустендилског санџака (округа). Налази се поред језера… Солун је јужно од њега. Удаљен је четрдесет дана хода од Истанбула… Има трг и џамију… Језеро, са својим таласима, запљускује приобалне куће…“Прерастао је у трговачки центар око средине 18. вијека, а покрет препорода почео је да се јавља у њему пред крај 18. и почетак 19. века. У неким турским документима и у извјештајима страних конзула у Солуну, између осталог, помиње се да је у Дојрану (Полину) на верски празник Светог Илије одржан велики традиционални вашар, на који су долазили трговци и гости из неколико околних градова унутар Османског царства. У то време покушавало се и да се развије трговина са Аустријом. 5

Током Аустро-турског рата (1788-1791), Кирил Николић – Логотет, родом из Дојрана, емигрирао је у Аустрију. Живећи и радећи у Бечу, постао је веома богат и истакнут трговац. Његов допринос ширењу образовања у Дојрану, слањем финансијске помоћи дојранским школама и учитељима, био је велики. Такође је материјално помагао сиромашној деци у свом родном крају. Емигранта из Дојрана било је у Грчкој, Бугарској, Румунији, Русији, Швајцарској, као и у неким другим европским земљама. Дојранаца је било у Цариграду, Једрену и другим градовима Османског царства као и у неким прекоморским земљама, углавном у Канади. Током година ропства под Турцима, поред економских и политичких разлога, било је и емиграција из вјерских разлога. Такав је био случај са дојранским свештеником Теохаром, касније познатим као Теодосије Синајски, који је, желећи да се замонаши, након што није нашао одговарајући манастир у својој домовини, отишао на далеко Синајско полуострво, гдје је остао око четири године.

Крај 18. вијека карактерише интензивнија миграција становништва из села у градове, што повећава број становника у градовима Македоније. Овај миграциони процес се огледа и у Дојрану, гдје се, са брзим економским успоном града, посебно у првој половини 19. вијека, број његовог становништва значајно повећао. Око средине 19. вијека, Дојран је већ имао преко 2.000 становника – Срби -македонаца, Турака, Јевреја, Рома… Тада је град Теодосије израстао у административно-управни, економски и културно-образовни центар Дојранске казе (округа), која је обухватала и Валандово са околином. Кроз Дојран је пролазила и такозвана „Солунска џада“, која је повезивала Солун (преко Кукуша, Дојрана, Струмице) са главним центрима Балкана, а одатле – са Француском и неким другим европским земљама. Везе са светом допринеле су ширењу Препорода у Дојрану, чему је велики допринос дао Теодосије Синајски.О животу Хаџи Попе Теодосија, архимандрита Синаја, постоји врло мало писаних података. Поузданост појединих тренутака његовог живота углавном се сазнаје из народног предања, посебно из такозваног „Дојранског предања“, према којем је Хаџи Теодосије рођен у Дојрану. Тачан датум његовог рођења није утврђен. Међутим, према усменим предањима, овај наш препородитељ и писац рођен је око 1780. године. 6 Његово крштено име било је Теохар. Његов отац Гого, живећи у селу у околини Дојрана, брзо се обогатио и током друге половине 17. века преселио се у Дојран, који је у то време био седиште округа у оквиру Османског царства и највеће насеље у округу Пољана (Дојран).

Боравећи на Синајском полуострву, Теодосије је започео своје културне и просветне активности. Јер је у то време манастир „Света Катарина“ на Синају, где се налазио будући македонски штампар, био познат као црквено-књижевни центар и као ризница многих сачуваних старих рукописа, на чијем је преводу радило више људи. Налазећи се у таквом културном окружењу, под утицајем словенске традиције и многих словенских рукописа који су се чували у тамошњој манастирској библиотеци, грчки образовани Теодосије је почео да се буди и схвата свој национални идентитет. Према „Дојранској традицији“, Теодосије је, након што се поново родио и осамостаљио, научио црквенословенски језик и словенско писмо и азбуку у Синајском манастиру, и почео је да преводи разне молитве и друге погодне литургијске текстове са грчког на словенски, са примесама македонског народног језика. Преведене црквене текстове и молитве је слао кроз писма својим синовима, рођацима и пријатељима у Дојрану, са напоменом – да се дистрибуирају и шире међу православним хришћанима у његовом родном месту, и шире. Црквене текстове, преведене на једноставан народни језик, слао је и својим пријатељима у другим деловима Македоније, како би их проучавали православни хришћани, као и да би путем цркве ширили културу и образовање међу македонским становништвом. Овим је, заправо, Теодосије започео своју препородну делатност на дужи рок. Његов циљ је био: да из македонских цркава протера и потисне грчки језик и грчко писмо, а да у њима обавља богослужење на црквенословенском, односно на македонском народном језику.Ови стари македонски споменици писани су глагољским писмом на старословенском језику. Иначе, у манастиру „Света Катарина“ на Синају, Теодосије је обављао литургију и црквене проповеди на црквенословенском језику.Теодосије је боравио на Синају око четири године“. Током овог времена, успио је да се истакне у монашкој средини својом марљивошћу и друштвеношћу, као и интелектуалним способностима, због чега је изабран за игумана православног хришћанског манастира „Света Катарина“, што му је донијело почасну монашку титулу архимандрита. Након што је унапријеђен у монашки чин „архимандрита“, папа Теодосије је напустио манастирске капије Синаја и упутио се ка светом граду Јерусалиму, гдје је посетио „Свети гроб“, што му је донело титулу „хаџи“ (ходочасника). То му је пружило прилику да посети „света мјеста“ у Јерусалиму и око њега. То је допринело потпуном протеривању хеленистичког духа у њему, који ће касније постати носилац борбе за ширење словенске писмености међу Македонцима. Током боравка на Синају, Хаџи Теодосије је искористио и прилику да посети „светилишта“ која су се налазила на Синајској гори, близу Суецког канала, током чега је имао прилику да испита неке словенске књижевне рукописе.

Године 1831, охрабрени од стране дојранског епископа, чувари православне цркве „Св. Мине“ у Солуну, која се налазила у такозваној „Македонској махали“, послали су писани захтјев управи синајског манастира „Света Катарина“ у којем су тражили да им пошаљу хаџи папу Теодосија, архимандрита синајског, као парохијског свештеника у њихову цркву, јер би могао да обавља богослужења и држи проповеди на црквенословенском језику. Управа манастира је одобрила захтев чувара.Хаџи Теодосије, занесен носталгијом и сталном тежњом за домовином и родном земљом, отпутовао је 1831. године са далеког Синаја на обале Егејског мора, одакле је отишао на Свету Гору на светогорском полуострву. Након кратког боравка на полуострву, гдје је вероватно посетио неке од манастира, дошао је у Солун и постао свештеник у словенској цркви „Свети Мина“. Поред тога што је обављао црквене службе на црквенословенском језику за македонску колонију, Теодосије Синајски је био заговорник синајског манастира „Света Катарина“ и, као његов таксидиот, често је путовао по Македонији и прикупљао помоћ за манастир. Његова путовања по домовини омогућила су му да упозна многе познате личности, посебно Кирила Пејчиновића, Ј. X. Константинова – Џинота, Даскала Камчеа и друге, од којих се уверио да постоји велика потреба за књигама на македонском народном језику.Осећајући се веома пријатно међу својом македонском браћом из македонске колоније у Солуну, дојрански препородитељ Теодосије је са посебним задовољством и великом љубављу почео да обавља богослужење на црквенословенском, односно на србуљско. народном језику у цркви „Свети Мина“. Македонска колонија у Солуну, иначе, била је углавном састављена од Македонаца из западних крајева Македоније – из Битољског, Охридског, Крушевског, Кичевског и Дебарског краја, који су у великом беломорском граду, током времена Препорода. Иначе, Македонци у Солуну, због недостатка сопствених књига, били су приморани да читају грчке књиге и слушају проповеди и богослужења на грчком у цркви. Занесени љубављу према свом сународнику, док је био на Синају, редовно су помињали име Хаџи Папе Теодосија, архимандрита Синајског, током богослужења у цркви „Свети Мина“. Касније је, изнад улазних врата цркве, исписано име свештеника Теодосија, вероватно као њеног оснивача. Као свештеник у солунском храму „Свети Мина“, Теодосије је рекао: „У овом православном храму радије бих рекао пет речи разумевања, да бих друге поучио, него хиљаду речи на непознатом језику“… Религиозни ореол солунске цркве освојио је и одушевио амбициозне душе Македонаца из македонске колоније у Солуну, али је и спречио да се у њима појави (без спољашњег притиска) идеја о национално независном животу. Македонски кројачки еснаф у Солуну, састављен од људи из Дебарце, Крушева, Кичева, Битоља… Године 1817, саставили су помен (спомен живима и мртвима) на свом матерњем језику, који је 1841. преведен на грчки да би га свештеници читали у цркви, јер црквене власти нису дозвољавале да се чита на словенском.У Солуну је Хаџи Теодосије имао прилику да се сретне и разговара са представницима такозваног „Македонског кројачког еснафа“, који су нашем препородитељу изразили жељу за македонским образовањем и македонским књигама. Из једног њиховог мемоара, названог „Плакокнижица“, сазнаје се да су се македонски занатлије у Солуну обратили руском монаху, по имену Исаија, да буде учитељ њихове деце. У писму Исаији, између осталог, писало је: „Оче, молимо те да нам учиниш једно добро – ако знаш да припремиш књигу на словенском или на македонском народном језику, и да научиш нашу децу да читају и пишу. Уосталом, добро познајеш језик Словена…“Ћелијска школа „Исаија“, која се налазила у једној просторији на Папуџиану у Солуну, радила је од 1833. до 1835. године. Похађало ју је петнаесторо деце македонске националности, међу којима је био и Вељо Негрев,Србо- македонац из дебарског села Селце. Учили су да читају и пишу без уџбеника, пошто није било штампаних књига на македонском народном језику. Ови ученици су подстицали своје очеве и рођаке да се више укључе у отварање македонских цркава и школа, као и у штампање македонских књига. Вељо Негрев је тврдио да је и Теодосије Синајски био учитељ у ћелијској школи у Солуну. То је вјероватно било 1835. године, пошто школа није радила 1837. и 1838. године. Претпоставља се да је Теодосије, када је радио у Солуну као свештеник и као учитељ, практично осјетио потребу за штампаним књигама на македонском народном језику.Путовање кроз Македонију, поред сусрета са неким од наших познатих писаца и препородитеља, помогло је Хаџи Теодосију Синаитском да се упозна са многим истакнутим и богатим македонским трговцима и занатлијама, који су истицали и потврђивали потребу за објављивањем штампаних књига на матерњем језику. Сусрети са Кирилом Пејчиновићем, са Џинотом, са Даскалом Камчетом и са другим прогресивним Србо-макадомцима  личностима, били су кључни за реализацију Теодосијеве идеје о отварању македонске типографије у Солуну, који је тада био трговачки и културни центар у овом делу Османског царства. Посебно је био кључан сусрет са Кирилом Пејчиновићем, који се нашем будућем штампару жалио на тешкоће у штампању македонских књига на матерњем језику ван Македоније. Наиме, када је покушао да штампа своју другу књигу „Утеха за грешника“ у Србији, 1831. године, Београдска митрополија, која је цензурисала рукопис, дала му је неповољну црквено-књижевну критику, због чега понуђени рукопис није штампан. То је дубоко забринуло и аутора и будућег штампара. Оба препородитеља снажно су осећала потребу да отворе македонску штампарију. Од тада,Хаџи Теодосије је у себи осетио „колико ће штампана реч бити ефикасно средство за буђење националне свести и за духовни и политички преображај Србо- македонског народа“.Теодосије Синајски се интересовао и за културно-историјске споменике у Македонији. Током посјете Кавадарцима, у пратњи учитеља Камче Накова Поп-Ангелова, познатијег као Даскал Камче, посетио је православну цркву „Света Богородица“ у селу Ваташа, изграђену 1817. године, и манастир Полог. У ваташкој цркви примијетио је икону „Успење Богородице“, са словенским натписом из 1819. године. То значи да је у неким културним центрима у Тиквешком крају словенска писменост и даље била очувана.Током своје турнеје по Македонији током четврте деценије 19. века, претпоставља се да је Теодосије посетио и Свету Гору, аутономну манастирску територију на Атонском полуострву, у чијим је манастирима у то вријеме било очувано велико и разноврсно културно богатство. Расадник словенске културе и образовања у овом оплемењеном атонском крају уз Хиландар био је манастир Зограф, који је увек држао своје капије отвореним за културне и просветне личности из Сјеверне Македоније. Манастир Зограф је свестрано подржавао македонске препородитеље и националне будитеље и просветитеље: учитеље, писце, сакупљаче народне уметности, штампаре… Многе књиге су касније штампане уз благослов и финансијску помоћ овог богатог атонског манастира. Његова духовна и финансијска помоћ није изостала ни будућем штампару-хаџи Теодосију, у његовој издавачкој делатности. Постојање и активност манастира Зограф, на културном и образовном нивоу, била је потврда мишљења да је „оно што су посејали браћа Ћирило и Методије, и Климент Охридски, уродило плодом“.Нема довољно података о унутрашњој организацији солунске штампарије. Познато је само да је имала словослагачко и машинско одељење, као и одељење за повезивање књига. Била је потпуно опремљена. Прва македонска штампарија била је предузеће за издавање књига. Теодосије можда није добро познавао штампарски занат, али је био добар организатор и имао је таленат за писање и склоност ка књижевности, што је очигледно из његових предговора неким од штампаних књига. Поред тога, Теодосије је био опсједнут идејом развоја и унапређења штампарства и књижарства у Македонији. У почетку је радио са великим ентузијазмом и вјеровао у свој успех. Радовао се свакој објављеној књизи на македонском народном језику, што показује његову љубав према свом народу и отаџбини. У свом штампарском раду није полазио ни од каквих економских прорачуна, већ чисто од сопственог духовног задовољства, од мисли да ће тиме бити користан грађанин отаџбине.Теодосијева штампарија се налазила у цркви „Св. Мине“, у улици „Вардарска“, на градској чаршији Солуна. Радила је без прекида током 1838. и већег дела 1839. године. У првој години штампала је једну књигу, а у другој – двије. У то вријеме вјероватно су штампани и други мањи текстови, као што су саопштења, огласи и тако даље. Међутим, пред крај 1839. године, солунска штампарија је запаљена и изгорела. Пожар је захватио и друге зграде у солунском базару. Црква „Свети Мина“ је такође изгорјела заједно са штампаријом. Према усменим предањима, Теодосије је тада имао између педесет и шездесет година.  Добро је изгледао у својој одјећи и физиономији и остављао је утисак богатог човјека. Иначе, Теодосије, након пожара штампарије, није био потпуно разочаран причињеном материјалном штетом. Напротив, његова жеља да обнови штампарију допринијела је његовом јачању. Као представник Синајског манастира, Хаџи Теодосије је направио нову шетњу кроз Македонију, током које је имао прилику да се поново сретне са својим најбољим и најискренијим пријатељем Кирилом Пејчиновићем. Током другог сусрета, штампар је испричао јеромонаху о несрећној судбини штампарије, коју су непријатељским рукама спалили неки велики противници Србо-македонског писма. Кирил Пејчиновић је, без оклијевања, рекао свом пријатељу: „Људска рука је спалила штампарију, људска рука ће отворити нову.“ Осјећајући потребу за македонском штампаријом, препородни писац и свештеник Кирил Пејчиновић дао је Теодосију довољно новца да обнови изгорелу штампарију. Уз Кирилову велику финансијску помоћ, 1840. године купљена је нова штампарија, још боље опремљена од прве, и настављено је штампање књига на Србо- македонском народном језику ћириличним словима. Хаџи Теодосије је заузврат помогао у обнови цркве „Свети Мина“.Иначе, око Теодосијеве штампарије окупили су се многи наши научници, припадници различитих генерација, из различитих крајева Македоније. Они су покушали да створе наш нови писани језик у контакту са словенском традицијом. Поред штампара Теодосија Синаитског, ту су били и Кирил Пејчиновић, Натанаило Стојановић, Јордан Хаџи Константиновић – Џинот, Даскал Камче и други. Тиме је отворен процес реславизације писаног језика македонског подручја у јужним дјеловима Македоније. То значи да је створена прилика за повратак употреби ћирилице и за активирање србо-словенске књижевне лексике, засноване на црквенословенском и савременим словенским књижевним језицима са ћириличним писмом.Међутим, због недовољно усавршене технологије, штампање македонских књига је текло веома споро. Поред тога, штампане књиге на ћириличном писму су у почетку биле тешке за читање, прије свега зато што су читаоци углавном били навикли на грчко писмо. Међутим, временом су македонске књиге постајале све траженије и читаније, што је повећало интересовање македонске интелигенције, као и богатих македонских трговаца и занатлија, за издавање књига на македонском народном језику. Иначе, Теодосијев писани језик, изражен у предговорима неких штампаних књига, није чист, будући да је користио многе црквенословенске речи са руском редакцијом. У обновљеној штампарији, током 1840. године, Теодосије је штампао још две књиге: „Утеху за грешне“ Кирила Пејчиновића и „Књигу за учење три језика“. Међутим, није познато тачно колико дуго је радила штампарија у Солуну“.Неки научници тврде да је престала са радом у првим годинама пете деценије 19. века, између 1841. и 1845. године.  Према бугарском научнику и публицисти Атанасу П. Шопову, поново је спаљена и затворена крајем 1842. или почетком 1843. године, а према проф. Јордану Ивановићу, солунска штампарија је радила до смрти Теодосија – 1843. године.Публициста Христо Брзицов, рођен у Дојрану (касније емигрант у Бугарској), каже у својој књизи „Очева земља“, да је „рука Сатане уништила и другу штампарију. Грчки монах Ксанта, који је дошао са острва Крит, након што је добио благослов од патријаршијског епископа, у име Христово… спалио је „безбожну штампарију…“

Велио Негрев, Теодосијев ученик и савременик, тврдио је да је солунску штампарију други пут спалили неки Грци из Солуна, подстакнути злим критским монахом Хризантемом. Исто извјештава и проф. Иван Снегаровићћ у својој Монографији о Теодосију Синајском, истичући да су „солунску штампарију спалили Грци, подстакнути грчким монахом“,  Међутим, они не наводе тачан датум уништења штампарије.

У чланку „Образовање у Турској и Македонији током Танзимата“ Мустафе Карахасана, између осталог, помиње се да је „током интензивних година Танзимата (реформског покрета у османском друштву) у Солуну радила штампарија Т. Синаитског (од 1838. до 1843…)“  Из наведене изјаве може се закључити да је солунска штампарија радила до 1843. године, као и да Теодосије није чекао свечано објављивање реформе Танзимата – 3. новембра 1839. године од стране новог султана Турског царства, Абдул Меџида, већ је пре тога почео да штампа књиге на македонском народном језику.

Руски научник Виктор Иванович Григорович, који је посјетио Солун почетком 1845. године, видио је само остатке изгорјеле типографије, али није прецизирао шта је остало – од зграде или од машина. Међутим, Григорович, у вези са типографијом Теодосија, у писму И.И. Срезњевском од 3. јула 1848. године, између осталог, извештава да је солунска типографија уништена у пожару 1842. године. Иначе, након пожара солунске штампарије, Теодосије је био потпуно разочаран и деморализован. Прво, због лошег завршетка свог подухвата и, друго, зато што није имао финансијских средстава да обнови типографију. Из тих разлога, као и због старости и исцрпљености од тешког штампарског посла, након што је сакупио нека од штампарских слова и својих књига, напустио је Солун и вратио се у Дојран, својим синовима“.Такође је одустао од таксидермије Синајског манастира и од обављања других друштвених послова. У свом родном граду, вриједни Дојранац, неспособан да буде беспослен, постао је млинар. Али не задуго. Јер, једне зимске ноћи, према легенди, јак снијег је срушио кров млина и згњечио млинара Теодосија. Следећег дана, његови синови су га пронашли једва живог, са сломљеном ногом. Неколико дана касније, у марту 1843. године, Теодосије Синајски је преминуо.  Према другом предању, Теодосија је згњечила и убила стијена која је пала на њега.„Дојранско предање“ нам говори да је, пред почетак пролећа, у марту 1843. године, после јаке кише, јака вода мале реке Џангарке (Дербашка река), на којој је млин био изграђен, однела и млин и млинара у Дојранско језеро.Г.Ст. Кандиларов такође извештава да је Теодосије Синајски умро 1843. године у Дојрану Сахрањен је на градском црквеном гробљу дојранских православних хришћана, одакле су касније, према причама становнице Дојрана Рајне Чакмакове, његови посмртни остаци ексхумирани и пренети на друго место.Дојрански верници су наставили свој духовни живот и након пада под турску власт. Међутим, колонизацијом муслиманског становништва у граду Теодосија Синајског, постојећа црква „Света недеља“ у Пољанину (Дојрану) је претворена у џамију, јер новопридошли становници са Оријента, из планинских крајева Мале Азије, нису могли да поднесу сјај хришћанских обреда.Након овога, дојрански православни хришћани су наставили богослужење у прилагођеној просторији за капелу (малу цркву), у којој је касније богослужење обављао и Дојранац Теохар (Хаџи Теодосије), након што је рукоположен за свештеника у дојранској парохији.

Пред крај прве половине 19.вијека, број вјерника у Дојрану се повећао, што је довело до иницијативе за изградњу нове, веће цркве. Тако су 1848. године, када су православни хришћани Дојрана били готово патријаршијски, својим средствима изградили импозантни храм у сјеверном делу града, назван „Свети Илија“. Почетком 20. вијека он је прешао у руке бугарског  егзархата, због чега су патријарси, чији је број већ био веома мали, 1911. године изградили још једну цркву.Тек послије уједињења СПЦ 1920 .године почеле су темељитије обнове Српско-православних цркава на Дорјанском језеру и Дорјану као и у цијелој Старој Србији – Македонији .

                         ( наставиће се )