Пише: Дејан Бешовић

Патријарх Викентије писао је 29. октобра 1954. Добривоју Радосављевићу, предсједнику Савезне комисије за верска питања:

„Приликом решавања црквеног питања у НР Македонији досада се увек полазило од избора епископа за епархије у Македонији. Сматрало се да би избором епископа било успостављено јединство Православне цркве у ФНР Југославији. Од стране свештенства и осталих надлежних фактора изјављена је жеља да за епископе могу бити изабрани само они који у су пореклом из Македоније. Свети Архијерејски Сабор није имао ништа против тога, али је невоља била у томе што Македонци нису имали погодне кандидате. Била је незгода и у томе, што се питање Цркве у НР Македонији увек постављало у кратком року пред састанак Светог Архијерејског Сабора, тако да није било довољно времена да се предлози и жеље добро проуче и продискутују.

Свети Архијерејски Сабор у седници својој од 3/16 јула 1954 године под АСБр. 38/зап. 53 донео је ову одлуку:

‘1). Свети Архијерејски сабор са задовољством узима на знање молбу православног свештенства у Н.Р. Македонији у погледу сређивања тамошњих црквених прилика.

У жељи да се црквено питање у НР Македонији реши част Нам је доставити ову претставку с молбом да је изволите проучити и евентуално посредовати као што сте то већ учинили у току ове године пред састанак Светог Архијерејског Сабора. У колико би затражили каква објашњења стајаћемо Вам радо на расположењу“.Радосављевић је патријархово писмо проследио Елисију Поповском, у македонску Комисију за верска питања.Насилно одвајање уз политичку, државну подршку, дјелова једне самосталне или аутокефалне Цркве и неканонско стварање друге вјерске заједнице и самопроглашење њене аутокефалности ријетко се дешавало у историји хришћанства. То се десило Српској православној цркви када је, несумњиво, вољом државе на њеном једном канонском дијелу организована псевдоцрквена= лажно црквена  заједница названа- Македонска православна црква-

Комунистичка партија Југославије је још прије Другог светског рата обзнанила своје виђење рјешавања националног питања у Југославији, што је резултирало послијератним државним устројством са шест република и двије аутономне покрајине (у саставу Србије). Црна Гора и Македонија тада постају републике у којима треба ријешити српско национално питање: у Македонији кроз стварање црквене организације независне од Патријаршије у Београду, а у Црној Гори проглашењем црногорске нације и, зависно од воље политичког врха, евентуалним понављањем црквеног сценарија из Македоније,што је покушано у Никшићу 22.јуна 1945.године .

Са проблемом црквене организације у Народној касније Социјалистичкој Републици Македонији суочавали су се сви патријарси који су у послијератном периоду нашли на првосвештеничком трону Српске православне цркве. Настао је у вријеме Гаврила Дожића (1946-1950), био је присутан и у време Викентија Проданова (1950-1958), да би кулминацију доживио у периоду архипастирства Германа Ђорића (1958-1990), и остао канонски нерешен до данашњих дана.

Мада се проблем тицао првенствено југословенске државе чији чиновници су га и створили и тобоже рјешавали, а више Српске православне цркве, јер је настао на њеном тијелу, за њега су биле заинтересоване и друге помјесне православне Цркве, у првом реду бугарска, и, на посебан начин, Ватикан, коме је као такав сценарио одговарао због глобалне политике Свете Столице на Балкану.У историографији још нема дјела које је то питање размотрио из свих аспеката – са етничког, црквено-канонског, политичког и културолошког гледишта. Ни међу историчарима није усаглашена јединствена терминологије како би требало именовати проблем православне цркве у Македонији.Неки историчари који су се бавили македонским црквеним питањем његово настајање везују за 1870. годину, када је Турска под притиском Русије натјерала Цариградску патријаршију да на том простору именује четворицу Бугара за епископе и прогласи Бугарски егзархат. Други га датирају 1945.године  када је, после Другог свјетског рата, у Југославији проглашена македонска република, македонска нација и македонски језик.

Уједињење помесних српских Цркава 1920. године у једну целину („Автокефална Уједињена Српска Православна Црква Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“) и обнављање Српске патријаршије 1922. је било признато од Васељенске (Цариградске) патријаршије издавањем традиционалне потврде по имену Томос, а потом и од других православних Цркава. Томосом се Цариградска патријаршија добровољно одриче дотадашње јурисдикције над епархијама на територијама Старе и Јужне Србије (Македоније), које су се од 1. децембра 1918. нашле у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, и саглашава се да оне уђу у састав уједињене српске Цркве.По проглашењу уједињења 1920. године, Свети архијерејски сабор Уједињене Српске православне цркве је спровео нову административну организацију. Тако су у Јужној Србији формиране епархије Скопљанска (у рангу митрополије), Злетовско-струмичка, Битољска и Охридска (које су 1931. спојене у Охридско-битољску). Таква административна подјела била је на снази све до 1941. године, до распарчавања Краљевине Југославије, после пораза у Априлском рату од Немачке и њених савезника Италије, Мађарске и Бугарске.

После Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала дио Краљевине Југославије и проширила свој државни суверенитет. Ускоро је нова власт протјерала српске архијереје, митрополита скопљанског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор епархије Охридско-битољске, као и нешто више од 50 парохијских свештеника и десетак монаха. Потом је, не обазирући се на хришћанске каноне, Бугарска православна црква успоставила на окупираном подручју комплетну јерархију са око својих 375 свештеника. Знатан дио дотадашњег српског свештенства добровољно је прихватио бугарску организацију.Једино што им је преостало било је да 12. марта 1945. на конференцији расправљају о неприликама које им је новоуспостављена власт наметнула одвајањем дјелова Српске православне цркве у федералним републикама, Македонији и Црној Гори, сходно федеративном уређењу Југославије. Архијереји су одбили да прихвате македонски Иницијативни одбор и закључили да је неканонски. Стога су наложили надлежном архијереју, митрополиту скопском Јосифу, да отпутује у Скопље и тамо сагледа ситуацију и предузме све што је неопходно у таквим приликама.Држава је, међутим, посредством Министарства за унутрашње послове 17. марта одбила да дозволи митрополиту Јосифу пут у Скопље. То је практично значило забрану повратка епископима и свештеницима у крајеве одакле су раније протјерани.На стварање нове црквене организације Синод је званично реаговао тек 22. септембра 1945. доносећи „Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве“. Ту одлуку, међутим, није могао да обелодани у наредна два месеца.Патријарх Гаврило се вратио 14. новембра 1946. у Југославију и затекао бројне проблема, међу којима је најдраматичнији био онај у Македонији. Свети архијерејски сабор састао се 16. новембра 1946. први пут у редовном заседању после оног од 27. марта 1941. године. Сабор је подржао све одлуке Синода на чијем је челу био митрополит Јосиф“.

У међувремену, Иницијативни одбор је забранио свештеницима да у храмовима у Македонији помињу име патријарха Гаврила, да примају Гласник Српске православне цркве и дистрибуирају патријархову Божићну посланицу.На Сабору Српске православне цркве 30. април-13. мај 1947. закључено је да би требало предузети све да буде сачуван вјековни црквени поредак. У току заседања, патријарха Гаврила су 10. маја посетили генерал-мајор Љубодраг Ђурић, Лазар Колишевски, тадашњи председник Владе Народне Републике Македоније и прота Милан Д. Смиљанић. Занимљиво је да су гости од домаћина затражили да разговору не присуствује митрополит Јосиф за кога су саопштили да не може да се врати у Скопље, већ да му треба доделити неку другу епархију. На то је патријарх узвратио да архијереј не може да се одрекне поверене му епархије без пристанка или одлуке Великог црквеног суда, уставши пред у одбрану канонског поретка“.

Убрзо је Црквени суд Митрополије скопљанске исељен из Врања, гдје је био привремено смјештен после забране повратка свештеницима у Скопље, а митрополит Јосиф је протеран из града уз демонстрације, вријеђање и пријетње.

Патријарха је у наредним данима посетило неколико свештеника из Македоније. Један од њих, Нестор Поповски је затражио оснивање самоуправне Цркве у Македонији која ће, како је рекао,“ бити у канонском јединству са српском Патријаршијом, сматрао је да би њени епископи требало да буду тамошњи људи и да назив Српска буде измењен у Југословенска патријаршија“. Патријарх је одговорио да нема ништа против избора домаћих свештеника за епископе, али је додао да они морају да испуњавају канонске услове.Смрт патријарха Гаврила, хапшење митрополита Јосифа и долазак чланова македонског Иницијативног одбора на изборни Сабор (вољом државе), створили су донекле нову ситуацију. Избор епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова за патријарха (1. јула 1950) довео је до промена у ставу Српске православне цркве према захтевима Иницијативног одбора. Главни пропагатор решавања црквеног проблема у Македонији на начин како је то учињено био је Савез удружења православног свештенства, чиме је послужио као полуга власти против архијереја“.

Нема доказа да је патријарх Викентије ишта обећао југословенском политичком врху кад је реч о црквеном проблему у Македонији. Зна се да је био изложен притисцима са више страна, између осталог, и од Савеза удружења православног свештенства. Посебно се у томе истицао Ратко Јелић, секретар Савеза.Иницијативни одбор је најприје захтијевао посебну Цркву, потом тражио аутономију са домаћим епископима, домаћим свештенством и викарним епископом Доситејем Стојковићем и македонским језиком у службеној употреби што је Архијерејски Сабор 1955. године прихватио. Ускоро су именовани архијерејски заменици и чланови црквених судова и чиновници других црквених тела предвиђених Уставом Српске православне цркве. Када је Иницијативни одбор то прихватио, стање се поприлично нормализовало.

На основу одлука Сабора, административну управу над епархијама у Македонији је патријарх водио посредством својих архијерејских заменика. Његова Васкршња посланица 1957. је оцењена као добар корак у сређивању црквених питања у Македонији.Стање се још више поправило после посјете патријарха Викентија и епископа нишког Јована, браничевског Хризостома Војиновића и викарног Доситеја 28. марта-6. априла 1958. године Македонији. (Митрополит скопљански Јосиф је умро 3. јула 1957. године.)Из Македоније су 16. маја 1958, у договору са патријархом, доставили Синоду листу кандидата за епископе са њиховим биографијама. Били су то ожењени свештеници Нестор Поповски, Тома Димовски и Спиро Попоски, и Влатко Захировски, професор гимназије.тог документа задужен је Милоје Дилпарић. Послије Црквено-народног сабора требало је обезбиједити да изабрани епископи буду хиротонисани у Београду, а ако српски архијереји то неће да учине, онда треба ступити у контакте са другим аутокефалним Црквама. Епископе изабране на сабору, ако нису у монашком чину, треба упутити у неки од манастира у Србији гдје би се замонашили (и за тај посао треба припремити неког од архијереја). На крају је закључено да ће се све одлуке сабора бити упућене свим аутокефалним помесним православним Црквама .У Скопљу су започели убрзане припреме за остварење онога што је договорено у Београду. Тако је 19. септембра 1958. Иницијативни одбор упутио Савезној комисији за вјерска питања предлог резолуције са сабора који се припрема, на разматрање и сагласност.

После избора за првосвештеника Српске православне цркве, патријарх Герман је кренуо у серију посјета државним функционерима, јер су такве прилике налагале, поготово у Македонији. За неке посјете имао је налог Синода, као за сусрет са Добривојем Радосављевићем 29. септембра.

Синод је 28. и 29. септембра расправљао о македонском црквеном питању. По службеном записнику, који је достављен свим архијерејима, 26. септембра патријарх и чланови Синода су разговарали са представницима свештеника из Македоније. У посјету су дошли Нестор Поповски, Борис Станковски, Кирил Стојановски, Климе Малески и потпредседник Епархијског савета Митрополије скопске Димитар Јаковљевски. Поповски је позвао патријарха на Црквено-народни сабор на коме је планирана обнова Охридске архиепископије која ће бити у персоналној унији са српском Патријаршијом кроз личност патријарха. Патријарх је примијетио да нема основа за делатност Иницијативног одбора с обзиром на то да је 1957. спроведена канонска црквена организација, а сазивање Црквено-народног сабора и проглашење самосталности представљало би цепање Српске православне цркве. Молио је госте да не пренагљују и да не ураде нешто што више никада неће моћи поправити.

На одласку, гости су у канцеларији патријарховог секретара оставили две представке исте садржине, једну за патријарха а другу за Синод о сазивању Црквено-народног сабора и предлог одлука.После текста у београдском дневнику Борба о планираном Црквено-народном сабору у Охриду и одлукама које би требало да буду донете, Синод је позвао викарног епископа топличког Доситеја, затраживши да предочи све детаље са састанка који је имао у Савезној комисији за верска питања са Милојем Дилпарићем и Страхилом Гиговим. Епископ Доситеј је испричао да је Гигов нагласио да га је послао Лазар Колишевски, председник Народне Републике Македоније да, у сагласности са Савезном владом, позове њега (Доситеја) на предстојећи сабор у Охриду. Гигов је епископу саопштио да је он њихов кандидат за једног од архијереја, да је други Никола Трајков, и да Устав пишу најбољи правници. „Било је – додао је Преосвећени г. Доситеј и речи о стварима о којима не могу да говорим. Хтео не хтео, ја морам ићи. Свестан сам свих последица, али вас молим да ме разумете. Дао сам пристанак и натраг немам куд.“ Патријарх је на то био изричит: „Ја сам Вам већ рекао да је црквено-народни сабор противуставно тело. Не саглашавам се и не дозвољавам Вам да идете.О овом разговору постоје две супротне верзије: патријархова и Радосављевићева. Како појединачно не дају комплетно разговор, треба их упоредити: „Забелешка о разговору претседника Савезне комисије за верска питања друга Радосављевића са патријархом Германом на дан 29. IX 1958. г. у Савезној комисији за верска питања“, Пов. бр. 134/1-58; Писмо Синода, бр. 2725/зап. 658 од 30. септембра 1958, свим архијерејима – АЈ, 144, 24-278. Овај разговор негира тврдњу Живана Стефановића да је патријарх упутио епископа Доситеја у Охрид.Забиљешка о разговору претсједника Комисије за вјерска питања Савезног извршног вијећа друга Добривоја Радосављевића са епископом топличким Доситејем на дан 1. X 1958. год. од 13 до 13,45 часова у просторијама Комисије“, Пов. бр. 135/1 од 1. октобра 1958. године – АЈ, 144, 24-278.Синод је закључио да у Савезној комисији за верска питања затражи да се одржавање планираног сабора некако спречи.Милоје Дилпарић је 26. септембра 1958. сусрео патријарха Германа на пријему који је приредио високи државни функционер Едвард Кардељ у част председника Владе Норвешке. Патријарх је Дилпарићу испричао како су га посетили Македонци, претставници Иницијативног одбора, да су састанку присуствовали сви чланови Синода и да су остали у дужем разговору о њиховом црквеном питању. Предали су писмо у коме су изложили своје виђење овог проблема и позвали га на црквено-народни сабор заказан за 4. октобар у Охриду. Патријарх је одбио да им да благослов, као и сваку могућност да присуствује том скупу. Дилпарићу се поверио казавши да му је веома тешко да тражи решење за проблем наслеђен из времена патријарха Викентија, који је то питање стално одлагао под разним изговорима, између осталог, и да кандидати за епископе нису његов избор.„Патријарх Герман каже да се он мора држати Устава Српске православне цркве, па какав био тај Устав, јер га, како он мисли, ништа не би оправдало, па ни Сава ни Дунав опрали, ако би другачије поступио. Као аргумент наводи за ово да је познато како су се према њему епископи старци понели и како су га примили, па би им, наводно, таман требало ово као маљ у рукама, са којим би, нема сумње, да га дисквалификују, компромитују и тако онемогуће. Патријарх Герман мисли да је сабор илегално сазван и ако се донесу назначене одлуке то ће значити цепање цркве и шизму. Но кад је већ црквено народни сабор сазван – нека се одржи, нека се чује извештај, дискусија и реферати, али да се не донесе предвиђене одлуке, јер ће у противном, наводно за сва времена бити готово са јединством цркве“, записао је Дилпарић у извештају о разговору.

Патријарх је молио Дилпарића да се одложи доношење планираних одлука, да се не пренагли с тим, јер је недавно ступио на патријаршки трон. На крају је затражио да обавести Добривоја Радосављевића о њиховом разговору и молио да га овај прими. „Патријарх Герман је такође молио да се предвиди његова посета Претседнику Републике, Претседнику Савезне скупштине, Претседнику Извршног већа Србије, Претседнику града Београда и другим функционерима за које мисли Комисија да им треба Патријарх да направи посету.Забелешка о разговору са патријархом Германом на дан 26. септембра 1958 године у Савезном извршном већу на пријему који је потпредседник Е. Кардељ давао у част норвешког премијера Герхардсена“, Стр. Пов. бр. 133 од 27. септембра 1958. године – АЈ, 144, 24-278.Радосављевић је поновио да је архијерејски Сабор хтио да озбиљно ствар рјешава он би је до сада ријешио нагласивши да није могуће враћање на ранија времена, већ треба потражити неко боље решење из којег ће касније настати право јединство. Приметио је да ће патријарха и архијерејски Сабор македонски свештеници више волети и поштовати кад реше своје црквено питање, него сада када Синод и патријарх имају фиктивну власт над црквеном организацијом у Македонији.Патријарх је одвратио да не може бити Црква у Цркви, да по Уставу и прописима Српске православне цркве није могуће доћи до решења на начин на који је то тада замишљено. Упозорио је још једном да одлуке воде путу отцепљења. На то је Радосављевић узвратио да је Македонска православна црква фактички већ отцепљена, а требало би мало стишати страсти и променити Устав Српске православне цркве, јер то траже православни свештеници из Србије и других република, па тек касније, на новим основама, радити на јединству.

„Патријарх Герман је даље нагласио да је 1956. године постојао формалан предлог од стране млађих епископа да се дадне Македонцима аутокефална црква, па су се томе супроставили епископи старци и ствар је пропала.“Радосављевић је истакао да је македонска Црква последица македонског националног ослобођења и извојеване равноправности и да је покушано да се македонско црквено питање реши што мирније и безболније, у интересу и Српске православне цркве. Споменуо је чак да је надбискуп скопски Смиљан Чекада понудио да папа обави хиротонију изабраних епископа и упозорио да ће, ако архијерејски Сабор буде ишао на заоштравање, против себе окренути и српске православне вернике и свештенике.

„У току данашњег дана био је код патријарха Германа, кога је обавестио да полази у Скопље и са којим се је том приликом опростио. Патријарх Герман је вршио страшан притисак на њега да одустане од своје намере. Претио му је да ће му одмах ставити забрану на свештенорадњу, да ће га извести на суд и на концу да ће бити лишен чина. И поред тога епископ Доситеј је остао упорно при својој одлуци и молио патријарха да буде сталожен и да не пренагли. Утисак је епископа Доситеја да је патријарх остао при свом захтеву. Ипак када су се растали пољубили су се при опроштају“, забележио је Радосављевић.

Епископ Доситеј у препричавању његових разговора са неколико архијереја је навео да је епископ пакрачки Емилијан рекао да би било боље да не иде у Македонију сада, али да сматра од рашчињења неће бити ништа, истакавши да и патријарх тако мисли, али да због других епископа мора да се држи званично против. Епископ Лонгин је, према том сведочењу, изјавио да рашчињење не долази у обзир, па ни било каква казна која би следовала епископу Доситеју због одласка у Македонију, док је епископ захумско-херцеговачки Владислав говорио о канонима и Уставу Српске православне цркве. Епископ вршачки Висарион му је рекао да нема потребе да се плаши, јер да од свега против њега неће, нити може шта бити. „Тражио је од Доситеја да га части због предстојећег избора“, забележио је Радосављевић

На крају разговора Радосављевић је епископу Доситеју пожелео много успеха на новој дужности и обећао да ће му пружити пуну подршку и помоћ у свим његовим настојањима и захтевима. Изразио је наду да ће у Македонији са Извршним већем, Комисијом за верска питања и другим народним властима, као и са македонским свештеницима, остварити пуну сарадњу и разумевање.Информација о Православној цркви у Македонији“ Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 9 од 24. јануара 1959. године – АС, 21, 135. Упоредити: Ж. Стефановић, н. д, стр. 18-19. Наиме, Стефановић тврди да нико од архијереја није био противан проглашењу Македонске православен цркве осим епископа америчко-канадског Дионисија.Програм који је 20. јула договорен у Савезној комисији за верска питања је остварен готово у целини у наредним месецима: Црквено-народни сабор је организован од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду, донет је Устав Македонске православне цркве, а викарни епископ Доситеј Стојковић је постављен за митрополита македонског. Устоличење су обавили цивили и обични свештеници 12. октобра у Скопљу, у храму Светог Мине.Вредно је помена да су против те одлуке били епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле, који је предлагао да Сабор позове епископа Доситеја на одговорност због одласка на Црквено-народни сабор 1958. године.Према Уставу, нова Црква је остала у канонском јединству са Српском православном црквом преко патријарха српског, који је истовремено постао и патријарх Македонске православне цркве. Устав је прописао и форму заклетве поглавара: заклињао се да ће поштовати отаџбину и народне власти којима ће бити лојалан.

Српска православна црква није по свој прилици смјела ни могла да о тим збивањима обавијести остале православне Цркве.

Државну власт је интересовало како су помјесне Цркве примиле проглас у Охриду, па је Државни секретаријат за иностране послове 28. новембра 1958. затражио од подређених дипломатских службеника у иностранству да прикупе сва реаговања објављена у тамошњим медијима.По пристизању свих извештаја, Савезна комисија за верска питања је начинила „Информацију о Православној цркви у Македонији“, за интерну употребу. У том спису је, поред осталог, наведено: „У вези обнове Охридске архиепископије и стварања Македонске православне цркве, скоро сви епископи у НР Србији коментарисали су да је то учињено мимо канона, да је требало ићи преко Синода, да се овим цепа јединство Цркве и Српство, да је овим много ослабљена власт епископа над свештеницима итд. Нарочито оштро реаговали су рашко-призренски епископ Павле, шабачки епископ Симеон и тимочки епископ Емилијан, али на све ове као и на остале епископе утиче крајње непријатељски став епископа бањалучког Василија, који тражи да се митрополит Доситеј и два македонска епископа изведу пред црквени суд и прогласе расколницима. Међутим, у ставу свих епископа исто тако се испољава и бојазан да не дође до јачег заоштравања односа цркве са државом.Синод је средином новембра 1958. одлучио да се администрирање оног дела Скопске митрополије који се налазио на територији Србије (Архијерејска намесништва пчињско, масуричко-пољаничко, прешевско и босиљградско) повери епископу нишком Јовану. (Администратор је обављао уобичајене архијерејске послове и испуњавао своје обавезе: рукополагао је свршене богослове и постављао парохе на упражњене парохије и кажњавао.Притиском државе и одлукама у Охриду, архијерејски Сабор Српске православне цркве стављен је пред свршен чин, па је покушао наћи компромис у решавању македонског црквеног питања. Сабор је 19. јуна 1959. закључио: „Свети архијерејски сабор у потпуности одобрава став Светог архијерејског синода по питању црквено-народног сабора одржаног без одобрења Српске православне Цркве у Охриду 4-6. октобра 1958. године, самовољног одласка викарног Епископа топличког Доситеја на сабор и неканонског избора Епископа, што је изложено у седмој седници Светог архијерејског сабора од 10. јуна 1959. године“. Сабор је констатовао да су се епархије Скопска, Охридско-битољска и Злетовско-струмичка издвојиле у самосталну Македонску православну цркву и да желе да се управљају по свом Уставу, који је, иначе, достављен Сабору, а он условио са неколико препорука. Верујући да ће се препоруке бити усвојене, а да се не би чекало до следећег редовног заседања, Сабор је разматрао предлог патријарха Германа о избору епархијског архијереја за упражњену Митрополију скопљанску и одлучио да буде изабран викарни епископ топлички Доситеј Стојковић. Против те одлуке били су епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле. Другом одлуком је на патријархов предлог изабран Климент Трајковски за епископа Епархије битољске.

Македонско црквено питање је са политичког становишта било ријешено, али је и даље остало отворено у црквено-канонском погледу. Поред свега, Македонска православна црква је била потпуно самостална у области својих унутрашњих послова, а архијереји Српске православне цркве нису правили тешкоће, нити даље заоштравали ситуацију. Патријарх Герман се изјашњавао више пута као поглавар обије Цркве, добронамерно је објашњавао формирање Македонске православне цркве, у неким црквеним делегацијама водио и представнике из Македоније, прихватао је стварање македонских црквених општина у иностранству. Македонци у међувремену нису покретали иницијативу за коначно сређивање односа.

                              (наставиће се)